(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Слободан Боба Грујић, стонотениски ас, кадетски и јуниорски шампион Европе ФУДБАЛ БАТАЛИО ЗБОГ ПАДА С КЛИЗАВОГ ОРАХА
Ваљда је Слободану Боби Грујићу (52) било суђено да живот проведе са стонотениским рекетом у рукама... Његов отац, Александар Бата Грујић, такође је био велико име у историји југословенског „пинг-понга“, играч, репрезентативац, тренер и селектор велике Југославије, али није терао свог наследника да уђе у игру с целулоидном лоптицом.
Боба, док је још био основац, преферирао је фудбал, кажу упућени да је био прилично талентован и за овај спорт, који је једно време тренирао у пионирском тиму Војводине. Али...
О томе и о неким другим стрварима најбоље је да прича Боба, који већ 28 година живи и ради у Немачкој, као стонотениски тренер, а којег смо „уловили“ приликом његове недавне посете родном граду.
- Као дете, с можда неких четири године, одлазио сам с оцем у Еђшег, где се налазила стонотениска сала седамдесетих година прошлог века у Новом Саду – објаснио је. – Ипак, није то било тада ништа озбиљно, јер више сам волео да играм фудбал. Као и све дечаке у оно доба, та игра ме је привлачила и био сам баш добар, међу најбољима у разреду и у мом годишту. Играо сам, наравно, у нападу и волео сам да постижем голове. Нон-стоп сам био напољу, а био сам велики војводинаш, као и мој отац. Он никада није пропуштао утакмице, без обзира на то да ли је врућина, пада киша или снег, дува ветар или севају муње и ударају громови. Волео је да иде на утакмице и памтим да је једном руком увек придржавао транзистор приљубљен уз ухо, слушајући преносе с осталих сусрета у емисији „Време спорта и разоноде“.
Пропуштена прилика из Загреба 2007.
Највећу шансу да освоји светску медаљу, дубл Грујић-Каракашевић имао је на Светском првенству Загребу, 2007. године. „Дубл из Хонг Конга, који је побеђивао и Кинезе, освојио азијско првенство и куп тог континента, од којег смо и ми изгубили на ОИ 2004. у дуелу за одличје, био нам је ривал у четвртфиналу. Истог дана, изгубили су мечеве у синглу и на мегдан су нам изашли ’рањени’. Играло се тада већ на четири добијена сета, а ми смо повели 2:0 и имали вођство од 9:7 у трећем сету... Нажалост, и поред прилика које су нам се указивале, изгубили смо и сет, после и меч са 4:2, чиме је пропала и прилика да се попнемо на победничко постоље.”
Слободану се, ипак, није допало то што је на тренинзима у ФЦ „Вујадин Бошков“ било јако много деце, барем 50 дечака, па би им тренери дали лопту и нису много обраћали пажњу на њих.
- Једне вечери, на ливади код Извршног већа, пењали смо се моји другари и ја на дрвеће, што смо обожавали. Баш сам „савладавао“ неко стабло ораха, које је, иначе, јако клизаво и догодило се то да сам пао на земљу и поломио десну руку. Био је то отворен прелом, морао сам на операцију и нисам могао да играм фудбал. Имао сам тада осам и по година и с гипсом сам почео да идем на Спенс, у стонотениску салу, да се мало зезам. Показао сам одређени таленат за стонитенис, иако ме је и даље гипс ометао да држим рекет како треба и тако сам, ето, упловио у воде тог спорта. Убрзо су кренули и турнири, био сам успешан у конкуренцији вршњака, а први пехар сам добио на такмичењу у Бачкој Тополи, као најмлађи учесник. Иако сам је имао, веза ми није помогла да почнем да бележим добре резултате.
Јако рано, већ 1989. године, Грујић је дебитовао за сениорски тим Војводине и, како сам каже, у првом мечу је победио Црквењаша из сарајевске Босне. Тада још није напунио ни 16 година.
