(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ Јован Пејчић, некада трофејни џудиста: Адреналинску зависност заменио тамбурицом
Прича коју смо водили с Јованом Пејчићем (64) неминовно је ишла у два наизглед неспојива смера.
Један нас је водио кроз његову спортску каријеру, у којој је имао, као џудо репрезентативац и члан новосадског Партизана, пуно веома запажених успеха, док се други кретао кроз свет тамбуре и те врсте музике, те надалеко чувеног „Тамбурица феста“, чији је Пејчић идејни творац и директор.
- Рођен сам на Телепу и, ево, од рођења до данас, живим у том делу Новог Сада – рекао је један од твораца Асоцијације спортских ветерана Новог Сада Јован Пејчић Јоца. – Занимљиво је то што сам на свет дошао у кући у улици Јована Поповића, пошто моја мајка Вукана није ни стигла до породилишта. Као дечак, наравно, волео сам да с другарима играм мали фудбал на околним пољанама, ливадама и улицама у близини моје куће. Да ли Шурбек или Стипанчић, не сећам се, у то време постао је европски шампион у стономтенису и сви у улици, онако – намах, почели смо да играмо пинг-понг. У шестом разреду Основне школе „Јожеф Атила“, сећам се, насред часа, ушао је учионицу Ечика Еветовић, тадашњи председник Џудо клуба Партизан, чији су чланови тренирали у сали у којој смо и ми имали часове физичког. Рекао нам је да организује првенство школе у џудоу и да се из других разреда већ пријавило седам-осам ученика. Како тада нисам тренирао тај спорт, Ечика нам је казао да ће људи из клуба да нам објасне правила, обезбеде кимона, а, додао је, најбољи ће да буду награђени медаљама. И, да не дужим, нас неколицина смо се пријавили.
Значај националне пензије
Иако је материјално ситуиран, Јован Пејчић признаје да му национална пензија коју је стекао освајањем бронзане европске медаље, пуно значи. „То признање додељује Влада Србије и многим спортистима је и те како вредно. Многи шампиони су у пензији и били би на ивици егзистенције, да тога нема, док други тај износ увек могу негде да преусмере и тако помогну појединцима и организацијама. Лично, своју пензију преусмеравам на Џудо клуб Војводина”...
Није, међутим, Пејчић био само пуки учесник школског првенства. Напротив!
- Наступио сам и забележио свих пет победа, иако сам се с џудом срео први пут у животу. Уз то, у финалу сам добио момка који је тренирао, имао зелени појас и био пионирски вицешампион Војводине. Без икаквог знања или појаса, на чист осећај, освојио сам златну медаљу, па су ме људи из клуба приметили и видели да имам смисла и позвали ме да тренирам. Мој отац Илија, пошто сам с тренинга често кући долазио модар, одеран и изгребан, умео је да ме пита због чега идем на џудо, да се „млатим и повређујем“, саветовао ми је да се баталим тог спорта и није се слагао да се њиме бавим. Међутим, био сам веома упоран, свакодневно сам ишао на тренинге и то ми је касније донело успехе.
Највећи домет Пејчић је остварио, као члан репрезентације Југославије, на Европском екипном првенству 1984. године, када је наша селекција освојила бронзу.
- То првенство одржано је на Спенсу, у Новом Саду. У полуфиналу смо изгубили од Француза, а у дуелу за бронзу савладали смо Шпанце. Био је то велики успех за нас, а ја сам на путу до одличја имао три борбе. Све то ме је испунило, јер није била мала ствар да за своју земљу освојим медаљу, а касније сам од наше државе за тај резултат добио и националну пензију. Исти ниво задовољства и осећаја поноса, донела ми је и сребрна медаља коју сам, као појачање у екипи сарајевског Жељезничара, освојио у Купу европских шампиона. Уз то, тада сам свог ривала у финалу тукао и у Сарајеву и у Паризу и био је то највећи успех Спортског друштва Жељезничар у историји.
„Ти мора да си јако моћан човек”
Када је требао да буде издат ЦД „Пријатељи тамбурице“, Јован Пејчић је отишао у Радио-телевизију Србије, код директора Продукције те медијске куће. „ Када смо се срели, рекао ми је:Ти мора да си јако моћан човек. Обазложио ми је то речима да више од 30 година ради у продукцији и да се није никада срео са ситуацијом да неко успе да окупи такве звезде и направи ЦД какав смо ми начинили. Објаснио сам му да то нема везе с некаквом моћи, већ да сам све одрадио на бази пријатељства”...
Јован је четири пута био сениорски првак Југославије, два пута вицешампион, а има и титулу првака Балкана. Био је и члан екипе новосадског Партизана која је била најбоља у некадашњој СФРЈ, а 1984. године проглашен је и најбољим борцем у Првој савезној лиги. Каријеру активног спортисте завршио је 1988. године, али без адреналина није могао.
- Завршио сам новосадски ДИФ, на ком сам и магистрирао, док сам докторско звање стекао на факултету у Сарајеву. Наставио сам да будем активан у спортским форумима, а онда сам отишао у предузетнике и постао - хотелијер. Нисам могао без адреналина, то је тачно, јер сам, као џудиста, на његово појачано свакодневно лучење једноставно навикао. Њега сам проналазио у организацији манифестација, било спортских, било оних музичких, јер то захтева пун ангажман од човека. Да тога није било, у животу би ми увек нешто недостајало.
