(NE)ZABORAVLJENI: Vladimir Jokanović, od rvačakog šampiona i olimpijske nade do akademika medicinskih nauka TRČEĆI KROZ ŽIVOT STIGAO DO CILJA
Priča o dr Vladimiru Jokanoviću (90) mogla bi, sasvim opravdano i s jednakom pažnjom, da bude posvećena mnogim aktivnostima kojima se ovaj izuzetno zanimljiv i vitalan čovek bavio tokom života.
Pre svega, najpoznatiji je po tome što je uvaženi doktor nauka maksilofacijalne i oralne hirurgije, ali je dubok trag ostavio i u umetnosti, posebno vajarstvu, pa u novinarstvu, kao i u sportu, u kojem je, pored titule prvaka naše nekadašnje zemlje, pred Olimpijske igre 1960. godine u Rimu, bio i jugoslovenska rvačka nada. Pošto je čitava serija naših tekstova posvećena upravo sportistima, ovog puta bavićemo se najviše onim što je dr Jokanović iza sebe, kao svojevrstan amanet, ostavio u ovoj delatnosti.
– Moj otac ubijen je 1941, pa smo, moja dva brata, dve sestre i ja ostali sami, s majkom, kao ratna siročad – počeo je priču dr Vladimir. – Rođen sam 1936. u Travniku, a kada se to s tatom dogodilo, morali smo da pobegnemo iz rodnog grada, jer moja majka nije želela da primi katoličku veru. Čitava porodica trebala je da završi u koncentracionom logoru, tamo su, naime, želeli da nas upute, ali su dvojica ustaša, koji su pre rata bili radnici kod mog oca, došli jedno jutro u četiri sata i rekli mami: „Gospođo, bežite, jer imamo nalog da vas vodimo na voz za Jasenovac“. Otišli smo u brda i tek posle četri godine vratili se u Turbe, kod Travnika.
Objasnio je dr Jokanović koliki su značaj mladi i deca pridavali bavljenju sportom polovinom prošlog veka.
– Za čitavu moju generaciju sport je bio jako važan, predstavjao je pravi trend u to vreme. U našem malom mestu, svi su na neki način prošli kroz fudbal, kroz klubove Borac iz Travnika i Vlašić, ali ja, eto, nisam, jer me on nije privlačio, iako sam ponekad bio golman. Posle sam, u sarajevskim srednjoškolskim danima, istu ulogu obavljao i u malom rukometu, a naša školska ekipa bila je među najboljima u gradu. Zasluge za takav status pripadale su Bobi Stanivukoviću, rukometašu banjalučkog Borca, koji nam je bio nastavnik fizičkog. Afirmisao sam se dobar čuvar mreže, pa sam dobio poziv iz kluba „Mlada Bosna“, koji je tada bio u vrhu tog sporta u BiH, da budem rezervni golman. Međutim, na jednoj utakmici lopta me je, posle penala, pogodila u glavu, što je za mene bio dovoljan razlog da promenim sport.
Porodica
Supruga dr Vladimira, rođena Zagrepčanka Ida Krleža, bila je anesteziolog. „ Lepo smo se smestili i skućili u Novom Sadu, ali je Ida preminula 21. juna 2023. godine”, senka tuge preletela je preko inače prilično veselog lica našeg sagovornika. –„Ćerka Jelena (52) je pravnica, a sin Vladimir (55) – stomatolog, ima privatnu praksu, a javnosti je poznat i po tome što je „kvizijatar“, odnosno pobednik čak u četiri naša kviza. Inače, mislim da je on najobrazovaniji lekar u Srbiji, koji, uz sve, govori i tri jezika. Ima kćerku Janu (12), moju unuku, koja je veoma nadarena slikarka”.
Otišao je tada na rvačku strunjaču...
