(NE) ZABORAVLJENI: Aleksandar Janković, novosadski a svetski sportski kondicioni trener RUKOMETAŠ U SVETU FUDBALA I TENISA

Nekada, dok su fudbal, košarka, tenis, rukomet, odbojka i ostale grane tek utabavale put današnjem sportu, taj posao su mahom radili glavni treneri, a on se zasnivao na ličnom iskustvu tih ljudi i s veoma malo upliva u moderne, naučne metode, koje u trećoj dceniji 21. veka nedvosmisleno definišu neophodne zahteve sadašnjih atleta. 

Jedan od onih ljudi koji su to na vreme shvatili i potpuno se posvetili zvanju kondicionog trenera jeste i Aleksandar Sale Janković, čovek veoma dobro znan na našim prostorima i izuzetno cenjen u zainteresovanim krugovima klubova, trenera, kolega, ali i samih sportista, bolje rečeno - modernih gladijatora. Rečju „gladijator“ opisali smo ih namerno, jer, generalno, sadašnji sport više ne priznaje fraze (opravdanja) poput „ne mogu“, „neću“, ili „teško mi je“. Jednostavno, uvek moraju da su spremni za najteže napore i izazove, kojima se izlažu na terenima po dva, tri, čak i više puta nedeljno, a tu im onda pomažu kondicioni treneri, ljudi koji moraju da prate savremene trendove, svakodnevno se edukuju i prilagođavaju programe devojkama i mladićima s kojima rade.

-Iako većina ljudi koji me poznaju misle da sam rođen u Novom Sadu, to nije tačno, jer sam na svet došao 1974. godine, u Valjevu, gradu iz kojeg su mi i mama i tata i u kojem živi sva moja rodbina. – objasnio je Sale. – Otac Ljubivoje bio je vojno lice, pa smo se, zbog njegove službe, ubrzo preselili u Rumu,u kojoj sam završio i osnovnu i srednju školu. Danas tamo žive moja majka Zorica i sestra Aleksandra i često odlazim kod njih. Od dečačkog doba, fudbal je, mojim vršnjacima i meni, bio glavni sport, a svaka zgrada imala je svoju ekipu i vodili smo prave bitke na terenima. Postojala su, naravno, i školska takmičenja, ali sam, sticajem okolnosti, počeo da treniram prvo džudo, a onda i stonitenis. U borilačkoj veštini bio sam solidan, ubrzo su krenuli da stižu raznobojni pojasevi, a onda i prva takmičenja. Tada su moji drugovi krenuli na stonitenis, ja sam ih, naravno, pratio u tome i ubrzo sam zavoleo taj sport. Tamo nam je trener bio Jovica Vučković, koji nam je usadio ljubav prema igri s celuloidnom lopticom i time nas zarazio. Tamo je nastupao i jedan stariji igrač, prezivao se Stanić, koji je takođe svemu tome na najbolji način doprinosio.

Ipak, priznaće to i Janković, uz same veštine i igre, postojale su još neke stvari koje su mu se dopadale. 

- Bili su to radna disciplina na treninzima i međusobno poštovanje. To me je okupiralo i jedva sam čekao svaku novu priliku da odem u zgradu rumskog „Partizana“ i da se prepustim stonom tenisu. Tada smo počeli da igramo i basket, ali sam posebnu ljubav negovao prema skijanju. Tata me je, kada sam imao samo šest godina, odveo na skijanje i bila je to, što se mene tiče, ljubav na prvi pogled. Kasnije sam završio i za instruktora skijanja, a ljubav koju i dan-danas prema tom sportu negujem, nije se smanjila ni za dlaku. Fudbal je i dalje pronalazio svoje mesto u našim glavama, voleo sam one naše utakmice, ali i da nedeljom na radiju slušam emisiju „Vreme sporta i razonode“, koju baš nikada nisam propuštao. U svakom slučaju, sportska aktivnost kod mene, dakle, traje od najranijih dana, pa, evo, Bogu dvala, do ovog trenutka.

Iako je, po zvršetku srednje škole, dobio zvanje elektrotehničara automatike, Sale je već tada znao da će da se upiše na DIF u Novom Sadu.

