(NE)ZABORAVLJENI Jovan Pejčić, nekada trofejni džudista: Adrenalinsku zavisnost zamenio tamburicom
Priča koju smo vodili s Jovanom Pejčićem (64) neminovno je išla u dva naizgled nespojiva smera.
Jedan nas je vodio kroz njegovu sportsku karijeru, u kojoj je imao, kao džudo reprezentativac i član novosadskog Partizana, puno veoma zapaženih uspeha, dok se drugi kretao kroz svet tambure i te vrste muzike, te nadaleko čuvenog „Tamburica festa“, čiji je Pejčić idejni tvorac i direktor.
- Rođen sam na Telepu i, evo, od rođenja do danas, živim u tom delu Novog Sada – rekao je jedan od tvoraca Asocijacije sportskih veterana Novog Sada Jovan Pejčić Joca. – Zanimljivo je to što sam na svet došao u kući u ulici Jovana Popovića, pošto moja majka Vukana nije ni stigla do porodilišta. Kao dečak, naravno, voleo sam da s drugarima igram mali fudbal na okolnim poljanama, livadama i ulicama u blizini moje kuće. Da li Šurbek ili Stipančić, ne sećam se, u to vreme postao je evropski šampion u stonomtenisu i svi u ulici, onako – namah, počeli smo da igramo ping-pong. U šestom razredu Osnovne škole „Jožef Atila“, sećam se, nasred časa, ušao je učionicu Ečika Evetović, tadašnji predsednik Džudo kluba Partizan, čiji su članovi trenirali u sali u kojoj smo i mi imali časove fizičkog. Rekao nam je da organizuje prvenstvo škole u džudou i da se iz drugih razreda već prijavilo sedam-osam učenika. Kako tada nisam trenirao taj sport, Ečika nam je kazao da će ljudi iz kluba da nam objasne pravila, obezbede kimona, a, dodao je, najbolji će da budu nagrađeni medaljama. I, da ne dužim, nas nekolicina smo se prijavili.
Značaj nacionalne penzije
Iako je materijalno situiran, Jovan Pejčić priznaje da mu nacionalna penzija koju je stekao osvajanjem bronzane evropske medalje, puno znači. „To priznanje dodeljuje Vlada Srbije i mnogim sportistima je i te kako vredno. Mnogi šampioni su u penziji i bili bi na ivici egzistencije, da toga nema, dok drugi taj iznos uvek mogu negde da preusmere i tako pomognu pojedincima i organizacijama. Lično, svoju penziju preusmeravam na Džudo klub Vojvodina”...
Nije, međutim, Pejčić bio samo puki učesnik školskog prvenstva. Naprotiv!
- Nastupio sam i zabeležio svih pet pobeda, iako sam se s džudom sreo prvi put u životu. Uz to, u finalu sam dobio momka koji je trenirao, imao zeleni pojas i bio pionirski vicešampion Vojvodine. Bez ikakvog znanja ili pojasa, na čist osećaj, osvojio sam zlatnu medalju, pa su me ljudi iz kluba primetili i videli da imam smisla i pozvali me da treniram. Moj otac Ilija, pošto sam s treninga često kući dolazio modar, oderan i izgreban, umeo je da me pita zbog čega idem na džudo, da se „mlatim i povređujem“, savetovao mi je da se batalim tog sporta i nije se slagao da se njime bavim. Međutim, bio sam veoma uporan, svakodnevno sam išao na treninge i to mi je kasnije donelo uspehe.
Najveći domet Pejčić je ostvario, kao član reprezentacije Jugoslavije, na Evropskom ekipnom prvenstvu 1984. godine, kada je naša selekcija osvojila bronzu.
