(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЈАНОШ ЈУХАС, РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ И ПРОСЛАВЉЕНИ ТРЕНЕР НАШИХ ТРОФЕЈНИХ СТРЕЛАЦА Човек који је укротио властити немир

Јанош Јухас, у којем је реч, није био, како сам данас признаје, одушевљен таквом идејом, јер је локално стрелиште, сходно ондашњим условима, било на отвореном и, уместо да лети иде на Тису на купање, време је проводио лежећи, с пушком, изложен немилосрдним сунчаним зрацима, „кувајући се“ и знојећи. Али, тата је био – тата и прихватио је његову жељу да остане у стрељаштву. Много деценија касније, сложио се, та одлука, иако је било повремених дилема, остала је за читав живот и донела му је велике радости. Уосталом, захваљујући њој, као тренер је зарадио и националну пензију. Али, кренимо редом...

- Јухасови су пореклом с Бисерног острва, ту, код Бачког Градишта – почео је своје сећање Јанош. – Деда ми је био главни надзорник воћњака код грофа Рохоњција, па је, пошто је имао породицу са седморо деце, добио кућу, тако да потичем одатле, а данас тамо имам викендицу. Нисам био баш одушевљен идејом да тренирам стрељаштво, али ме је отац прво научио да гађам неким већим и старијим пушкама, а тек касније ми је купио и ону ваздушну и, ето, тако сам кренуо на прва такмичења. То моје неодушевљење било ја изазвано тиме што су лети сви ишли на купање, а мене је пут водио на стрелиште Шиштак, без ичега, на сунце, где бих лежао по два сата. Међутим, по том питању мој отац је био прилично строг и практично сам морао да одлазим тамо. 

Јухас је, дакле, своје слободно време проводио у дружењу с пушкама и био је у томе прилично успешан.

- На основу остварених резултата, полако сам се пењао на ранг-листама и, захваљујући томе, доспео сам у Нови Сад, давне 1961. Током прве две године, свакодневно сам путовао из Бечеја у тај град, наравно и у обрнутом смеру. Сећам се, аутобуско стајалиште тада је било у улици Матице Српске, док је стрелиште било у тунелима на Петроварадниској тврђави, па сам морао да ставим руксак на леђа, узмем пушку у руке и пешке одлазим на тренинге. Срећом, тада сам био млад и није ми то тешко падало, а касније је направљено стрелиште на Каћком путу, што ми је умногоме олакшало путовање. 

Тек када је завршио средњу школу и кренуо на факултет 1969. године, Јухас се дефинитивно преселио у Нови Сад.

- Постао сам члан Стрељачке дружине Центар, све док није обновљен рад СД Нови Сад 1790, па су сви најбољи стрелци из града прешли у њу. Тада сам већ био јуниорски репрезентативац Југославије и прелазио у сениорску конкуренцију. Сходно ондашњем времену, упоредо сам гађао и ваздушном и малокалибарском пушком, пошто се у зимском периоду користило ваздушно, а у летњем МК оружје, док је то сада све измешано. Као јуниор, имао сам заиста добре резултате и био сам биран у државни тим. Међутим, по преласку у најјачу, сениорски конкуренцију, имао сам хаварију на стрелишту, због које сам годину и по, ма скоро две године, морао да паузирам. Стари стрелац, Немања Марковић из Крагујевца, наиме, налазио се на линији поред мене, а ја сам у тим тренуцима био одличан, сећам се тога јако добро. Сви су пратили моје резултате, да бих, на 11. метку из стојећег става, „наслонио“ око на дурбин, а он је, намештајући своју пушку, нехотице опалио у плафон. Парче одваљеног бетона зарило ми се у око, срећом поред зенице, због чега је уследио одлазак у болницу и дуго лечење, што ме је уназадило у каријери.

Ипак, није Јанош Јухас дозволио да му године преданог рада и понекад и нежељеног труда због тога пропадну.

- Не. Наставио сам касније да се бавим стрељаштвом, био сам првак Југославије више пута и ушао у сениорску репрезентацију. Као јуниор, био сам члан екипе 1968. године која је освојила сребрну медаљу на Европском првенству у Визбадену, док сам, 1978. године у Андори, био члан селекције наше земље која је екипно освојила бронзу. На том првенству, у појединачној конкуренцији, био сам четвртопласиран. Најгоре могуће место... Неки Финац је у првој серији јако слабо пуцао, а касније је био одличан. Сећам се да сам последњу серију завршио са јако добрих 98 кругова, међутим, он је остварио исти резултат. Пресудило је то што је у претпоследњој серији он имао бољи скор и то је одлучило. Свеједно, то ми је био најбољи појединачни резултат уз каријери.

Јаноша је пратио глас да је по природи веома смирен човек.

- Да, то је можда споља тако изгледало. Међутим, унутрашња борба коју човек води сам са собом, увек је велика. Успевао сам да је прикријем, посебно касније, пред мојим стрелцима, чији сам тренер био. Имао сам сјајну технику и био сам, усуђујем се то да кажем, на нивоу светског рекорда, али ме је нека унутрашња нервоза ометала и због тога сам остао некако недоречен. Тада, нажалост, помоћ психолога у мом спорту није постојала и по том питању нико није могао да ми помогне.

