(NE)ZABORAVLJENI: JANOŠ JUHAS, REPREZENTATIVAC I PROSLAVLJENI TRENER NAŠIH TROFEJNIH STRELACA Čovek koji je ukrotio vlastiti nemir

Janoš Juhas, u kojem je reč, nije bio, kako sam danas priznaje, oduševljen takvom idejom, jer je lokalno strelište, shodno ondašnjim uslovima, bilo na otvorenom i, umesto da leti ide na Tisu na kupanje, vreme je provodio ležeći, s puškom, izložen nemilosrdnim sunčanim zracima, „kuvajući se“ i znojeći. Ali, tata je bio – tata i prihvatio je njegovu želju da ostane u streljaštvu. Mnogo decenija kasnije, složio se, ta odluka, iako je bilo povremenih dilema, ostala je za čitav život i donela mu je velike radosti. Uostalom, zahvaljujući njoj, kao trener je zaradio i nacionalnu penziju. Ali, krenimo redom...

- Juhasovi su poreklom s Bisernog ostrva, tu, kod Bačkog Gradišta – počeo je svoje sećanje Janoš. – Deda mi je bio glavni nadzornik voćnjaka kod grofa Rohonjcija, pa je, pošto je imao porodicu sa sedmoro dece, dobio kuću, tako da potičem odatle, a danas tamo imam vikendicu. Nisam bio baš oduševljen idejom da treniram streljaštvo, ali me je otac prvo naučio da gađam nekim većim i starijim puškama, a tek kasnije mi je kupio i onu vazdušnu i, eto, tako sam krenuo na prva takmičenja. To moje neoduševljenje bilo ja izazvano time što su leti svi išli na kupanje, a mene je put vodio na strelište Šištak, bez ičega, na sunce, gde bih ležao po dva sata. Međutim, po tom pitanju moj otac je bio prilično strog i praktično sam morao da odlazim tamo. 

Juhas je, dakle, svoje slobodno vreme provodio u druženju s puškama i bio je u tome prilično uspešan.

- Na osnovu ostvarenih rezultata, polako sam se penjao na rang-listama i, zahvaljujući tome, dospeo sam u Novi Sad, davne 1961. Tokom prve dve godine, svakodnevno sam putovao iz Bečeja u taj grad, naravno i u obrnutom smeru. Sećam se, autobusko stajalište tada je bilo u ulici Matice Srpske, dok je strelište bilo u tunelima na Petrovaradniskoj tvrđavi, pa sam morao da stavim ruksak na leđa, uzmem pušku u ruke i peške odlazim na treninge. Srećom, tada sam bio mlad i nije mi to teško padalo, a kasnije je napravljeno strelište na Kaćkom putu, što mi je umnogome olakšalo putovanje. 

Tek kada je završio srednju školu i krenuo na fakultet 1969. godine, Juhas se definitivno preselio u Novi Sad.

- Postao sam član Streljačke družine Centar, sve dok nije obnovljen rad SD Novi Sad 1790, pa su svi najbolji strelci iz grada prešli u nju. Tada sam već bio juniorski reprezentativac Jugoslavije i prelazio u seniorsku konkurenciju. Shodno ondašnjem vremenu, uporedo sam gađao i vazdušnom i malokalibarskom puškom, pošto se u zimskom periodu koristilo vazdušno, a u letnjem MK oružje, dok je to sada sve izmešano. Kao junior, imao sam zaista dobre rezultate i bio sam biran u državni tim. Međutim, po prelasku u najjaču, seniorski konkurenciju, imao sam havariju na strelištu, zbog koje sam godinu i po, ma skoro dve godine, morao da pauziram. Stari strelac, Nemanja Marković iz Kragujevca, naime, nalazio se na liniji pored mene, a ja sam u tim trenucima bio odličan, sećam se toga jako dobro. Svi su pratili moje rezultate, da bih, na 11. metku iz stojećeg stava, „naslonio“ oko na durbin, a on je, nameštajući svoju pušku, nehotice opalio u plafon. Parče odvaljenog betona zarilo mi se u oko, srećom pored zenice, zbog čega je usledio odlazak u bolnicu i dugo lečenje, što me je unazadilo u karijeri.

Ipak, nije Janoš Juhas dozvolio da mu godine predanog rada i ponekad i neželjenog truda zbog toga propadnu.

- Ne. Nastavio sam kasnije da se bavim streljaštvom, bio sam prvak Jugoslavije više puta i ušao u seniorsku reprezentaciju. Kao junior, bio sam član ekipe 1968. godine koja je osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Vizbadenu, dok sam, 1978. godine u Andori, bio član selekcije naše zemlje koja je ekipno osvojila bronzu. Na tom prvenstvu, u pojedinačnoj konkurenciji, bio sam četvrtoplasiran. Najgore moguće mesto... Neki Finac je u prvoj seriji jako slabo pucao, a kasnije je bio odličan. Sećam se da sam poslednju seriju završio sa jako dobrih 98 krugova, međutim, on je ostvario isti rezultat. Presudilo je to što je u pretposlednjoj seriji on imao bolji skor i to je odlučilo. Svejedno, to mi je bio najbolji pojedinačni rezultat uz karijeri.

Janoša je pratio glas da je po prirodi veoma smiren čovek.

- Da, to je možda spolja tako izgledalo. Međutim, unutrašnja borba koju čovek vodi sam sa sobom, uvek je velika. Uspevao sam da je prikrijem, posebno kasnije, pred mojim strelcima, čiji sam trener bio. Imao sam sjajnu tehniku i bio sam, usuđujem se to da kažem, na nivou svetskog rekorda, ali me je neka unutrašnja nervoza ometala i zbog toga sam ostao nekako nedorečen. Tada, nažalost, pomoć psihologa u mom sportu nije postojala i po tom pitanju niko nije mogao da mi pomogne.

