(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: АРАНКА БИНДЕР, БРОНЗАНА ОЛИМПИЈКА У СТРЕЉАШТВУ ИЗ БАРСЕЛОНЕ 1992. ГОДИНЕ Склопиле су ми се неке звездице...
Ако је, а сигурно јесте, поента бављења врхунским спортом у томе да човек покуша да досегне светске врхове, али и превазиђе властите лимите, Аранка Биндер у томе је успела.
Као девојчица, стрељаштво је почела да тренира из ината, спознавши потом да у њој постоји и те какав потенцијал за домете о каквим није ни сањала.
- Рођена сам у Сомбору, 19. јуна 1966. године, у том граду завршила сам основну школу „Братство јединство“ и прве две године усмереног образовања. Сећам се, када сам била осми разред основне, професор физике Ласло Бузаши задужио ме је да направим списак ученика петих и шестих разреда који би ишли на стрељаштво. Обишла сам сва одељења, донела му списак заинтересованих, али сам га и питала због чега ту нема и нас, ученика осмих разреда. Одговорио ми је: „А, не, не, не... Ви сте јако неозбиљни“. Да бих некако доказала да нисмо баш такви и тиме заштитила интегритет осмака, одлучила сам да одем на то чувено стрељаштво.
За оне који не познају тај спорт, сигурно је занимљив опис првог сусрета Биндерове са стрељаштвом, њој тада апсолутно непознатим.
- Мој први тренер, Јосип Трнко, објашњавао нам је нешто о пушкама, нишанским справама, ћириличном слову Ш на предњем и задњем нишану... Ја човека ништа нисам разумела! Потом смо отишли у стрељану, објаснио нам је како да држимо ваздушну пушку и ставио мету. Е, тада ми је било мало непријатно, јер, иако најстарија у том друштву, ама баш ништа нисам погодила. Онда ми је наместио велики папир А4 формата, где сам успела тек да окрзнем ћоше мете. Тада ми је Јосип рекао: „Ставила си пушку на лево раме, а нишаниш десним оком“. И, ето, први тренинг био је, што се мене тиче, тотални фијаско. Све се то дешавало баш на рођендан моје сестре, 19. јануара и, када сам дошла кући, она ме је питала како је било. Искрено сам одговорила „Катастрофа“, на шта је она констатовала: „Почела си баш на мој рођендан, ти ће бити врхунска!“.
Учешће на три Олимпијаде
После Барселоне, Аранка Биндер је бранила боје наше земље и у Атланти 1996, односно у Сиднеју, 2000. године.„ У Атланти сам била девета, где у финале нисам ушла после предзадње серије, док сам у Сиднеју освојила 12. место. Осим тога, имам екипну бронзу са Европског првенства, а освојила сам и неколико светских купова. Све у свему, највећи резултат био ми је тај из 1992. године, али људи нису схватали колико је јак био Светски куп, на којем су наступали најбољи планетарни стрелци из више од 40 држава. А ја сам на њему побеђивала”...
И Аранка је кренула на редовне тренинге. Било је то у Клубу „Каменко Гагричин“ у Сомбору.
- Била сам од оне деце која су свашта пробала. Ишла сам и на гимнастику и на стонитенис, чак и на рукомет, у којем сам схватила да он баш не одговара мојој конституцији. Гимнастика ми није ишла лоше, али у граду није постојао клуб да бих се у њему развијала. Ишла сам, додуше, на школске олимпијаде (СОШОВ), па и дан-данас мислим, на основу грађе тела, да ми тај спорт највише одговара. Али... Већ у априлу 1981, на општинском такмичењу освојила сам сребрну медаљу у стрељаштву и мој тренер је приметио да јако брзо напредујем. Иако сам у све то ушла прилично касно, тек са 15 година, школски систем био је лепо организован и деца су имала прилику свашта да пробају, па ми није проблем био да бројне лекције брзо савладам, као ни то што сам Сомборка.
Са 16 година, Аранку Биндер је, како сама истиче, нешто лупило и пожелела је да тренира – карате.
