INTERVJU NEDELJE
MIROLJUB NIČIĆ, PREDSEDNIK DŽUDO SAVEZA VOJVODINE: Ostao još jedan san – olimpijska medalja
Poverenje koje su delegati Džudo saveza Vojvodine još jednom jednoglasno ukazali Miroljubu Ničiću potvrda je kontinuiteta rada koji je u prethodnim godinama vojvođanskom džudu doneo najuspešniji period u novijoj istoriji.
Danas ovaj sport u pokrajini ima stabilniju poziciju nego ikada, veća finansijska sredstva, status među najusešnijim sportovima i, što je najvažnije, takmičare koji konkurišu za najveće domete na međunarodnoj sceni.
Šta za vas predstavlja treći jednoglasni izbor za prvog čoveka Saveza?
– Pre svega potvrdu dosadašnjeg rada. Klubovi su na taj način pokazali da veruju u put kojim smo vodili Savez i u rezultate koje smo zajedno postigli. Kada smo preuzeli Savez zatekli smo složenu situaciju, a danas možemo da kažemo da je vojvođanski džudo na značajno višem nivou. Prvi put u istoriji nalazimo se u prvoj kategoriji sportova u Vojvodini, obezbeđena su veća sredstva i stvoreni uslovi za dalji razvoj. Naravno, ovakvo poverenje nosi i veliku odgovornost jer imamo ozbiljne planove za budućnost.
Koliko su realni snovi o olimpijskoj medalji?
– Realniji nego ikada. Imamo dva ozbiljna kandidata za nastup na Olimpijskim igrama – Aleksandru Andrić i Milana Bulaju. Aleksandra je ove godine posle četiri decenije donela seniorsku medalju sa Evropskog prvenstva i ispisala istoriju srpskog i vojvođanskog džuda. Kada se osvrnem na period od 2017. godine do danas, ostvarili smo mnogo toga o čemu smo nekada samo maštali. Osvajali smo evropske i svetske medalje, imali šampione i vrhunske rezultate na najvećim takmičenjima. Zato danas imamo pravo da razmišljamo i o onome što nam još nedostaje. Ostao nam je još jedan veliki san – olimpijska medalja. To je poslednja stepenica koju treba da pređemo kako bismo zaokružili jedan izuzetan period razvoja vojvođanskog džudoa.
Džudo stvara ljude
Kada biste danas razgovarali sa detetom koje prvi put oblači džudo kimono, šta biste mu poručili?
– Ne bih mu poručio samo da trenira džudo. Poručio bih mu da ga živi. Zamislite dete od sedam godina koje prvi put izlazi na tatami pred publiku, sudije i protivnika. Za njega je to ogroman izazov. Ali već posle godinu dana to isto dete postaje sigurnije, hrabrije i samostalnije. To je najveća vrednost džudoa. On priprema decu za život. Ne postanu svi olimpijski šampioni, ali mnogi postanu uspešni profesori, lekari, inženjeri, privrednici i dobri ljudi. Zato verujem da je najveća medalja koju džudo može da osvoji – čovek koga oblikuje.
Šta smatrate najvećim uspehom prethodnog mandata?
– To što smo uspeli da ujedinimo klubove. Danas postoji mnogo više poverenja, komunikacije i zajedništva nego ranije. Vojvođanski džudo je postao prepoznatljiv i po rezultatima i po organizaciji, a to nije bilo lako izgraditi.
A kao najveći izazov?
– Finansije. Savez godišnje dobija oko dva i po miliona dinara, što nije dovoljno za sve potrebe jednog ozbiljnog sistema. Zato smo prinuđeni da stalno tražimo dodatne izvore finansiranja i podršku privrede. Ovom prilikom želim da se zahvalim ljudima koji godinama stoje uz vojvođanski džudo. Pre svega Miletu Dragiću i Nenadu Novakoviću, koji su svojom podrškom pomogli da brojni projekti budu realizovani. Ulaganje u sport nije pomoć pojedinačnim klubovima. To je ulaganje u decu i mlade ljude koji će sutra biti profesori, lekari, inženjeri, privrednici i nosioci razvoja društva. Zato svako ulaganje u sport vidim kao ulaganje u budućnost.