Mogućnost da javno ne pokaže nemir koji je osećao, kako je i sam istakao, puno mu je pomogla u trenerskom pozivu.

- Streljaštvo nije sport da skačeš i vičeš, već moraš, potpuno suprotno, svoje učenike da smiruješ. Iako sam, naravno ne na reprezentativnom nivou, gađao sve do 1988, u trenerski poziv ušao sam još 1976. Tada su me, po povratku iz JNA, iz kluba zamolili da budem trener, pošto su postojala dva mesta za taj poziv koja su bila plaćena. Od 1971. do 1975. sam u Streljačkom savezu Vojvodine radio kao referent i uopšte nisam razmišljao da ikada postanem trener. Kao radniku SOFK-e i vrhunskom takmičaru, bio mi je potreban stan, a tada ih je grad delio... Imao sam dva osnova po kojima sam mogao da ga dobijem i kasnije se baš tako i dogodilo. Zbog toga sam, eto, prihvatio trenerski posao... Muškarce je vodio Branislav Lončar, koji je na počecima i meni bio trener, a ženski deo ekipe pripao je meni.  

Zanimljiv je podatak da je nekadašnja svetska šampionka Desanka Pešut učila u početku Juhasa streljaštvu.

- Od nje sam naučio dosta stvari, ali sam, prihvatanjem pozicije trenera, postao njen trener. Ona se tada pripremala za nastup na OI u Montrelau 1976. godine i bili su potrebni planovi i programi tih priprema. Napisao sam nešto što mi je, s ove vremenske distance, potpuno smešno. Iako neiskusan, morao sam da joj obezbedim dosta stvari, a ona je, na kraju krajeva, uspešno nastupila na Igrama, tada u muškoj konkurenciji, jer nije bilo odvojenog takmičenja za žene, zauzevši osmo mesto. To je bio veliki uspeh i dobila je kasnije mnoge nagrade.

Iza Juhasa je ostalo nekoliko olimpijskih igara, na kojima je imao svoje strelce.

- Prvo sam bio u Barseloni, 1992. godine, u koju sam išao pola u sopstvenoj režiji, a pola puta mi je moj klub platio. Nisam bio deo trenerske ekipe i tako je jedino moglo, a imao sam u selekciji Aranku Binder, koja je tamo osvojila bronzu. Posle sam bio 1996. godine redovni član ekipe, koja je našoj zemlji i Novom Sadu donela ukupno tri medalje, od kojih su najvrednije svakako bile ona Aleksandre Sanje Ivošev, koja se u Atlanti okitila zlatom i bronzom. Za taj rezultat sam zaslužio i nacionalno priznanje, koje mi je, praktično, nagrada za sve ono što sam, u našem inače slabo plaćenom sportu, radio i zahvaljujući kojem sam prodisao.

Ponosan je i danas Janoš zbog uspeha strelaca koje je predvodio:

- Sanju Ivošev i Nemanju Mirosavljeva sam praktično ja selektirao, dok je Aranka Binder došla u Novi Sad iz Sombora. U njih smo puno ulagali, jer devedesetih godina bile su na delu najveća blokada našeg sporta i sankcije prema našoj zemlji, a opremu, oružje i municiju nabavljali smo iz uvoza. Snalazili smo se kako smo umeli i znali, a ispalo je da smo najbolje rezultate baš tada postizali. Aranka je bila broznana na OI, Sanja zlatna i bronzana, a Nemanja juniorski svetski rekorder, prvak Evrope i osvojio je ne znam još koliko seniorskih medalja. Međutim, morali smo da se zahvalimo nekim perspektivnim strelcima, što me je bolelo, jer smo ulagali u samo njih četvoro ili petoro.

Prisetio se naš sagovornik i trenutaka koje pamti, a koji se odnose na osvajanje medalja Aleksandre Ivošev, u Atlanti 1996. godine.

- Kada je Sanja osvojila bronzu, sedeo sam iza nje. Semafor je bio iznad glava takmičara, pa nisu mogli da vide trenutni plasman. Kada je sve završeno, pogledala je u mene, a ja sam podigao tri prsta, tako da je shvatila da je treća. U tom trenutku, ona se zatračala ka meni i slomila mi naočari koje sam nosio na pantljikama oko vrata i iz njih je ispalo staklo. Nastala je gungula, čestitanja, morao sam da skupim opremu, jer je ona odmah išla na proglašenje, tamo sam trebao da je fotografišem, potom je sledila doping kontrola... Kod osvajanja zlata, Sanja je u finale ušla s dva kruga zaostatka, ali je onda fantastično gađala i do najvrednije medalje stigla s čak sedam krugova više od drugoplasirane takmičarke. Kod sedmog ili osmog metka, setio sam se, skinuo sam naočare, stavio ih u torbu, jer sam video šta sledi. Vaske je čučao pored mene i tada mi rekao: „A, skidaš naočare, znači čekaš zlato“. I bilo je tako! Doček u olimpijskom selu, u prvom trenutku, nije bio brojan, ali uveče se okupio čitav naš tim, Usledilo je čašćavanje, pesma, grljenje... – završio je svoju priču Janoš Juhas, uz podsećanje da je 2001. godine obnovio rad Streljačkog kluba Partizan iz Beograda, s kojim je krenuo od – nule, a tokom sedam godina rada stigao do toga da su juniori, juniorke, seniori i seniorke istovremeno bili prvaci države.

Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.