- Мој тата, када је чуо да сам била у стрељани, толико се заинтересовао да останем у том спорту, да је чак постао и председник мог клуба. Већ сам тада освајала прва и друга места у стрељаштву и једно вече, он ми је направио изложбицу код куће, како бих схватила да сам већ почела да остварујем нешто, а сада бих да мењам спорт. Стицајем околности, након тога, наступајући на Првенствима Војводине, упознала сам све клубове у покрајини и чак сам хтела да упишем средњу грађевинску школу у Суботици, смер геодезија. Игром случаја, срела сам једног стрељачког судију, који ми је рекао: „Шта ћеш у Суботици? Иди у Нови Сад, тамо су ти прави репрезентативци који наступају на светским и европским првенствима“. То је била истина, јер били су тамо Бранислав Лончар, Јанош Јухас и читава плејада репрезентативаца, за које, искрено, тада нисам ни чула. Ипак, дошла сам у јесен 1983. године, постала члан Стрељачке дружине „Нови Сад 1790“ и у њој остала до краја каријере, 2010. године.
Одлука МОК-а срушила многе снове
Људи из МОК-а рачунали су да у Барселони репрезентативци наше земље немају шанси да освоје медаље у појединачној конкуренцији, па су им дозволили учешће, док нису допустили екипним спортовима да наступе. „Док смо чекали коначно одлуку у Београду, пролазили смо кроз праве, мале драме. Људи су делове свог живота посветили тренинзима и припремама и било је страшно видети рушење њихових снова. На крају ми, из појединачних спортова, освојило смо три медаље, све три у стрељаштву. Мени је припала брноза, Јасни Шекарић сребро, а Стевану Плетикосићу такође бронза”...
Легендарни стручњак Бранислав Лончар оставио је посебан печат на Аранкину каријеру.
- Имао је сјајну интуицију с ким би могао да ради и пребацио ме је у међународни програм. То ми је у првом тренутку било страшно. Ипак, спремила сам се за државно првенство у Сплиту, 1984. године, где сам освојила две златне и сребрну медаљу. И то после само једне сезоне. То ми је, годину дана касније, омогућило да уђем у репрезентацију Југославије и наступим на првом Светском купу у Источној Немачкој. Склопиле су ми се горе неке звездице што сам наилазила на праве људе, што сам прешла у Нови Сад, кренула у Хемијско-технолошку школу и срела Лончара, који ме је увео у тај свет, иако је био изузетно строг човек. Примера ради: тренирала сам свакодневно, ишла у школу, али, шта год да урадим, он ми је говорио да то - не ваља. Друге је хвалио, мене – никада. Одважила сам се да га питам зашто је тако... Сели смо, извадио је његову свеску и рекао: „Од када сам те преузео, за ових неколико месеци, напредовала си за 40 кругова, што никоме није успело. Али, такав си тип човека: ако те хвалим, опустићеш се, а ако не чиним то, имаш у себи инат да ми докажеш да грешим“.
Нови Сад је у то време био познат по малокалибарском оружју, такмичари из наше СД ведрили су и облачили у старој Југославији.
- Иако сам и ја до државног тима стигла захвалујући резултатима у тој конкуренцији, ваздушно оружје много више ме је привлачило. Успела сам да наговорим људе из клуба, 1988. године, да купе најсавременије ваздушно оружје и прве пушке су, годину дана касније, стигле у Нови Сад. На ЕП у Копенхагену те године, нисам додуше освојила медаљу, али екипно смо биле четврте Мирјана Хорват, Марта Шишковић Соколаи и ја. Иако је млађи, заједно са мном кренуо је и Немања Миросављев, а генерацију у коју сам се убацила чинили су великани, попут Рајмонда Дебевца, Горана Максимовића, Мирјане Јововић и осталих. Били су то асови „да се смрзнеш“.
Захвалност спорту
Пуно ми је спорт донео, каже Аранка Биндер. Обишла сам скоро читав свет и упознала много људи и различитих култура, што својим новцем сигурно не бих могла. И као дете сам имала тај сан и све то пуно ми значи. Научила сам језике, а спорту могу да захвалим и на дуготрајној концентрацији, која ми и данас помаже у животу. С друге стране, спорт ми је однео доста слободног времена, немогућност да с друштвом идем на журке, у дискотеке... Живела сам, једноставно, по календару такмичења, уз сазнање да већ на сваком следећем изнова морам да се доказујем...
Инсистирање на ваздушном оружју, каже историја, избацило је Биндерову међу светске звезде.
