(NE)ZABORAVLJENI: ARANKA BINDER, BRONZANA OLIMPIJKA U STRELJAŠTVU IZ BARSELONE 1992. GODINE Sklopile su mi se neke zvezdice...

Kao devojčica, streljaštvo je počela da trenira iz inata, spoznavši potom da u njoj postoji i te kakav potencijal za domete o kakvim nije ni sanjala. 

- Rođena sam u Somboru, 19. juna 1966. godine, u tom gradu završila sam osnovnu školu „Bratstvo jedinstvo“ i prve dve godine usmerenog obrazovanja. Sećam se, kada sam bila osmi razred osnovne, profesor fizike Laslo Buzaši zadužio me je da napravim spisak učenika petih i šestih razreda koji bi išli na streljaštvo. Obišla sam sva odeljenja, donela mu spisak zainteresovanih, ali sam ga i pitala zbog čega tu nema i nas, učenika osmih razreda. Odgovorio mi je: „A, ne, ne, ne... Vi ste jako neozbiljni“. Da bih nekako dokazala da nismo baš takvi i time zaštitila integritet osmaka, odlučila sam da odem na to čuveno streljaštvo.

Za one koji ne poznaju taj sport, sigurno je zanimljiv opis prvog susreta Binderove sa streljaštvom, njoj tada apsolutno nepoznatim.

- Moj prvi trener, Josip Trnko, objašnjavao nam je nešto o puškama, nišanskim spravama, ćiriličnom slovu Š na prednjem i zadnjem nišanu... Ja čoveka ništa nisam razumela! Potom smo otišli u streljanu, objasnio nam je kako da držimo vazdušnu pušku i stavio metu. E, tada mi je bilo malo neprijatno, jer, iako najstarija u tom društvu, ama baš ništa nisam pogodila. Onda mi je namestio veliki papir A4 formata, gde sam uspela tek da okrznem ćoše mete. Tada mi je Josip rekao: „Stavila si pušku na levo rame, a nišaniš desnim okom“. I, eto, prvi trening bio je, što se mene tiče, totalni fijasko. Sve se to dešavalo baš na rođendan moje sestre, 19. januara i, kada sam došla kući, ona me je pitala kako je bilo. Iskreno sam odgovorila „Katastrofa“, na šta je ona konstatovala: „Počela si baš na moj rođendan, ti će biti vrhunska!“.

I Aranka je krenula na redovne treninge. Bilo je to u Klubu „Kamenko Gagričin“ u Somboru.

- Bila sam od one dece koja su svašta probala. Išla sam i na gimnastiku i na stonitenis, čak i na rukomet, u kojem sam shvatila da on baš ne odgovara mojoj konstituciji. Gimnastika mi nije išla loše, ali u gradu nije postojao klub da bih se u njemu razvijala. Išla sam, doduše, na školske olimpijade (SOŠOV), pa i dan-danas mislim, na osnovu građe tela, da mi taj sport najviše odgovara. Ali... Već u aprilu 1981, na opštinskom takmičenju osvojila sam srebrnu medalju u streljaštvu i moj trener je primetio da jako brzo napredujem. Iako sam u sve to ušla prilično kasno, tek sa 15 godina, školski sistem bio je lepo organizovan i deca su imala priliku svašta da probaju, pa mi nije problem bio da brojne lekcije brzo savladam, kao ni to što sam Somborka.

Sa 16 godina, Aranku Binder je, kako sama ističe, nešto lupilo i poželela je da trenira – karate.

- Moj tata, kada je čuo da sam bila u streljani, toliko se zainteresovao da ostanem u tom sportu, da je čak postao i predsednik mog kluba. Već sam tada osvajala prva i druga mesta u streljaštvu i jedno veče, on mi je napravio izložbicu kod kuće, kako bih shvatila da sam već počela da ostvarujem nešto, a sada bih da menjam sport. Sticajem okolnosti, nakon toga, nastupajući na Prvenstvima Vojvodine, upoznala sam sve klubove u pokrajini i čak sam htela da upišem srednju građevinsku školu u Subotici, smer geodezija. Igrom slučaja, srela sam jednog streljačkog sudiju, koji mi je rekao: „Šta ćeš u Subotici? Idi u Novi Sad, tamo su ti pravi reprezentativci koji nastupaju na svetskim i evropskim prvenstvima“. To je bila istina, jer bili su tamo Branislav Lončar, Janoš Juhas i čitava plejada reprezentativaca, za koje, iskreno, tada nisam ni čula. Ipak, došla sam u jesen 1983. godine, postala član Streljačke družine „Novi Sad 1790“ i u njoj ostala do kraja karijere, 2010. godine. 

Legendarni stručnjak Branislav Lončar ostavio je poseban pečat na Arankinu karijeru.

- Imao je sjajnu intuiciju s kim bi mogao da radi i prebacio me je u međunarodni program. To mi je u prvom trenutku bilo strašno. Ipak, spremila sam se za državno prvenstvo u Splitu, 1984. godine, gde sam osvojila dve zlatne i srebrnu medalju. I to posle samo jedne sezone. To mi je, godinu dana kasnije, omogućilo da uđem u reprezentaciju Jugoslavije i nastupim na prvom Svetskom kupu u Istočnoj Nemačkoj. Sklopile su mi se gore neke zvezdice što sam nailazila na prave ljude, što sam prešla u Novi Sad, krenula u Hemijsko-tehnološku školu i srela Lončara, koji me je uveo u taj svet, iako je bio izuzetno strog čovek. Primera radi: trenirala sam svakodnevno, išla u školu, ali, šta god da uradim, on mi je govorio da to - ne valja. Druge je hvalio, mene – nikada. Odvažila sam se da ga pitam zašto je tako... Seli smo, izvadio je njegovu svesku i rekao: „Od kada sam te preuzeo, za ovih nekoliko meseci, napredovala si za 40 krugova, što nikome nije uspelo. Ali, takav si tip čoveka: ako te hvalim, opustićeš se, a ako ne činim to, imaš u sebi inat da mi dokažeš da grešim“.

