МИРОЉУБ НИЧИЋ, ПРЕДСЕДНИК ЏУДО САВЕЗА ВОЈВОДИНЕ: Остао још један сан – олимпијска медаља

Данас овај спорт у покрајини има стабилнију позицију него икада, већа финансијска средства, статус међу најусешнијим спортовима и, што је најважније, такмичаре који конкуришу за највеће домете на међународној сцени.

Шта за вас представља трећи једногласни избор за првог човека Савеза?

– Пре свега потврду досадашњег рада. Клубови су на тај начин показали да верују у пут којим смо водили Савез и у резултате које смо заједно постигли. Када смо преузели Савез затекли смо сложену ситуацију, а данас можемо да кажемо да је војвођански џудо на значајно вишем нивоу. Први пут у историји налазимо се у првој категорији спортова у Војводини, обезбеђена су већа средства и створени услови за даљи развој. Наравно, овакво поверење носи и велику одговорност јер имамо озбиљне планове за будућност.

Колико су реални снови о олимпијској медаљи?

– Реалнији него икада. Имамо два озбиљна кандидата за наступ на Олимпијским играма – Александру Андрић и Милана Булају. Александра је ове године после четири деценије донела сениорску медаљу са Европског првенства и исписала историју српског и војвођанског џуда. Када се осврнем на период од 2017. године до данас, остварили смо много тога о чему смо некада само маштали. Освајали смо европске и светске медаље, имали шампионе и врхунске резултате на највећим такмичењима. Зато данас имамо право да размишљамо и о ономе што нам још недостаје. Остао нам је још један велики сан – олимпијска медаља. То је последња степеница коју треба да пређемо како бисмо заокружили један изузетан период развоја војвођанског џудоа.

Шта сматрате највећим успехом претходног мандата?

– То што смо успели да ујединимо клубове. Данас постоји много више поверења, комуникације и заједништва него раније. Војвођански џудо је постао препознатљив и по резултатима и по организацији, а то није било лако изградити.

А као највећи изазов?

– Финансије. Савез годишње добија око два и по милиона динара, што није довољно за све потребе једног озбиљног система. Зато смо принуђени да стално тражимо додатне изворе финансирања и подршку привреде. Овом приликом желим да се захвалим људима који годинама стоје уз војвођански џудо. Пре свега Милету Драгићу и Ненаду Новаковићу, који су својом подршком помогли да бројни пројекти буду реализовани. Улагање у спорт није помоћ појединачним клубовима. То је улагање у децу и младе људе који ће сутра бити професори, лекари, инжењери, привредници и носиоци развоја друштва. Зато свако улагање у спорт видим као улагање у будућност.

Које конкретне помаке издвајате у раду Савеза?

– Трудили смо се да не размишљамо само о резултатима, већ и о условима за рад. Набавили смо нове струњаче, рачунарску и техничку опрему, озвучење и све што је неопходно за савремено функционисање једног спортског савеза. Данас су услови рада у Савезу на нивоу многих европских организација.

Колико је важно улагање у најмлађе категорије?

– Најважније. Џудо није само спорт који ствара шампионе, већ спорт који ствара квалитетне људе. Није случајно што се џудо широм света препознаје као један од најбољих спортова за правилан психофизички развој деце. Управо због тога га многи стручњаци препоручују као један од базичних спортова у најранијем узрасту. Зато ћемо и у наредном периоду велики акценат ставити на рад са децом, едукацију тренера и стварање што бољих услова за развој младих спортиста.

Зашто сматрате да је џудо посебно важан за децу?

– Зато што развија и тело и карактер. Деца кроз џудо стичу координацију, дисциплину, самопоуздање и радне навике. Препорука је да се са тренинзима почне већ у најранијем узрасту, јер се тако ствара одлична основа за сваки каснији спорт.

С којим циљевима улазите у нови четворогодишњи мандат?