- Једне године с мојих почетака, у Новом Саду сам, у првенственом дуелу, победио и Приморца, и Карловића и Плешеа из Загреба и тако, посредно, титулу донео Партизану који се за њу борио с Вјесником. Спорт, као спорт, брзо сам заволео и нисам размишљао на тај начин да бих једног дана могао нешто више у њему да урадим. Заволео сам и друштво, почела су и путовања, а фудбал је остао моја тајна љубав, па никада, на припремама, нисам пропуштао да га играм. Уз то, Илие Лупулеску је такође играо јако добро, па смо уживали да заиграмо једни против других, „стари против младих“, односно против наших тадашњих тренера. Можда бих, ко зна, направио каријеру и у том спорту, зарадио много већи новац, али ту је била потребна и велика доза среће, а и ствари су кренуле како сам само пожелети могао у стоном тенису.
Најбољи тренер на Старом континенту
Грујић је, 2013. године, добио понуду од Сарбрикена, који је желео да га преузмем као тренер и био амбициозан клуб. „ Видео сам да тај тим има потенцијал, посао је добила и моја супруга, а деца су кренула у спортску школу. Прихватио сам позив и остао у клубу пуних осам година. Два пута били смо у полуфиналу Лиге шампиона, освојили европски ЕТТУ куп, али титулу у Немачкој нисмо успели да пригрлимо, све до 2020, чиме сам остварио своју велику жељу. Исте године проглашен сам и за најбољег тренера и прешао сам у Грентсау, у којем сам, ево, већ пуне четири године”.
Ипак, Боба је, по сопственим речима, осетио да би стонитенис могао да му постане посао у претпоследњој години у кадетском узрасту.
- До тада, све је то још увек била само игра, а 1987. године, на Европском кадетском првенству у Атини, постао сам првак Старог континента. Имао сам непуних 14 година, већ сам играо за сениоре Војводине и схватио сам да треба да се озбиљније посветим „пингићу“. Желео сам да упишем Средњу економску школу, три месеца ишао у њу, али сам видео да не бих могао и да учим и да тренирам два пута дневно, па сам се исписао. Уписао сам Биротехничку школу на Радничком универзитету, где нисам морао да будем редован на часовима, на којој сам полагао испите и завршио трогодишње образовање. Већ 1989. године ушао сам у четвртфинале на сениорском првенству СФРЈ и тадашњи в.д. селектор Јаншковец позвао ме је на прво сениорско Светско првенство. Нажалост, повредио сам лакат и имао дугу паузу. Нисам могао да тренирам и играм, нити да одем на планетарну смотру, иако сам био сигуран за место у тиму. Уместо мене отишао је Словенац Смрекар и Југославија је, у Токију, освојила сребрну медаљу, а играли су Калинић, Приморац, Лупулеску и Смрекар. После никада нисам припустио ни једно велико првенство, али, шта да се ради. Повреда је била јача, чак је постојала дилема да ли ћу уопште моћи да вратим спорту.
Две европске титуле са Генером
Као члан немачке екипе Генер, Боба Грујић је освојио две титуле у Лиги шампиона. „ Нажалост, у синглу нисам више постизао успехе као док сам био кадет и јуниор. Због тога сам, 1997, отишао у Немачку и остао, ево, све до данас. Био сам у клубу Генер, у нади да ћу успети нешто да направим. Тренирао сам с Тимом Болом и пратио га, јер је све на њега било усмерено. Ипак, изгубио сам групу људи с којима сам у Новом Саду радио и - није ишло. Почео сам и да се повређујем уз то, али сам дуго година играо у Бундес лиги и одржавао се међу 50 најбољих на свету. У Лиги шампиона сам играо лоше, али сам у полуфиналу добио олимпијског првака Миу Сун Мина, а у финалу, против белгијског Шарлроа, Белоруса Владимира Самсонова, великог аса. Нашу екипу чинили смо Бол, Роскоф и ја и два пута смо били прваци Старог континента”...
Срећом, Боба се вратио и забележио читав низ сјајних резултата.
- Тренирао сам тада као луд, играјући само форхенд, јер ме је рука болела када бих ударао бекхенд. Психички сам био лоше, али је велику улогу одиграо мој тренер и селектор Лазар Куртеш, који ми је дао слободу и рекао ми да играм онолико колико осећам да могу и да ћемо да видимо. Било је то пред Европско јуниорско првенство у шпанској Гранади, 1991. године, на којем сам екипно изгубио један сусрет, а појединачно тек један сет и освојио злато.