И, лагано смо почели да улазимо у други део Пејчићеве животне приче и нечега што је, осим џудоа, обележило његов живот. То је љубав према тамбури и тамбурашкој музици.
- Председник сам Светске тамбурашке асоцијације, која је основана пре седам-осам година. У њој се налазе сви музички ауторитети из региона и света. Уз то, идејни сам творац, оснивач и директор „Тамбурица феста“, данас знаменитог фестивала. Он је свој пут почео у Дероњама, селу препознатљивом по тамбурашким бандама. Та средина имала је неку своју причу, управо због тих својих цигана, који су љубав према тамбури и тој врсти музике, преносили с колена на колено.
Бројне функције у спорту
Две године Пејчић је био тренер у Џудо клубу Партизан, а потом је, током четири године, био и генерални менаџер ЏС Југославије. Функцијама које је обављао свакако треба додати и двогодишње председниковање Удружењем прволигаша. Јован је био и први човек Скупштине Универзитетског спортског савеза Србије, као и члан организационог одбора Универзијаде 2009. у Београду. Учествовао је непосредно и у организацији великих спортских догађаја, па је био директор маркетинга Светског универзитетског рукометног првенства, које је одржано у Новом Саду 1998. године и директор Светског универзитетског шампионата у џудоу 2002. Поред ових ангажмана, обављао је и функцију потпредседника Фудбалског клуба Војводина, а 2003. године основао је и Џудо клуб с истим именом.
Потом се „Тамбурица фест“ преселио у Нови Сад, где је било лакше да се организује тако велика манифестација, па она данас украшава град смештен на десној обали моћног Дунава, а подно Петроварадинске тврђаве, која је и сама значајна за тамбурашку музику.
- Ове године сам фестивал организовао на платоу испред Спенса, где се нашло хиљаде посетилаца и ученика из 13 земаља света. Због актуелне ситуације, сви су они звали и питали да ли је паметно да долазе, а ја сам им гарантовао безбедност и то да ће Нови Сад да буде миран и да ће све бити у најбољем реду. Ипак, с друге стране, у мени је прорадио адреналин, јер сам желео да не буде никаквих проблема. Чак су родитељи чланова дечјих оркестара из околних места већали на тему да ли да пусте децу на „Тамбурица фест“... Поверовали су ми на реч, све је било како сам и обећао и нису се дешавале ствари на које не бисмо могли, моји сјајни сарадници и ја, да утичемо.
Тодори Јовановићи
Испричао нам је Пејчић и анегдоту везану за дероњске тамбураше. „Једне године позвао ме је Жика Шареница, са РТС-а, да му пошаљем у емисију један врхунски оркестар из Дероња”, уз осмех, присетио се наш саговорник.„Договорио сам се с екипом из банде „Биће скоро пропаст света” и после тога звала ме је организаторка емисије, којој су требала имена чланова оркестра и инструменти које свирају, због пропусница за улаз у зграду РТС-а. Почео сам да јој диктирам: прим - Тодор Јовановић, басприм – Тодор Јовановић... Прекинула ме је и рекла да сам јој то име већ рекао... Чекајте, одговорио сам, у оркестру је девет чланова и сви се тако зову. Сви су Тодори Јовановићи!”
На сваком фестивалу, постао је то већ део традиције, неке од наших највећих музичких звезда буду гости „Тамбурица феста“.
- Били су нам гости и Цеца Ражнатовић, и Халид Бешлић, па Харис Џиновић, Маринко и Никола Роквић, Ана Бекута, Жељко Самарџић, Жељко Бебек, Јелена Розга... ма, све саме естрадне звезде. Гро тих људи упознао сам на њиховим наступима на „Тамбурица фесту“, а сви они су после постали моји велики, блиски и драги пријатељи. Питали су се људи шта ће сви они на тамбурашком фестивалу, када немају везе с том врстом музике, а ја сам те величине после замолио да по своја два највећа хита отпевају уз велики тамбурашки оркестар РТВ-а, у тамбурашком аранжамну. Сви су, без разлике, ушли у студио и отпевали песме које су се нашле на ЦД-у „Пријатељи тамбурице“, а Жељко Самарџић ми је признао да сам успео да урадим нешто што никада раније ником није пошло за руком. Промоцију ЦД-а имали смо на Коларцу, у Београду, сви су јој се одазвали, без потраживања било каквих материјалних трошкова.
Јован Пејчић ожењен је супругом Биљаном, с којом је у браку добио две ћерке.
- Старија се зове Јована, а млађа – Јелена. Јована има троје деце: Филипа, Анастасију и Кристину, тако да сам одавно троструки деда, док се Јелена удала и налази се у четвртом месецу трудноће, па ћемо ускоро да прославимо рођење још једне принове. Иначе, старија ћера била је репрезентативка и првакиња државе у препонском јахању, док се млађа није бавила спортом, пошто има више дара за музику и уметност, па је сада извшна директорка „Тамбурица феста“.
Александар Предојевић