– Први циљ је да сачувамо достигнути ниво и наставимо да напредујемо. Наравно, сви прижељкујемо олимпијску медаљу, али да бисмо до ње дошли морамо да ширимо базу и укључујемо што више деце у спорт. Један од пројеката на којем већ радимо је поновно формирање џудо клуба у Полицијској школи у Сремској Каменици. Идеја је да млади људи који касније буду распоређени широм Србије понесу са собом и знање из џуда и помогну развој спорта у срединама где клубови не постоје. Када говоримо о масовности, довољно је погледати пример Француске. Земља са око 66 милиона становника има готово милион регистрованих џудиста. Таква широка база аутоматски доноси и квалитет. Зато верујем да је наш најважнији задатак да што више деце укључимо у спорт.

Колико је тешко задржати најталентованије спортисте?

– Веома тешко. Често се дешава да клубови годинама улажу у развој детета, а када оно достигне врхунски ниво добије понуду коју мањи клубови не могу да испрате. То је реалност са којом се данас суочава велики број средина у Србији. Зато се често дешава да талентовани такмичари одлазе у веће средине. Ипак, наш задатак је да створимо што боље услове за рад и омогућимо деци да у својим срединама добију квалитетан стручни рад.

Где видите највећи простор за напредак?

– У раду са младима и едукацији тренера. Имамо талентовану децу, али без доброг тренера нема ни врхунског спортисте. Зато ћемо наставити да улажемо у стручно усавршавање и размену искустава. 

Како оцењујете сарадњу Савеза и клубова?

– Данас је она много боља него раније. Наш циљ је да Савез буде сервис клубовима и да им помаже у организационом, стручном и развојном смислу. Без јаких клубова нема ни јаког Савеза.

Често говорите да спорт има много ширу улогу од освајања медаља. На шта конкретно мислите?

– Спорт није важан само због резултата. Он може да буде снажан алат за решавање многих друштвених проблема. У Холандији су хиљаде особа са инвалидитетом укључене у џудо кроз посебне програме подршке. Такви модели не помажу само њима, већ истовремено стварају прилику да млади спортисти стичу искуство, одговорност и нову мотивацију. Зато верујем да спорт има много већу мисију од освајања медаља. Ако може да помогне једном детету, једној породици или једној особи да пронађе место у друштву, онда је испунио своју највећу сврху.

После толико година у џуду, одакле и даље црпите енергију и мотивацију?

– Џудисти су помало посебни људи. Када једном уђете у свет џуда, он постаје део вас за цео живот. То није само спорт, већ начин размишљања и систем вредности. Искрено, многе такмичаре доживљавам као своју децу. Када годинама заједно пролазите кроз тренинге, путовања, победе и поразе, ствара се посебна веза. Често кажем да џудиста може да оде било где у свету и да ће врло брзо пронаћи пријатеље. Уђете у клуб у Барселони, Паризу или Токију и одмах постајете део исте породице. То је једна од најлепших ствари које нам је овај спорт донео.

Колико је за развој вашег спорта важна сарадња са Џудо савезом Србије?

– Изузетно је важна. Српски џудо је последњих година направио огроман искорак и велики део тих успеха везан је за рад председника Савеза Ивана Тодорова. Захваљујући системском раду и јасној визији, Србија данас има много снажнију позицију него пре десетак година и право да размишља о највећим дометима.

Где бисте волели да буде војвођански џудо за четири године?

– Волео бих да као председник дочекам освајање олимпијске медаље и да после тога могу да кажем да смо остварили сан генерација. Али исто тако бих волео да иза нас остане још јачи систем, више деце у спорту и нове генерације тренера и спортских радника.

Ако се за четири године поново будемо срели за овим столом, шта бисте волели да буде ваша прва реченица?

– Волео бих да кажем: „Освојили смо олимпијску медаљу. Идемо даље.“ То би била најлепша потврда да је сав труд имао смисла.

За крај, имате ли реченицу која најбоље описује ваш однос према џуду?

– Имам. „Рођен си као мал и слаб, умрећеш као мал и слаб. Како ћеш живети између – избор је лак: тренирај џудо и буди јак.“ Можда звучи једноставно, али у тој реченици је садржано све што џудо јесте – рад, дисциплина, карактер, поштовање и стална жеља да будеш бољи него јуче. Зато и данас имам исту енергију као првог дана. Јер џудо није само спорт. Џудо је начин живота – рекао је први човек Војвођанског џуда Мирољуб Ничић.

Јово Галић