(НЕ) ЗАБОРАВЉЕНИ: Александар Јанковић, новосадски а светски спортски кондициони тренер РУКОМЕТАШ У СВЕТУ ФУДБАЛА И ТЕНИСА

Некада, док су фудбал, кошарка, тенис, рукомет, одбојка и остале гране тек утабавале пут данашњем спорту, тај посао су махом радили главни тренери, а он се заснивао на личном искуству тих људи и с веома мало уплива у модерне, научне методе, које у трећој дценији 21. века недвосмислено дефинишу неопходне захтеве садашњих атлета. 

Један од оних људи који су то на време схватили и потпуно се посветили звању кондиционог тренера јесте и Александар Сале Јанковић, човек веома добро знан на нашим просторима и изузетно цењен у заинтересованим круговима клубова, тренера, колега, али и самих спортиста, боље речено - модерних гладијатора. Речју „гладијатор“ описали смо их намерно, јер, генерално, садашњи спорт више не признаје фразе (оправдања) попут „не могу“, „нећу“, или „тешко ми је“. Једноставно, увек морају да су спремни за најтеже напоре и изазове, којима се излажу на теренима по два, три, чак и више пута недељно, а ту им онда помажу кондициони тренери, људи који морају да прате савремене трендове, свакодневно се едукују и прилагођавају програме девојкама и младићима с којима раде.

-Иако већина људи који ме познају мисле да сам рођен у Новом Саду, то није тачно, јер сам на свет дошао 1974. године, у Ваљеву, граду из којег су ми и мама и тата и у којем живи сва моја родбина. – објаснио је Сале. – Отац Љубивоје био је војно лице, па смо се, због његове службе, убрзо преселили у Руму,у којој сам завршио и основну и средњу школу. Данас тамо живе моја мајка Зорица и сестра Александра и често одлазим код њих. Од дечачког доба, фудбал је, мојим вршњацима и мени, био главни спорт, а свака зграда имала је своју екипу и водили смо праве битке на теренима. Постојала су, наравно, и школска такмичења, али сам, стицајем околности, почео да тренирам прво џудо, а онда и стонитенис. У борилачкој вештини био сам солидан, убрзо су кренули да стижу разнобојни појасеви, а онда и прва такмичења. Тада су моји другови кренули на стонитенис, ја сам их, наравно, пратио у томе и убрзо сам заволео тај спорт. Тамо нам је тренер био Јовица Вучковић, који нам је усадио љубав према игри с целулоидном лоптицом и тиме нас заразио. Тамо је наступао и један старији играч, презивао се Станић, који је такође свему томе на најбољи начин доприносио.

Ипак, признаће то и Јанковић, уз саме вештине и игре, постојале су још неке ствари које су му се допадале. 

- Били су то радна дисциплина на тренинзима и међусобно поштовање. То ме је окупирало и једва сам чекао сваку нову прилику да одем у зграду румског „Партизана“ и да се препустим стоном тенису. Тада смо почели да играмо и баскет, али сам посебну љубав неговао према скијању. Тата ме је, када сам имао само шест година, одвео на скијање и била је то, што се мене тиче, љубав на први поглед. Касније сам завршио и за инструктора скијања, а љубав коју и дан-данас према том спорту негујем, није се смањила ни за длаку. Фудбал је и даље проналазио своје место у нашим главама, волео сам оне наше утакмице, али и да недељом на радију слушам емисију „Време спорта и разоноде“, коју баш никада нисам пропуштао. У сваком случају, спортска активност код мене, дакле, траје од најранијих дана, па, ево, Богу двала, до овог тренутка.

Иако је, по звршетку средње школе, добио звање електротехничара аутоматике, Сале је већ тада знао да ће да се упише на ДИФ у Новом Саду.

- Био сам одличан ђак, увек међу најбољима, а мој тата је, после поподневног одмора, често ишао на рекреацију, што сам користио да идем с њим. Волео је што се бавим спортом, па сам стонитенис тренирао до 16. године, када сам се, поново захваљујући друштву, преоријентисао на – рукомет, којим сам се бавио све до краја те неке спортске каријере, односно до 29. године. Тамо сам постао спортиста савезног ранга, играо сам на позицијама крила и стигли смо и до Прве лиге. На ДИФ-у сам уписао општи смер, у прве две године није било усмерења, нарочито не за кондиционог тренера, а потом сам изабрао рукомет и постао, са завршетком студија, дипломирани тренер у том спорту, а уствари сам професор физичке културе.

Није себе видео у тренерским водама, па је, захваљујући највише супруги Бранислави (девојачко Ивановић), која је била тениски тренер, почео да ради с децом на кондиционом плану, на чему су инсистирали њихови родитељи.

- У то време у Новом Саду су постојала само двојица правих стручњака за кондициону припрему, Милан Шолаја и Ференц Камаси, а сам посао ми се много свидео. Додуше, било је ту и још више недоумица и мали милион проблема, јер нисам се школовао за тај позив. Спознао сам да морам да се едукујем и то је било кључно, па сам с немачког превео књигу „Тренинг брзине у тенису“ и тада ме је читава материја још више заокупљала. Убрзо ме је позвао наш познати тениски тренер Милан Чонкић – Цобуле да пређем код њега у клуб. Нисмо се одмах договорили, али када ми је понудио сарадњу са др Едом Славиком, доктором спортске медицине, који је радио, на „11. априлу“ у Београду, са тада најбољим јуниорима на свету Аном Ивановић и Јанком Типсаревићем, све је дошло на своје. Он је био старији човек, спреман да пренесе своје знање на мене и та сарадња ми је значајно проширила видике. Пуно смо разговарали др Славик и ја о развоју моторичких и функционалних способности, брзине, снаге и издржљивости и методологији рада, па ми је препоручио и које књиге треба да прочитам. Први пут сам се суочио са штивом Американца Тудора Бомпе, једног од највећих научника који је повезао науку и праксу, што је била значајна прекретница у мојој каријери.