– Imao sam u to vreme 17 godina, a samo godinu dana kasnije, postao sam juniorski prvak na republičkom prvenstvu u Jajcu. Istini za volju, u konkurenciji u velter kategoriji bili smo samo nas četvorica, ali titula je bila – titula. Uz to, najveću nagradu za moje ambicije predstavljala je činjenica da su mi se ime i fotografija pojavili u novinama, kao i podatak da je uz sve to stajala odrednica šampion. Mojoj sreći zaista nije bilo kraja. Mislio sam da nešto znam, ali sam se razuverio u to na Prvenstvu Jugoslavije u Zagrebu, gde su me rivali izbacali, kao vreću.
Po maturiranju, bio je primljen na Medicinski faklutet u Zagrebu, ali je polagao i prijemni ispit u Beogradu.
– Imao sam stipendijski ugovor za fakultet u Zagrebu. Izvadio sam voznu kartu za taj hrvatski grad, ali sam jako dobro znao i za to da u Beogradu postoji Rvački klub Partizan, koji je bio prvak Jugoslavije. U vozu sam, bilo je to u Doboju, odlučio da bacam novčić: ako bude grb, sići ću i uhvatiti voz za Beograd, u suprotnom nastavljam put za Zagreb. Naravno, okrenuo se grb i obreo sam se u Beogradu. Uz to, bilo mi je važno da na fakultetu ne budem samo jedan od 200 studenata, već da budem – neko. To je bila želja mladosti, pa su me kasnije zvali „Šampione“... Osvojio sam Prvenstvo Srbije 1957. godine u srednjoj kategoriji, koje je održano u vršačkom pozorištu. Elem, u Partizanu trener mi je bio legendarni Ljubomir Gedža Ivanović, a u klubu su želeli da intelektualno malo uzdignu članstvo, jer su, primera radi, vaterpolisti i košarkaši mahom bili studenti. Kod nas, rvača, međutim, samo smo Branko Simić, potonji olimpijski šampion, i ja studirali, a tek posle nas su u klub stigla još četvrorica– petorica momaka, koji su krenuli tim putem.
Priznao je dr Vladimir da ga je Gedža Jovanović forsirao.
– Išli smo, 1958. godine, na neku turneju u Švedsku, gde smo imali 12 mečeva. Već tada su se birali kandidati za Olimpijske igre u Rimu, 1960. godine. Pošteno govoreći, u toj grupi naših rvača, ja sam bio najslabija karika, jer su u njoj bili Arsić, treći s Evropskog prvenstva, pa Bora Vukov, sjajni Stevan Pišta Horvat, Grošelj, Simić, dakle sve sami prvaci. Biti s njima u timu, bila je velika čast i obaveza. Znate, oni bi, pre mog nastupa, obezbeđivali ekipi pobedu, tako da sam mogao potpuno rasterećeno da rvem. U Norčepigu sam, na moju žalost, povredio članak i noga mi je otekla... Ostali borci su uveče otišli u posetu kod gradonačelnika tog švedskog grada, a ja sam ostao u hotelu i doneo zaključak da ću, pre svega, da završim fakultet, jer sam bio dobar student. Trebao je da potpišem ugovor i postanem olimpijski kandidat, ali sam čelnicima saveza i našeg sporta tada rekao da moje ambicije i mogućnosti nedovoljne da bih u Rimu nešto više postigao. Nisam želeo da idem tamo i budem „prvokolac“, odnosno „turista“. Nastavio sam da treniram, a 1961. godine sam diplomirao na fakultetu i postao prvi doktor u RK Partizan. Za to me je klub nagradio ručnim satom „Šafhauzen“, a ja sam prestao da se aktivno bavim sportom.
Potom je dr Jokanović otišao na specijalizaciju u Bugojno.
