(NE)ZABORAVLJENI: Slobodan Boba Grujić, stonoteniski as, kadetski i juniorski šampion Evrope FUDBAL BATALIO ZBOG PADA S KLIZAVOG ORAHA

Boba, dok je još bio osnovac, preferirao je fudbal, kažu upućeni da je bio prilično talentovan i za ovaj sport, koji je jedno vreme trenirao u pionirskom timu Vojvodine. Ali... 

O tome i o nekim drugim strvarima najbolje je da priča Boba, koji već 28 godina živi i radi u Nemačkoj, kao stonoteniski trener, a kojeg smo „ulovili“ prilikom njegove nedavne posete rodnom gradu.

- Kao dete, s možda nekih četiri godine, odlazio sam s ocem u Eđšeg, gde se nalazila stonoteniska sala sedamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu – objasnio je. – Ipak, nije to bilo tada ništa ozbiljno, jer više sam voleo da igram fudbal. Kao i sve dečake u ono doba, ta igra me je privlačila i bio sam baš dobar, među najboljima u razredu i u mom godištu. Igrao sam, naravno, u napadu i voleo sam da postižem golove. Non-stop sam bio napolju, a bio sam veliki vojvodinaš, kao i moj otac. On nikada nije propuštao utakmice, bez obzira na to da li je vrućina, pada kiša ili sneg, duva vetar ili sevaju munje i udaraju gromovi. Voleo je da ide na utakmice i pamtim da je jednom rukom uvek pridržavao tranzistor priljubljen uz uho, slušajući prenose s ostalih susreta u emisiji „Vreme sporta i razonode“.

Slobodanu se, ipak, nije dopalo to što je na treninzima u FC „Vujadin Boškov“ bilo jako mnogo dece, barem 50 dečaka, pa bi im treneri dali loptu i nisu mnogo obraćali pažnju na njih.

- Jedne večeri, na livadi kod Izvršnog veća, penjali smo se moji drugari i ja na drveće, što smo obožavali. Baš sam „savladavao“ neko stablo oraha, koje je, inače, jako klizavo i dogodilo se to da sam pao na zemlju i polomio desnu ruku. Bio je to otvoren prelom, morao sam na operaciju i nisam mogao da igram fudbal. Imao sam tada osam i po godina i s gipsom sam počeo da idem na Spens, u stonotenisku salu, da se malo zezam. Pokazao sam određeni talenat za stonitenis, iako me je i dalje gips ometao da držim reket kako treba i tako sam, eto, uplovio u vode tog sporta. Ubrzo su krenuli i turniri, bio sam uspešan u konkurenciji vršnjaka, a prvi pehar sam dobio na takmičenju u Bačkoj Topoli, kao najmlađi učesnik. Iako sam je imao, veza mi nije pomogla da počnem da beležim dobre rezultate.

Jako rano, već 1989. godine, Grujić je debitovao za seniorski tim Vojvodine i, kako sam kaže, u prvom meču je pobedio Crkvenjaša iz sarajevske Bosne. Tada još nije napunio ni 16 godina.

- Jedne godine s mojih početaka, u Novom Sadu sam, u prvenstvenom duelu, pobedio i Primorca, i Karlovića i Plešea iz Zagreba i tako, posredno, titulu doneo Partizanu koji se za nju borio s Vjesnikom. Sport, kao sport, brzo sam zavoleo i nisam razmišljao na taj način da bih jednog dana mogao nešto više u njemu da uradim. Zavoleo sam i društvo, počela su i putovanja, a fudbal je ostao moja tajna ljubav, pa nikada, na pripremama, nisam propuštao da ga igram. Uz to, Ilie Lupulesku je takođe igrao jako dobro, pa smo uživali da zaigramo jedni protiv drugih, „stari protiv mladih“, odnosno protiv naših tadašnjih trenera. Možda bih, ko zna, napravio karijeru i u tom sportu, zaradio mnogo veći novac, ali tu je bila potrebna i velika doza sreće, a i stvari su krenule kako sam samo poželeti mogao u stonom tenisu. 

Ipak, Boba je, po sopstvenim rečima, osetio da bi stonitenis mogao da mu postane posao u pretposlednjoj godini u kadetskom uzrastu.