Могућност да јавно не покаже немир који је осећао, како је и сам истакао, пуно му је помогла у тренерском позиву.

- Стрељаштво није спорт да скачеш и вичеш, већ мораш, потпуно супротно, своје ученике да смирујеш. Иако сам, наравно не на репрезентативном нивоу, гађао све до 1988, у тренерски позив ушао сам још 1976. Тада су ме, по повратку из ЈНА, из клуба замолили да будем тренер, пошто су постојала два места за тај позив која су била плаћена. Од 1971. до 1975. сам у Стрељачком савезу Војводине радио као референт и уопште нисам размишљао да икада постанем тренер. Као раднику СОФК-е и врхунском такмичару, био ми је потребан стан, а тада их је град делио... Имао сам два основа по којима сам могао да га добијем и касније се баш тако и догодило. Због тога сам, ето, прихватио тренерски посао... Мушкарце је водио Бранислав Лончар, који је на почецима и мени био тренер, а женски део екипе припао је мени.  

Занимљив је податак да је некадашња светска шампионка Десанка Пешут учила у почетку Јухаса стрељаштву.

- Од ње сам научио доста ствари, али сам, прихватањем позиције тренера, постао њен тренер. Она се тада припремала за наступ на ОИ у Монтрелау 1976. године и били су потребни планови и програми тих припрема. Написао сам нешто што ми је, с ове временске дистанце, потпуно смешно. Иако неискусан, морао сам да јој обезбедим доста ствари, а она је, на крају крајева, успешно наступила на Играма, тада у мушкој конкуренцији, јер није било одвојеног такмичења за жене, заузевши осмо место. То је био велики успех и добила је касније многе награде.

Иза Јухаса је остало неколико олимпијских игара, на којима је имао своје стрелце.

- Прво сам био у Барселони, 1992. године, у коју сам ишао пола у сопственој режији, а пола пута ми је мој клуб платио. Нисам био део тренерске екипе и тако је једино могло, а имао сам у селекцији Аранку Биндер, која је тамо освојила бронзу. После сам био 1996. године редовни члан екипе, која је нашој земљи и Новом Саду донела укупно три медаље, од којих су највредније свакако биле она Александре Сање Ивошев, која се у Атланти окитила златом и бронзом. За тај резултат сам заслужио и национално признање, које ми је, практично, награда за све оно што сам, у нашем иначе слабо плаћеном спорту, радио и захваљујући којем сам продисао.

Поносан је и данас Јанош због успеха стрелаца које је предводио:

- Сању Ивошев и Немању Миросављева сам практично ја селектирао, док је Аранка Биндер дошла у Нови Сад из Сомбора. У њих смо пуно улагали, јер деведесетих година биле су на делу највећа блокада нашег спорта и санкције према нашој земљи, а опрему, оружје и муницију набављали смо из увоза. Сналазили смо се како смо умели и знали, а испало је да смо најбоље резултате баш тада постизали. Аранка је била брознана на ОИ, Сања златна и бронзана, а Немања јуниорски светски рекордер, првак Европе и освојио је не знам још колико сениорских медаља. Међутим, морали смо да се захвалимо неким перспективним стрелцима, што ме је болело, јер смо улагали у само њих четворо или петоро.

Присетио се наш саговорник и тренутака које памти, а који се односе на освајање медаља Александре Ивошев, у Атланти 1996. године.

- Када је Сања освојила бронзу, седео сам иза ње. Семафор је био изнад глава такмичара, па нису могли да виде тренутни пласман. Када је све завршено, погледала је у мене, а ја сам подигао три прста, тако да је схватила да је трећа. У том тренутку, она се затрачала ка мени и сломила ми наочари које сам носио на пантљикама око врата и из њих је испало стакло. Настала је гунгула, честитања, морао сам да скупим опрему, јер је она одмах ишла на проглашење, тамо сам требао да је фотографишем, потом је следила допинг контрола... Код освајања злата, Сања је у финале ушла с два круга заостатка, али је онда фантастично гађала и до највредније медаље стигла с чак седам кругова више од другопласиране такмичарке. Код седмог или осмог метка, сетио сам се, скинуо сам наочаре, ставио их у торбу, јер сам видео шта следи. Васке је чучао поред мене и тада ми рекао: „А, скидаш наочаре, значи чекаш злато“. И било је тако! Дочек у олимпијском селу, у првом тренутку, није био бројан, али увече се окупио читав наш тим, Уследило је чашћавање, песма, грљење... – завршио је своју причу Јанош Јухас, уз подсећање да је 2001. године обновио рад Стрељачког клуба Партизан из Београда, с којим је кренуо од – нуле, а током седам година рада стигао до тога да су јуниори, јуниорке, сениори и сениорке истовремено били прваци државе.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.