- Bio sam odličan đak, uvek među najboljima, a moj tata je, posle popodnevnog odmora, često išao na rekreaciju, što sam koristio da idem s njim. Voleo je što se bavim sportom, pa sam stonitenis trenirao do 16. godine, kada sam se, ponovo zahvaljujući društvu, preorijentisao na – rukomet, kojim sam se bavio sve do kraja te neke sportske karijere, odnosno do 29. godine. Tamo sam postao sportista saveznog ranga, igrao sam na pozicijama krila i stigli smo i do Prve lige. Na DIF-u sam upisao opšti smer, u prve dve godine nije bilo usmerenja, naročito ne za kondicionog trenera, a potom sam izabrao rukomet i postao, sa završetkom studija, diplomirani trener u tom sportu, a ustvari sam profesor fizičke kulture.

Nije sebe video u trenerskim vodama, pa je, zahvaljujući najviše suprugi Branislavi (devojačko Ivanović), koja je bila teniski trener, počeo da radi s decom na kondicionom planu, na čemu su insistirali njihovi roditelji.

- U to vreme u Novom Sadu su postojala samo dvojica pravih stručnjaka za kondicionu pripremu, Milan Šolaja i Ferenc Kamasi, a sam posao mi se mnogo svideo. Doduše, bilo je tu i još više nedoumica i mali milion problema, jer nisam se školovao za taj poziv. Spoznao sam da moram da se edukujem i to je bilo ključno, pa sam s nemačkog preveo knjigu „Trening brzine u tenisu“ i tada me je čitava materija još više zaokupljala. Ubrzo me je pozvao naš poznati teniski trener Milan Čonkić – Cobule da pređem kod njega u klub. Nismo se odmah dogovorili, ali kada mi je ponudio saradnju sa dr Edom Slavikom, doktorom sportske medicine, koji je radio, na „11. aprilu“ u Beogradu, sa tada najboljim juniorima na svetu Anom Ivanović i Jankom Tipsarevićem, sve je došlo na svoje. On je bio stariji čovek, spreman da prenese svoje znanje na mene i ta saradnja mi je značajno proširila vidike. Puno smo razgovarali dr Slavik i ja o razvoju motoričkih i funkcionalnih sposobnosti, brzine, snage i izdržljivosti i metodologiji rada, pa mi je preporučio i koje knjige treba da pročitam. Prvi put sam se suočio sa štivom Amerikanca Tudora Bompe, jednog od najvećih naučnika koji je povezao nauku i praksu, što je bila značajna prekretnica u mojoj karijeri.

Učio je Sale puno od trenera, shvatajući da on mora da bude integralni deo celokupnog procesa u sportu i, radeći sa suprugom Bebom, koja je tada bila jedan od naših najboljih teniskih trenera i selektorka, a i danas je značajan činilac, posebno kod mlađih naraštaja, ali i sa Cobuletom Čonkićem, Biljanom Veselinović, Tomom Vasinom, Knezijem i mnogim drugim, shvatio da kondicioni rad, bez upliva glavnog trenera, sam po sebi ne donosi benefite za sportiste. 

- Moj sledeći korak bio je poznanstvo sa dr Borkom Vukosavom, takođe specijaistom sportske medicine, s kojim sam krenuo u priču o testiranjima tenisera i fudbalera, shvatajući da imamo puno zajedničkih tema. Tada se otvorila velika priča, pa me je dr Borko kasnije preporučio FK Vojvodina. Svo to vreme radio sam u Teniskom klubu „As“, a s fudbalerima, rukometašima ili košarkašima, pre novog angažmana, vežbao sam samo individualno. Fudbal mi se „dogodio“ 2008. godine i u Vošinoj omladinskoj školi sam otvorio novo poglavlje života i karijere. Radeći s najboljim trenerima, pod budnim okom legendarnog Ilije Pantelića, sticao sam nova saznanja o metodoligiji rada u fudbalu, ali sam svo vreme išao na edukacije i školovao se. Moj prvi šef stručnog štaba bio je Dragoljub Bekvalac, ali sam uporedo radio i sa seniorima, kao i sa mlađim naraštajima.