Учио је Сале пуно од тренера, схватајући да он мора да буде интегрални део целокупног процеса у спорту и, радећи са супругом Бебом, која је тада била један од наших најбољих тениских тренера и селекторка, а и данас је значајан чинилац, посебно код млађих нараштаја, али и са Цобулетом Чонкићем, Биљаном Веселиновић, Томом Васином, Кнезијем и многим другим, схватио да кондициони рад, без уплива главног тренера, сам по себи не доноси бенефите за спортисте. 

- Мој следећи корак био је познанство са др Борком Вукосавом, такође специјаистом спортске медицине, с којим сам кренуо у причу о тестирањима тенисера и фудбалера, схватајући да имамо пуно заједничких тема. Тада се отворила велика прича, па ме је др Борко касније препоручио ФК Војводина. Сво то време радио сам у Тениском клубу „Ас“, а с фудбалерима, рукометашима или кошаркашима, пре новог ангажмана, вежбао сам само индивидуално. Фудбал ми се „догодио“ 2008. године и у Вошиној омладинској школи сам отворио ново поглавље живота и каријере. Радећи с најбољим тренерима, под будним оком легендарног Илије Пантелића, стицао сам нова сазнања о методолигији рада у фудбалу, али сам сво време ишао на едукације и школовао се. Мој први шеф стручног штаба био је Драгољуб Беквалац, али сам упоредо радио и са сениорима, као и са млађим нараштајима.

Боравак у Војводини потрајао је, с једном паузом, до 2022, када је Јанковић, по мерилу „добар глас далеко се чује“, прешао у редове Црвене звезде. Не баш, додуше, толико далеко, али за релације које владају у српском фудбалу, ипак у далеки Београд.

- Имао сам велику дилему пре него што сам повукао тај потез, јер сам се јако везао за Војводину, коју сам, а тако је и данас, доживљавао као своју другу кућу. У Новом Саду је тада радило више добрих кондиционих стручњака, попут Марка Стојановића и Саше Семередија, па сам сматрао да клуб остаје у сигурним рукама. Пуно играча из Воше тада је носило Звездин дрес, попут Иванића, Катаија и Панкова које сам добро знао, а, уз то, Милош Милојевић, тадашњи шеф струке у београдском клубу, желео је да ме доведе. То се поклопило с мојом жељом да направим искорак у каријери и, искључиво вођен професионалним мотивима, повукао сам тај потез. Освојио сам тамо две титуле првака и један куп, а отишао сам с одласком Барака Бахара с места тренера. Управо на позив Милојевића, прешао сам у Уједињене Арапске Емирате, остајући у јако добрим релацијама и с људима из Црвене звезде.

Оно што је Јанковића посебно профилисало био је период у којем је радио с нашим врхунским тениским асом Филипом Крајиновићем.

- Радио сам с Филипом практично од 2012. до 2019.  и он је, чак, рекао да сам му био много више од кондиционог тренера. И дан-данас остали смо у свакодневним контактима. Када смо почели, имао је тежак период у каријери, јер, иако је био екстремно талентован, није могао да се пробије, због слабог тела и честог повређивања. Поприлично сам му се посветио, један део живота сам одвојио на њега и живео уз њега. Због породице, али и ангажмана у фудбалу, нисам толико путовао, нити ишао на све турнире. Био сам на већим такмичењима, а паузе у два спорта у којима сам радио, некако су се увек поклапале, па сам успевао да будем и уз Филипа.  Највећи његов, али и заједнички успех, било нам је финале Мастерса у Паризу 2017, на којем је кренуо из квалификација, а у финалу изгубио од Американца Џека Сока, и поред чињенице да је освојио први сет. Био је то огроман успех, главни тренер био му је тада Петар Поповић, још један Новосађанин, а ја сам водио рачуна о његовој кондицији.

Сарађивао је Сале и с нашим, руским и хрватским тенисеркама, као и са Ласлом Ђереом.

- Преко наше Новосађанке, тренера Биљане Веселиновић, прво сам радио с Даријом Гавриловом, Рускињом која је наступала за Аустралију. Освојили смо прву, мислим и једину ВТА титулу до које је стигла, на турниру у Њу Хејвену. После тога, Биљана је у Нови Сад на припреме довела Хрватицу Петру Мартић, с којом смо имали добру сарадњу. Издвојио бих и период од 2019. године до данас, када сам био и јесам у тиму Ласла Ђереа. То су фактички топ 30 играчи на свету, али су њихови резултати у сенци сјајног Новака Ђоковића. Знате, бити међу 100 најбољих на планети, камо ли међу 30, огромно је достигнуће. Ђере има три освојене АТП титуле, у Рију, Сантјагу и на Сардинији, а учествовао сам, као део његовог тима, у последње две, док је прву, у Бразилу, освојио с тренером Борисом Чонкићем. Ласло траје дуго на великој сцени и поносан сам и на тај део каријере. Сарађивао сам и са Александром Крунић, као и са, током краћег периода, Олгом Даниловић, а тренутно радим с Теодором Костовић и још неким млађим играчицама – завршио је причу Александар Сале Јанковић.

Александар Предојевић