Sport kao državni projekat
Da li postoji model koji biste voleli da vidite i u Srbiji kada je reč o uključivanju dece u sport?
– Postoje dobri primeri u regionu. U Hrvatskoj je džudo uveden kao izborni predmet u više od 250 osnovnih škola i to je dalo odlične rezultate. I ja često postavljam pitanje – zašto Srbija ne bi postala istinska sportska nacija? Ne mora svako dete da trenira džudo. Neka to bude fudbal, košarka, vaterpolo ili bilo koji drugi sport. Važno je to da deca budu aktivna. Tako bismo dobili zdravije generacije, manje problema sa deformitetima i više dece koja odrastaju uz sportske vrednosti. To nije trošak, već investicija u budućnost.
Koje konkretne pomake izdvajate u radu Saveza?
– Trudili smo se da ne razmišljamo samo o rezultatima, već i o uslovima za rad. Nabavili smo nove strunjače, računarsku i tehničku opremu, ozvučenje i sve što je neophodno za savremeno funkcionisanje jednog sportskog saveza. Danas su uslovi rada u Savezu na nivou mnogih evropskih organizacija.
Koliko je važno ulaganje u najmlađe kategorije?
– Najvažnije. Džudo nije samo sport koji stvara šampione, već sport koji stvara kvalitetne ljude. Nije slučajno što se džudo širom sveta prepoznaje kao jedan od najboljih sportova za pravilan psihofizički razvoj dece. Upravo zbog toga ga mnogi stručnjaci preporučuju kao jedan od bazičnih sportova u najranijem uzrastu. Zato ćemo i u narednom periodu veliki akcenat staviti na rad sa decom, edukaciju trenera i stvaranje što boljih uslova za razvoj mladih sportista.
San o džudo centru Vojvodine
Postoji li projekat koji još nije realizovan?
– Jedna od naših najvećih ideja je Džudo centar Vojvodine. Zamišljen je kao moderan kompleks od oko 5.000 kvadratnih metara sa salama za trening, teretanom i smeštajnim kapacitetima. Takav centar bi trajno promenio budućnost vojvođanskog džudoa. Možda danas deluje ambiciozno, ali bez velikih ideja nema ni velikih rezultata.
Zašto smatrate da je džudo posebno važan za decu?
– Zato što razvija i telo i karakter. Deca kroz džudo stiču koordinaciju, disciplinu, samopouzdanje i radne navike. Preporuka je da se sa treninzima počne već u najranijem uzrastu, jer se tako stvara odlična osnova za svaki kasniji sport.
S kojim ciljevima ulazite u novi četvorogodišnji mandat?
– Prvi cilj je da sačuvamo dostignuti nivo i nastavimo da napredujemo. Naravno, svi priželjkujemo olimpijsku medalju, ali da bismo do nje došli moramo da širimo bazu i uključujemo što više dece u sport. Jedan od projekata na kojem već radimo je ponovno formiranje džudo kluba u Policijskoj školi u Sremskoj Kamenici. Ideja je da mladi ljudi koji kasnije budu raspoređeni širom Srbije ponesu sa sobom i znanje iz džuda i pomognu razvoj sporta u sredinama gde klubovi ne postoje. Kada govorimo o masovnosti, dovoljno je pogledati primer Francuske. Zemlja sa oko 66 miliona stanovnika ima gotovo milion registrovanih džudista. Takva široka baza automatski donosi i kvalitet. Zato verujem da je naš najvažniji zadatak da što više dece uključimo u sport.
Koliko je teško zadržati najtalentovanije sportiste?
– Veoma teško. Često se dešava da klubovi godinama ulažu u razvoj deteta, a kada ono dostigne vrhunski nivo dobije ponudu koju manji klubovi ne mogu da isprate. To je realnost sa kojom se danas suočava veliki broj sredina u Srbiji. Zato se često dešava da talentovani takmičari odlaze u veće sredine. Ipak, naš zadatak je da stvorimo što bolje uslove za rad i omogućimo deci da u svojim sredinama dobiju kvalitetan stručni rad.