Novi Sad je u to vreme bio poznat po malokalibarskom oružju, takmičari iz naše SD vedrili su i oblačili u staroj Jugoslaviji. 

- Iako sam i ja do državnog tima stigla zahvalujući rezultatima u toj konkurenciji, vazdušno oružje mnogo više me je privlačilo. Uspela sam da nagovorim ljude iz kluba, 1988. godine, da kupe najsavremenije vazdušno oružje i prve puške su, godinu dana kasnije, stigle u Novi Sad. Na EP u Kopenhagenu te godine, nisam doduše osvojila medalju, ali ekipno smo bile četvrte Mirjana Horvat, Marta Šišković Sokolai i ja. Iako je mlađi, zajedno sa mnom krenuo je i Nemanja Mirosavljev, a generaciju u koju sam se ubacila činili su velikani, poput Rajmonda Debevca, Gorana Maksimovića, Mirjane Jovović i ostalih. Bili su to asovi „da se smrzneš“.

Insistiranje na vazdušnom oružju, kaže istorija, izbacilo je Binderovu među svetske zvezde.

- Bilo mi je važno da propucam i počnem da ostvarujem željene rezultate. Zahvaljujući njemu, uoči prvih Olimpijskih igara na kojima sam učestvovala, Barseloni 1992, a koje su usledile nakon raspada Jugoslavije, u junu te godine u Minhenu, pobedila sam na Svetskom kupu i obezbedila kvotu. Pre priče o tom delu karijere i života, želim da naglasim kako smo se u finalu na OI našle Mirjana Horvat, koja je iz BiH i s kojom sam, tokom sedam godina, bila cimerka, i ja. 

A priča o tome kako su, iz ovog dela zemlje, uošte dospeli u Španiju, bila je dramatična.

- Sankcije s kojima se danas suočavaju sportisti iz Rusije, imale su uvertiru u onima koje su uvedene našoj zemlji 1992. godine. Bogami, neki u našoj zemlji tada nisu s odboravanjem gledali na to da uopšte učestvujemo u Barseloni u situaciji kada smo se takmičili pod zastavom MOK-a. Svejedno, svako je tamo znao iz koje sam zemlje, jer to ne može da se sakrije. Znate, kada uđete u reprezentaciju, bez obzira na to o kom je sportu reč, čovek ulazi u surov ritam, dril, koji samo najjači mogu da izdrže. Mesec dana nismo znali da li ćemo da putujemo u Španiju, dnevno su se smenjivale vesti o tome i to me je prilično ispraznilo. Kada sam, ipak, stigla u Olimpijsko selo, otišli smo na informacije da pitamo kada možemo da odemo na strelište, jer nas je već sutradan ujutro, od 9 sati, očekivalo takmičenje. Saznala sam tada da puške nisu tu, već na carini. Ujutro sam otišla po oružje i na olimpijskom takmičenju nastupila bez ijednog odrađenog treninga.

Binderova je tog jutra dobila takmičarski broj, uradila tehničku kontrolu puške i onda i odjurila na sat vremena udaljeno strelište.

- Pred početak takmičenja, prosto sam uletela na vatrenu liniju. Sve ono što se radi danima, uspela sam da završim za nekoliko sati. Gledali su me domaćini sažaljivo, shvatili su moju situaciju, a ja sam pomislila: „Bože, 11 godina odricanja samo da bih do ovde stigla“. Stala sam na liniju i sve do poslednjeg od 40 metaka, pucala sam poslednja. Tada sam uočila da, ako pogodim centar, biću blizu finala. Pogodila sam i čula graju iza sebe, shvativši da sam u finalu. Bila sam u nekom svom svetu zbog svega onog što smo preživeli pre i po dolasku u Barselonu i nisam osećala posebne emocije. Iskreno, bilo je, zbog svega navedenog, to jedno od lakših takmičenja u mom životu. Gađalo se 10 metaka za medalju, bila sam mrtva hladna, i, pred poslednju dijabolu, rešila da opalim na „prvu sliku“, pa kako bude. Bilo mi je dosta mučenja tog dana, podigla sam pušku i pogodila najbolji hitac od 10,7 kruova, što mi je donelo bronzu.

Ni tada, kao ni kasnije na postolju, Binderova nije osetila radost.

- Emocija je bila - nikakva. Ono što se od mene prvo ukralo, bila su osećanja. Princ Albert od Monaka nam je uručio medalje, Južnokoreanki kojoj je pripalo zlato, Bugarki Veseli Lečevoj i meni. Ni u olimpijskom selu, gde je među našim sportistima bila euforija zbog svega, ništa se nije promenilo. Bila sam potpuno prazna. Tek kada sam stigla u Sombor, moj tata, koji je snimio finale, pozvao me je ga odgledamo. U toku snimka pojavila mi se trema i sve ono što u Barseloni nisam osećala. Tek tada sam postala svesna toga šta sam uradila. U to vreme nisu postojali dočeci naših reprezentativaca, ali čula sam od ljudi da su se na Štrandu, u Novom Sadu, ljudi oduševili kada su čuli šta sam uradila...