Boravak u Vojvodini potrajao je, s jednom pauzom, do 2022, kada je Janković, po merilu „dobar glas daleko se čuje“, prešao u redove Crvene zvezde. Ne baš, doduše, toliko daleko, ali za relacije koje vladaju u srpskom fudbalu, ipak u daleki Beograd.

- Imao sam veliku dilemu pre nego što sam povukao taj potez, jer sam se jako vezao za Vojvodinu, koju sam, a tako je i danas, doživljavao kao svoju drugu kuću. U Novom Sadu je tada radilo više dobrih kondicionih stručnjaka, poput Marka Stojanovića i Saše Semeredija, pa sam smatrao da klub ostaje u sigurnim rukama. Puno igrača iz Voše tada je nosilo Zvezdin dres, poput Ivanića, Kataija i Pankova koje sam dobro znao, a, uz to, Miloš Milojević, tadašnji šef struke u beogradskom klubu, želeo je da me dovede. To se poklopilo s mojom željom da napravim iskorak u karijeri i, isključivo vođen profesionalnim motivima, povukao sam taj potez. Osvojio sam tamo dve titule prvaka i jedan kup, a otišao sam s odlaskom Baraka Bahara s mesta trenera. Upravo na poziv Milojevića, prešao sam u Ujedinjene Arapske Emirate, ostajući u jako dobrim relacijama i s ljudima iz Crvene zvezde.

Ono što je Jankovića posebno profilisalo bio je period u kojem je radio s našim vrhunskim teniskim asom Filipom Krajinovićem.

- Radio sam s Filipom praktično od 2012. do 2019.  i on je, čak, rekao da sam mu bio mnogo više od kondicionog trenera. I dan-danas ostali smo u svakodnevnim kontaktima. Kada smo počeli, imao je težak period u karijeri, jer, iako je bio ekstremno talentovan, nije mogao da se probije, zbog slabog tela i čestog povređivanja. Poprilično sam mu se posvetio, jedan deo života sam odvojio na njega i živeo uz njega. Zbog porodice, ali i angažmana u fudbalu, nisam toliko putovao, niti išao na sve turnire. Bio sam na većim takmičenjima, a pauze u dva sporta u kojima sam radio, nekako su se uvek poklapale, pa sam uspevao da budem i uz Filipa.  Najveći njegov, ali i zajednički uspeh, bilo nam je finale Mastersa u Parizu 2017, na kojem je krenuo iz kvalifikacija, a u finalu izgubio od Amerikanca Džeka Soka, i pored činjenice da je osvojio prvi set. Bio je to ogroman uspeh, glavni trener bio mu je tada Petar Popović, još jedan Novosađanin, a ja sam vodio računa o njegovoj kondiciji.

Sarađivao je Sale i s našim, ruskim i hrvatskim teniserkama, kao i sa Laslom Đereom.

- Preko naše Novosađanke, trenera Biljane Veselinović, prvo sam radio s Darijom Gavrilovom, Ruskinjom koja je nastupala za Australiju. Osvojili smo prvu, mislim i jedinu VTA titulu do koje je stigla, na turniru u Nju Hejvenu. Posle toga, Biljana je u Novi Sad na pripreme dovela Hrvaticu Petru Martić, s kojom smo imali dobru saradnju. Izdvojio bih i period od 2019. godine do danas, kada sam bio i jesam u timu Lasla Đerea. To su faktički top 30 igrači na svetu, ali su njihovi rezultati u senci sjajnog Novaka Đokovića. Znate, biti među 100 najboljih na planeti, kamo li među 30, ogromno je dostignuće. Đere ima tri osvojene ATP titule, u Riju, Santjagu i na Sardiniji, a učestvovao sam, kao deo njegovog tima, u poslednje dve, dok je prvu, u Brazilu, osvojio s trenerom Borisom Čonkićem. Laslo traje dugo na velikoj sceni i ponosan sam i na taj deo karijere. Sarađivao sam i sa Aleksandrom Krunić, kao i sa, tokom kraćeg perioda, Olgom Danilović, a trenutno radim s Teodorom Kostović i još nekim mlađim igračicama – završio je priču Aleksandar Sale Janković.

Aleksandar Predojević