- Било ми је важно да пропуцам и почнем да остварујем жељене резултате. Захваљујући њему, уочи првих Олимпијских игара на којима сам учествовала, Барселони 1992, а које су уследиле након распада Југославије, у јуну те године у Минхену, победила сам на Светском купу и обезбедила квоту. Пре приче о том делу каријере и живота, желим да нагласим како смо се у финалу на ОИ нашле Мирјана Хорват, која је из БиХ и с којом сам, током седам година, била цимерка, и ја.
А прича о томе како су, из овог дела земље, уоште доспели у Шпанију, била је драматична.
- Санкције с којима се данас суочавају спортисти из Русије, имале су увертиру у онима које су уведене нашој земљи 1992. године. Богами, неки у нашој земљи тада нису с одборавањем гледали на то да уопште учествујемо у Барселони у ситуацији када смо се такмичили под заставом МОК-а. Свеједно, свако је тамо знао из које сам земље, јер то не може да се сакрије. Знате, када уђете у репрезентацију, без обзира на то о ком је спорту реч, човек улази у суров ритам, дрил, који само најјачи могу да издрже. Месец дана нисмо знали да ли ћемо да путујемо у Шпанију, дневно су се смењивале вести о томе и то ме је прилично испразнило. Када сам, ипак, стигла у Олимпијско село, отишли смо на информације да питамо када можемо да одемо на стрелиште, јер нас је већ сутрадан ујутро, од 9 сати, очекивало такмичење. Сазнала сам тада да пушке нису ту, већ на царини. Ујутро сам отишла по оружје и на олимпијском такмичењу наступила без иједног одрађеног тренинга.
Две кћерке
Аранка Биндер је у браку са Млађеном Кочићем, с којим има ћерке Алису (30), која се удала у Белгији, и Лару (24). „ Као родитељ, моје је било да децу усмерим ка спорту, генерално. Обе су кренуле добро као гимнастичарке, старија Алиса је после почела да гађа пиштољем, а Лара пушком. Зашто бих наметала деци да буду у стрељаштву, тим пре што им је сигурно био терет то што им је мајка освајач олимпијске медаље. Одрасле су кроз спорт, рано су почеле да се њим баве, а мени је било важно исконско кретање које су имале, да су здрава и права деца и да су научиле, спознале однос према ауторитету, што у спорту тренер јесте. Супруг и ја смо одлучили да задржимо своја, с тим што ћерке носе његово презиме - Кочић”...
Биндерова је тог јутра добила такмичарски број, урадила техничку контролу пушке и онда и одјурила на сат времена удаљено стрелиште.
- Пред почетак такмичења, просто сам улетела на ватрену линију. Све оно што се ради данима, успела сам да завршим за неколико сати. Гледали су ме домаћини сажаљиво, схватили су моју ситуацију, а ја сам помислила: „Боже, 11 година одрицања само да бих до овде стигла“. Стала сам на линију и све до последњег од 40 метака, пуцала сам последња. Тада сам уочила да, ако погодим центар, бићу близу финала. Погодила сам и чула грају иза себе, схвативши да сам у финалу. Била сам у неком свом свету због свега оног што смо преживели пре и по доласку у Барселону и нисам осећала посебне емоције. Искрено, било је, због свега наведеног, то једно од лакших такмичења у мом животу. Гађало се 10 метака за медаљу, била сам мртва хладна, и, пред последњу дијаболу, решила да опалим на „прву слику“, па како буде. Било ми је доста мучења тог дана, подигла сам пушку и погодила најбољи хитац од 10,7 круова, што ми је донело бронзу.
Ни тада, као ни касније на постољу, Биндерова није осетила радост.
- Емоција је била - никаква. Оно што се од мене прво украло, била су осећања. Принц Алберт од Монака нам је уручио медаље, Јужнокореанки којој је припало злато, Бугарки Весели Лечевој и мени. Ни у олимпијском селу, где је међу нашим спортистима била еуфорија због свега, ништа се није променило. Била сам потпуно празна. Тек када сам стигла у Сомбор, мој тата, који је снимио финале, позвао ме је га одгледамо. У току снимка појавила ми се трема и све оно што у Барселони нисам осећала. Тек тада сам постала свесна тога шта сам урадила. У то време нису постојали дочеци наших репрезентативаца, али чула сам од људи да су се на Штранду, у Новом Саду, људи одушевили када су чули шта сам урадила...