- Do tada, sve je to još uvek bila samo igra, a 1987. godine, na Evropskom kadetskom prvenstvu u Atini, postao sam prvak Starog kontinenta. Imao sam nepunih 14 godina, već sam igrao za seniore Vojvodine i shvatio sam da treba da se ozbiljnije posvetim „pingiću“. Želeo sam da upišem Srednju ekonomsku školu, tri meseca išao u nju, ali sam video da ne bih mogao i da učim i da treniram dva puta dnevno, pa sam se ispisao. Upisao sam Birotehničku školu na Radničkom univerzitetu, gde nisam morao da budem redovan na časovima, na kojoj sam polagao ispite i završio trogodišnje obrazovanje. Već 1989. godine ušao sam u četvrtfinale na seniorskom  prvenstvu SFRJ i tadašnji v.d. selektor Janškovec pozvao me je na prvo seniorsko Svetsko prvenstvo. Nažalost, povredio sam lakat i imao dugu pauzu. Nisam mogao da treniram i igram, niti da odem na planetarnu smotru, iako sam bio siguran za mesto u timu. Umesto mene otišao je Slovenac Smrekar i Jugoslavija je, u Tokiju, osvojila srebrnu medalju, a igrali su Kalinić, Primorac, Lupulesku i Smrekar. Posle nikada nisam pripustio ni jedno veliko prvenstvo, ali, šta da se radi. Povreda je bila jača, čak je postojala dilema da li ću uopšte moći da vratim sportu.

Srećom, Boba se vratio i zabeležio čitav niz sjajnih rezultata.

- Trenirao sam tada kao lud, igrajući samo forhend, jer me je ruka bolela kada bih udarao bekhend. Psihički sam bio loše, ali je veliku ulogu odigrao moj trener i selektor Lazar Kurteš, koji mi je dao slobodu i rekao mi da igram onoliko koliko osećam da mogu i da ćemo da vidimo. Bilo je to pred Evropsko juniorsko prvenstvo u španskoj Granadi, 1991. godine, na kojem sam ekipno izgubio jedan susret, a pojedinačno tek jedan set i osvojio zlato. 

Ta titula je Bobu vratila u prvi plan i prešao je potpuno u seniorske vode.

- Nažalost, u to vreme su se dogodili ratovi u bivšoj Jugoslaviji, a našoj zemlji uvedene su, između ostalih, i sportske sankcije. Karakašević i ja bili smo mlade, nadolazeće snage, a desilo nam se to da smo izgubili sjajnu ekipu, s kojom bismo, da smo ostali zajedno, siguran sam, osvojili još mnoge vredne medalje. To se videlo 1990. godine, kada sam, uz Primorca i Lupuleskua, osvojio evropsku ekipnu bronzu, iako sam odigrao samo jedan susret. Ipak, bio sam deo te ekipe, ali bih sasvim sigurno nastavio da rastem i razvijam se. 

I dok je Zoran Primorac, kako naš sagovornik ističe, nastavio s ludačkim treninzima i osvajanjem najvrednijih medalja širom planete, ali tada za Hrvatsku, Lupulesku je otišao u Ameriku.

- Lupulesku nije bio uz nas, pa je i sam malo pao, a s njim smo to učinili i mi, mlađi. Njegova karijera je krenula nadole, nije bio ni veliki radnik, a retko je nastupao za državni tim, samo kada bi došao u zemlju. Nažalost, posle Saleta i mene, u Srbiji su na scenu stupale sve slabije generacije. Verovatno je to bio jedan od uzroka što nisam nastavio da osvajam trofeje u singlu, već sam se skoncentrisao na klub i na dublove. 

I dalje žali što se jedna fina generacija stonotenisera razišla početkom devedesetih.

- Aleksandar Karakašević i ja smo tada putovali sami po svetu i plašili su nas se rivali kao mladih Evropljana koji obećavaju. Danas, kada se svega prisetim, svestan sam da smo bili generacija koja je, da je bilo uslova, mogla da uradi i mnogo više. Sale i ja smo osvojili samo jedno odličje u dublu, što je za naš potencijal bilo malo. Na EP u Kurmajoru u Italiji, ušli smo u polfinale, ali je problem bio u tome što je to mesto na velikoj nadmorskoj visini, u Alpima, pa loptica čudno leti. Jedno, doduše, kratko vreme, bili smo prvi na svetskoj rang listi parova, ali smo na velikim prvenstvima, kao po pravilu, dobijali najjače rivale, Kineze Vang Li Ćija i Jang Sea, za koje nikada nisam ni čuo, ni video da su izgubili neki susret. Na njih smo naletali dva puta u četvrtfinalima, a dobijali smo i Korejce, pa Nemce s Timom Bolom... Baš jake protivnike.

Rekapitulirajući reprezentativnu karijeru, odnosno najveće uspehe iz tog perioda, Boba je rekao:

- Četiri puta zaredom bio sam prvak Jugoslavije, najbolji na Balkanu, osvojio sam bronzu na Mediteranskim igrama. U singlu nemam pojedinačne evropske titule, ali sam dva puta bio treći u dublu. Sa Lupuleskuom sam bronzu osvojio 1992. i sa Karakaševićem, 2003. Zanimljivo je i to što sam bio prvak države u miks-dublu, kada mi je partnerka bila moja sadašnja supruga - dodao je Slobodan Grujić, koji je nastupio i na četiri olimpijade, na kojima je, dva puta, osvajao peto mesto (u Atlanti 1996. i 2004. u Atini). Igračku karijeru završio je kao član Fenerbahčea, s kojim je osvojio tri titule prvaka Turske.

Aleksandar Predojević