Gde vidite najveći prostor za napredak?
– U radu sa mladima i edukaciji trenera. Imamo talentovanu decu, ali bez dobrog trenera nema ni vrhunskog sportiste. Zato ćemo nastaviti da ulažemo u stručno usavršavanje i razmenu iskustava.
Kako ocenjujete saradnju Saveza i klubova?
– Danas je ona mnogo bolja nego ranije. Naš cilj je da Savez bude servis klubovima i da im pomaže u organizacionom, stručnom i razvojnom smislu. Bez jakih klubova nema ni jakog Saveza.
Često govorite da sport ima mnogo širu ulogu od osvajanja medalja. Na šta konkretno mislite?
– Sport nije važan samo zbog rezultata. On može da bude snažan alat za rešavanje mnogih društvenih problema. U Holandiji su hiljade osoba sa invaliditetom uključene u džudo kroz posebne programe podrške. Takvi modeli ne pomažu samo njima, već istovremeno stvaraju priliku da mladi sportisti stiču iskustvo, odgovornost i novu motivaciju. Zato verujem da sport ima mnogo veću misiju od osvajanja medalja. Ako može da pomogne jednom detetu, jednoj porodici ili jednoj osobi da pronađe mesto u društvu, onda je ispunio svoju najveću svrhu.
Posle toliko godina u džudu, odakle i dalje crpite energiju i motivaciju?
– Džudisti su pomalo posebni ljudi. Kada jednom uđete u svet džuda, on postaje deo vas za ceo život. To nije samo sport, već način razmišljanja i sistem vrednosti. Iskreno, mnoge takmičare doživljavam kao svoju decu. Kada godinama zajedno prolazite kroz treninge, putovanja, pobede i poraze, stvara se posebna veza. Često kažem da džudista može da ode bilo gde u svetu i da će vrlo brzo pronaći prijatelje. Uđete u klub u Barseloni, Parizu ili Tokiju i odmah postajete deo iste porodice. To je jedna od najlepših stvari koje nam je ovaj sport doneo.
Koliko je za razvoj vašeg sporta važna saradnja sa Džudo savezom Srbije?
– Izuzetno je važna. Srpski džudo je poslednjih godina napravio ogroman iskorak i veliki deo tih uspeha vezan je za rad predsednika Saveza Ivana Todorova. Zahvaljujući sistemskom radu i jasnoj viziji, Srbija danas ima mnogo snažniju poziciju nego pre desetak godina i pravo da razmišlja o najvećim dometima.
Gde biste voleli da bude vojvođanski džudo za četiri godine?
– Voleo bih da kao predsednik dočekam osvajanje olimpijske medalje i da posle toga mogu da kažem da smo ostvarili san generacija. Ali isto tako bih voleo da iza nas ostane još jači sistem, više dece u sportu i nove generacije trenera i sportskih radnika.
Ako se za četiri godine ponovo budemo sreli za ovim stolom, šta biste voleli da bude vaša prva rečenica?
– Voleo bih da kažem: „Osvojili smo olimpijsku medalju. Idemo dalje.“ To bi bila najlepša potvrda da je sav trud imao smisla.
Za kraj, imate li rečenicu koja najbolje opisuje vaš odnos prema džudu?
– Imam. „Rođen si kao mal i slab, umrećeš kao mal i slab. Kako ćeš živeti između – izbor je lak: treniraj džudo i budi jak.“ Možda zvuči jednostavno, ali u toj rečenici je sadržano sve što džudo jeste – rad, disciplina, karakter, poštovanje i stalna želja da budeš bolji nego juče. Zato i danas imam istu energiju kao prvog dana. Jer džudo nije samo sport. Džudo je način života – rekao je prvi čovek Vojvođanskog džuda Miroljub Ničić.
Jovo Galić