- To prvenstvo održano je na Spensu, u Novom Sadu. U polufinalu smo izgubili od Francuza, a u duelu za bronzu savladali smo Špance. Bio je to veliki uspeh za nas, a ja sam na putu do odličja imao tri borbe. Sve to me je ispunilo, jer nije bila mala stvar da za svoju zemlju osvojim medalju, a kasnije sam od naše države za taj rezultat dobio i nacionalnu penziju. Isti nivo zadovoljstva i osećaja ponosa, donela mi je i srebrna medalja koju sam, kao pojačanje u ekipi sarajevskog Željezničara, osvojio u Kupu evropskih šampiona. Uz to, tada sam svog rivala u finalu tukao i u Sarajevu i u Parizu i bio je to najveći uspeh Sportskog društva Željezničar u istoriji.
„Ti mora da si jako moćan čovek”
Kada je trebao da bude izdat CD „Prijatelji tamburice“, Jovan Pejčić je otišao u Radio-televiziju Srbije, kod direktora Produkcije te medijske kuće. „ Kada smo se sreli, rekao mi je:Ti mora da si jako moćan čovek. Obazložio mi je to rečima da više od 30 godina radi u produkciji i da se nije nikada sreo sa situacijom da neko uspe da okupi takve zvezde i napravi CD kakav smo mi načinili. Objasnio sam mu da to nema veze s nekakvom moći, već da sam sve odradio na bazi prijateljstva”...
Jovan je četiri puta bio seniorski prvak Jugoslavije, dva puta vicešampion, a ima i titulu prvaka Balkana. Bio je i član ekipe novosadskog Partizana koja je bila najbolja u nekadašnjoj SFRJ, a 1984. godine proglašen je i najboljim borcem u Prvoj saveznoj ligi. Karijeru aktivnog sportiste završio je 1988. godine, ali bez adrenalina nije mogao.
- Završio sam novosadski DIF, na kom sam i magistrirao, dok sam doktorsko zvanje stekao na fakultetu u Sarajevu. Nastavio sam da budem aktivan u sportskim forumima, a onda sam otišao u preduzetnike i postao - hotelijer. Nisam mogao bez adrenalina, to je tačno, jer sam, kao džudista, na njegovo pojačano svakodnevno lučenje jednostavno navikao. Njega sam pronalazio u organizaciji manifestacija, bilo sportskih, bilo onih muzičkih, jer to zahteva pun angažman od čoveka. Da toga nije bilo, u životu bi mi uvek nešto nedostajalo.
I, lagano smo počeli da ulazimo u drugi deo Pejčićeve životne priče i nečega što je, osim džudoa, obeležilo njegov život. To je ljubav prema tamburi i tamburaškoj muzici.
- Predsednik sam Svetske tamburaške asocijacije, koja je osnovana pre sedam-osam godina. U njoj se nalaze svi muzički autoriteti iz regiona i sveta. Uz to, idejni sam tvorac, osnivač i direktor „Tamburica festa“, danas znamenitog festivala. On je svoj put počeo u Deronjama, selu prepoznatljivom po tamburaškim bandama. Ta sredina imala je neku svoju priču, upravo zbog tih svojih cigana, koji su ljubav prema tamburi i toj vrsti muzike, prenosili s kolena na koleno.
Brojne funkcije u sportu
Dve godine Pejčić je bio trener u Džudo klubu Partizan, a potom je, tokom četiri godine, bio i generalni menadžer DŽS Jugoslavije. Funkcijama koje je obavljao svakako treba dodati i dvogodišnje predsednikovanje Udruženjem prvoligaša. Jovan je bio i prvi čovek Skupštine Univerzitetskog sportskog saveza Srbije, kao i član organizacionog odbora Univerzijade 2009. u Beogradu. Učestvovao je neposredno i u organizaciji velikih sportskih događaja, pa je bio direktor marketinga Svetskog univerzitetskog rukometnog prvenstva, koje je održano u Novom Sadu 1998. godine i direktor Svetskog univerzitetskog šampionata u džudou 2002. Pored ovih angažmana, obavljao je i funkciju potpredsednika Fudbalskog kluba Vojvodina, a 2003. godine osnovao je i Džudo klub s istim imenom.