– Nakon prvog dela specijalizacije na VMA u Beogradu, u Bugojnu sam odradio stipendiju. Kada je to prošlo, profesor Štajner i ja otvorili smo kliniku za maksilofacijalnu hirurgiju u Osijeku. Tamo sam ostao pune 24 godine, a završio sam i subspecijalizaciju iz sportske medicine. Zahvaljujući njoj, bio sam punih 10 godina lekar Bokserskog saveza Jugoslavije. Išao sam s bokserima, i vodio računa o njihovom zdravlju, na pripreme na Kopaonik, pa u Makarsku... Kada sam imao 34 godine, rekreativno sam počeo da igram tenis i bilo mi je krivo što sam bio samo amater. Ipak, osvojio sam Prvenstvo Srbije za veterane, a imao sam u tom svetu baš lepo društvo i više od 40 narednih godina bavio sam se „belim sportom“ i gledao kako on polako počinje da raste na ovim našim prostorima. Kada sam počinjao, u Novom Sadu su postojala samo tri teniska terena, a danas ih ima više od 50.
Ratna zbivanja na prostorima nekadašnje Jugoslavije, dr Jokanovića naterala su da napusti Osijek i preseli se u Srbiju.
– Tada sam bio član predsedništva Saveza lekarskih društava SFRJ, pa sam došao u Beograd i nadao se da će me u toj sredini oberučke prihvatiti i da će mi, možda, dati katedru ili nešto tome slično. Međutim, bilo je to gadno, ratno vreme, a moj dobar prijatelj, general Vladimir Vojvodić, tadašnji načelnik VMA, rekao mi je da je, poput mene, došlo još 250 pukovnika iz svih krajeva bivše države i da ne zna šta će s njima. Ljudi su počeli da odlaze u Australiju, Kanadu i kojekuda još, a mi smo gubili sjajne hirurge. Ponudio se da me preporuči ministru zdravlja Crne Gore, izvesnom Mugoši, da mi nađe tamo posao, jer nemaju stručnjake. Napisao sam i poslao biografiju tom čoveku, ali mi on nikada nije odgovorio. U Novom Sadu je, opet, živeo i radio moj cimer sa studija, dr Miša Planojević, direktor Doma zdravlja, kog sam pitao da li tu možda ima nekog posla. Odgovorio mi je da ima, bilo je tu i sreće, jer postojale su hirurška ambulanta i operaciona sala, pa mi je ponudio da dođem i počnem da radim. I, pride, u Novom Sadu mi je bio priznat status akademika, pa sam dobio stan na Novom naselju, koji sam posle zamenio za današnji u Bulevaru oslobođenja. I, evo, ovde sam već 35 godina...
Pored drugih obaveza, dr Vladimir Jokanović bavi se i vajarstvom, ali i publicistikom.. Autor je preko 200 skulptura i napisao više od 50 knjiga.
– U Sarajevu sam počeo da se bavim pisanom reči, a kada sam došao u Beograd, pristupio sam listu „Student“, u kojem sam bio urednik u sportskoj rubrici. Kada sam prešao u Zagreb, bio sam urednik „Liječničkih novina“. U Novom Sadu sam osnovao list „Glas lekara Vojvodine“, koji je izlazio tri godine, tačnije do trenutka kada sam uvredio jednog od direktora. Bio sam i gostujući predavač na fakultetu u Zagrebu, primljen sam u Akademiju medicinskih znanosti Hrvatske, kao i u Akademiju medicinskih nauka Srbije.
„Imao sam pogan jezik”
Tokom školskih dana, dr Vladimir Jokanović isticao se, pošto ga fudbal nije zanimao, u jednoj drugoj disciplini. „Bio sam dobar u – pilanju drva”, objasnio je. „Bilo je to vreme siromaštva i sport me je, iskren da budem, interesovao iz nekih egzistencijalnih potreba. Uz to, svet dečaka, ukoliko niste zaštićeni od nekog starijeg, ume da bude jako bezdušan. Moram da priznam, imao sam pogan jezik, iako sam bio najmlađu u školi. Zbog toga sam od starijih đaka često dobijao ćuške i trpeo sitna fizička maltretiranja, pa sam u razgovoru s jednim rođakom, na pitanje zbog čega sam tako tužan, odgovorio da me vršnjaci tuku. On, koji je bio sedam godina stariji, odgovorio mi je: Ne mogu ja da idem u školu da se tučem za tebe. Uputio me je u klub na Skenderiji, gde su se dizali tegovi i vežbala džiudžica, a već posle dve godine fanatičnog treniranja, podizao sam težinu od 100 kg. Čak mi je trener Maleč, tadašnji prvak države u dizanju tegova, proricao svetlu budućnost u tom sportu. Ali, mene je sve više interesovao – boks. Bilo kako bilo, imao sam desetak mečeva, ali mi je nedostajala agresivnost. Ipak, razvio sam respektabilnu muskulaturu, time i ’legitimaciju’ za odbranu od nasrtljivih kavgadžija”.