Та титула је Бобу вратила у први план и прешао је потпуно у сениорске воде.
- Нажалост, у то време су се догодили ратови у бившој Југославији, а нашој земљи уведене су, између осталих, и спортске санкције. Каракашевић и ја били смо младе, надолазеће снаге, а десило нам се то да смо изгубили сјајну екипу, с којом бисмо, да смо остали заједно, сигуран сам, освојили још многе вредне медаље. То се видело 1990. године, када сам, уз Приморца и Лупулескуа, освојио европску екипну бронзу, иако сам одиграо само један сусрет. Ипак, био сам део те екипе, али бих сасвим сигурно наставио да растем и развијам се.
Феномен Каракашевић
Александар Каракашевић, који је две године млађи од Грујића, синоним је за дуго трајање у спорту. И данас, упркос томе што има скоро 50 година, још увек је активан. „О, да”, уз осмех ће Слободан. „ Наступа за свој Партизан, а игра и у четвртој немачкој лиги, као и у Грчкој. И само кука да не може више и да све боли. Али, упркос два уграђена стента, не одустаје”...
И док је Зоран Приморац, како наш саговорник истиче, наставио с лудачким тренинзима и освајањем највреднијих медаља широм планете, али тада за Хрватску, Лупулеску је отишао у Америку.
- Лупулеску није био уз нас, па је и сам мало пао, а с њим смо то учинили и ми, млађи. Његова каријера је кренула надоле, није био ни велики радник, а ретко је наступао за државни тим, само када би дошао у земљу. Нажалост, после Салета и мене, у Србији су на сцену ступале све слабије генерације. Вероватно је то био један од узрока што нисам наставио да освајам трофеје у синглу, већ сам се сконцентрисао на клуб и на дублове.
И даље жали што се једна фина генерација стонотенисера разишла почетком деведесетих.
- Александар Каракашевић и ја смо тада путовали сами по свету и плашили су нас се ривали као младих Европљана који обећавају. Данас, када се свега присетим, свестан сам да смо били генерација која је, да је било услова, могла да уради и много више. Сале и ја смо освојили само једно одличје у дублу, што је за наш потенцијал било мало. На ЕП у Курмајору у Италији, ушли смо у полфинале, али је проблем био у томе што је то место на великој надморској висини, у Алпима, па лоптица чудно лети. Једно, додуше, кратко време, били смо први на светској ранг листи парова, али смо на великим првенствима, као по правилу, добијали најјаче ривале, Кинезе Ванг Ли Ћија и Јанг Сеа, за које никада нисам ни чуо, ни видео да су изгубили неки сусрет. На њих смо налетали два пута у четвртфиналима, а добијали смо и Корејце, па Немце с Тимом Болом... Баш јаке противнике.
Спортски брак са Елизабетом Харча
Бобина супруга је Елизабета Харча, данас Грујић, добро познато име љубитељима стоногтениса. „ Као млада играчица, била је веома талентована, али је и домаћа конкуренција тада била изузетно јака. Није успевала да уђе у екипу и брзо је изгубила вољу да се бори. Синове смо добили 2000, односно 2002. године, али ми недостаје још једна ћерка. Синове нисам гурао у стонитенис, више су волели фудбал. На крају се, ипак, нашли у стономтенису, старији је чак био и екипни првак Балкана, али је, на крају, напустио овај спорт, видевши да у њему нема перспективе”...
Рекапитулирајући репрезентативну каријеру, односно највеће успехе из тог периода, Боба је рекао:
- Четири пута заредом био сам првак Југославије, најбољи на Балкану, освојио сам бронзу на Медитеранским играма. У синглу немам појединачне европске титуле, али сам два пута био трећи у дублу. Са Лупулескуом сам бронзу освојио 1992. и са Каракашевићем, 2003. Занимљиво је и то што сам био првак државе у микс-дублу, када ми је партнерка била моја садашња супруга - додао је Слободан Грујић, који је наступио и на четири олимпијаде, на којима је, два пута, освајао пето место (у Атланти 1996. и 2004. у Атини). Играчку каријеру завршио је као члан Фенербахчеа, с којим је освојио три титуле првака Турске.
Александар Предојевић