Potom se „Tamburica fest“ preselio u Novi Sad, gde je bilo lakše da se organizuje tako velika manifestacija, pa ona danas ukrašava grad smešten na desnoj obali moćnog Dunava, a podno Petrovaradinske tvrđave, koja je i sama značajna za tamburašku muziku.
- Ove godine sam festival organizovao na platou ispred Spensa, gde se našlo hiljade posetilaca i učenika iz 13 zemalja sveta. Zbog aktuelne situacije, svi su oni zvali i pitali da li je pametno da dolaze, a ja sam im garantovao bezbednost i to da će Novi Sad da bude miran i da će sve biti u najboljem redu. Ipak, s druge strane, u meni je proradio adrenalin, jer sam želeo da ne bude nikakvih problema. Čak su roditelji članova dečjih orkestara iz okolnih mesta većali na temu da li da puste decu na „Tamburica fest“... Poverovali su mi na reč, sve je bilo kako sam i obećao i nisu se dešavale stvari na koje ne bismo mogli, moji sjajni saradnici i ja, da utičemo.
Todori Jovanovići
Ispričao nam je Pejčić i anegdotu vezanu za deronjske tamburaše. „Jedne godine pozvao me je Žika Šarenica, sa RTS-a, da mu pošaljem u emisiju jedan vrhunski orkestar iz Deronja”, uz osmeh, prisetio se naš sagovornik.„Dogovorio sam se s ekipom iz bande „Biće skoro propast sveta” i posle toga zvala me je organizatorka emisije, kojoj su trebala imena članova orkestra i instrumenti koje sviraju, zbog propusnica za ulaz u zgradu RTS-a. Počeo sam da joj diktiram: prim - Todor Jovanović, basprim – Todor Jovanović... Prekinula me je i rekla da sam joj to ime već rekao... Čekajte, odgovorio sam, u orkestru je devet članova i svi se tako zovu. Svi su Todori Jovanovići!”
Na svakom festivalu, postao je to već deo tradicije, neke od naših najvećih muzičkih zvezda budu gosti „Tamburica festa“.
- Bili su nam gosti i Ceca Ražnatović, i Halid Bešlić, pa Haris Džinović, Marinko i Nikola Rokvić, Ana Bekuta, Željko Samardžić, Željko Bebek, Jelena Rozga... ma, sve same estradne zvezde. Gro tih ljudi upoznao sam na njihovim nastupima na „Tamburica festu“, a svi oni su posle postali moji veliki, bliski i dragi prijatelji. Pitali su se ljudi šta će svi oni na tamburaškom festivalu, kada nemaju veze s tom vrstom muzike, a ja sam te veličine posle zamolio da po svoja dva najveća hita otpevaju uz veliki tamburaški orkestar RTV-a, u tamburaškom aranžamnu. Svi su, bez razlike, ušli u studio i otpevali pesme koje su se našle na CD-u „Prijatelji tamburice“, a Željko Samardžić mi je priznao da sam uspeo da uradim nešto što nikada ranije nikom nije pošlo za rukom. Promociju CD-a imali smo na Kolarcu, u Beogradu, svi su joj se odazvali, bez potraživanja bilo kakvih materijalnih troškova.
Jovan Pejčić oženjen je suprugom Biljanom, s kojom je u braku dobio dve ćerke.
- Starija se zove Jovana, a mlađa – Jelena. Jovana ima troje dece: Filipa, Anastasiju i Kristinu, tako da sam odavno trostruki deda, dok se Jelena udala i nalazi se u četvrtom mesecu trudnoće, pa ćemo uskoro da proslavimo rođenje još jedne prinove. Inače, starija ćera bila je reprezentativka i prvakinja države u preponskom jahanju, dok se mlađa nije bavila sportom, pošto ima više dara za muziku i umetnost, pa je sada izvšna direktorka „Tamburica festa“.
Aleksandar Predojević