Zanimalo nas je na kraju da li bi dr Jokanović, posle dugog i uspešnog, ali i turbulentnog životnog veka, danas izabrao neki drugi put.
– Da sam imao drugačije uslove, možda bih, pre medicine, izabrao da studiram umetnost. U moje vreme, ratna siročad gledala su potrebe opštine u kojoj su živela. Ako ste odličan đaku, a potreban je lekar, išli biste na medicinu. Bilo je to pošteno društvo: opština vas je stipendirala, doduše bile su to bedne prinad- ležnosti, ali smo imali smeštaj u učeničkim i studentskim domovima i obezbeđene ručak i večeru, bez doručka. Naravno,u autobusima i tramvajima smo se švercovali, hahaha... Kada malo bolje razmislim, ipak mi je draže što sam izabrao medicinu, jer danas je užasno teško biti umetnik i zavisiti od umetnosti. Što se mog vajanja tiče, radim skulpture u porcelanu i glini, imao sam i dosta skulptura od hrastovog drveta, ali mi je sve to opljačkano tokom rata. U Baranji sam imao veliki atelje, u njemu je bilo puno radova, ali, rat je takav, sve to je nestalo.
Iako, kako sam kaže, kroz sport nije dodirnuo zvezde uspeha, dr Jokanović ne libi se da prizna da je „u sportu savio gnezdo” u kojem počivaju njegove najlepše uspomene.
Doktorat na temu „staklene brade”
Vladimir Jokanović doktorirao je 1979, u Sarajevu, kod profesora Mesarevića, inače rektora Sarajevskog univerziteta, posmatrajući određene udarce u boksu. „To sam učinio upravo na temu staklene brade“, kaže dr Jokanović. „Bavio sam se maksilofacijalnom hirurgijom i, gledajući boksere, pitao sam se kako oni padaju u nesvest posle krošea, koji je, i inače, strašan udarac. Razmišljao sam o tome i posle napisao i rad na tu temu. Francuzi taj potres mozga pripisuju „kontra Q“ udarcu, koji poremeti čitavo moždano stablo, ali imao sam pacijente koji su, prilikom saobraćajnih nesreća, proletali kroz šoferšajbnu, a nisu bili u nesvesti. Tada sam saznao da je američki neuropatlog Džoe Džojson otkrio da se centar svesti kod čoveka nalazi u bazi lobanje i to u projekciji glavice mantibule. Došao sam do zaključka da prilikom drugih udaraca, postoji njihova određena amortizacija, ali da nje kod krošea jednostavno nema. Sarađivao sam i sa Tadijom i sa Slobodanom Kačarom prilikom pisanja doktorata, kao i sa izuzetnom bokserom, inače velikim boemom, Draganom Vujkovićem. Posle toga sam tražio od AIBA– e, Svetske bokserske federacije, da se uvedu zaštitne kacige u borbama i to je učinjeno 1980, na OI u Moskvi”.
– Gde god da sam bio tokom dugog životnog veka, našao je način da se druži sa sportom i sportistima. Kao lekar sportske medicine, spoznao sam njegove čari i gorčinu. A i sam sam kroz život uvek išao trčeći i živeći ga punim plućima, te želim da mi epitaf na grobu, zbog svega, jednog dana glasi ovako: „Trčeći kroz život, stigao je do cilja“.
Aleksandar Predojević