(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Владимир Јокановић, од рвачаког шампиона и олимпијске наде до академика медицинских наука ТРЧЕЋИ КРОЗ ЖИВОТ СТИГАО ДО ЦИЉА

Пре свега, најпознатији је по томе што је уважени доктор наука максилофацијалне и оралне хирургије, али је дубок траг оставио и у уметности, посебно вајарству, па у новинарству, као и у спорту, у којем је, поред титуле првака наше некадашње земље, пред Олимпијске игре 1960. године у Риму, био и југословенска рвачка нада. Пошто је читава серија наших текстова посвећена управо спортистима, овог пута бавићемо се највише оним што је др Јокановић иза себе, као својеврстан аманет, оставио у овој делатности.

– Мој отац убијен је 1941, па смо, моја два брата, две сестре и ја остали сами, с мајком, као ратна сирочад – почео је причу др Владимир. – Рођен сам 1936. у Травнику, а када се то с татом догодило, морали смо да побегнемо из родног града, јер моја мајка није желела да прими католичку веру. Читава породица требала је да заврши у концентрационом логору, тамо су, наиме, желели да нас упуте, али су двојица усташа, који су пре рата били радници код мог оца, дошли једно јутро у четири сата и рекли мами: „Госпођо, бежите, јер имамо налог да вас водимо на воз за Јасеновац“. Отишли смо у брда и тек после четри године вратили се у Турбе, код Травника. 

Објаснио је др Јокановић колики су значај млади и деца придавали бављењу спортом половином прошлог века.
– За читаву моју генерацију спорт је био јако важан, представјао је прави тренд у то време. У нашем малом месту, сви су на неки начин прошли кроз фудбал, кроз клубове Борац из Травника и Влашић, али ја, ето,  нисам, јер ме он није привлачио, иако сам понекад био голман. После сам, у сарајевским средњошколским данима, исту улогу обављао и у малом рукомету, а наша школска екипа била је међу најбољима у граду. Заслуге за такав статус припадале су Боби Станивуковићу, рукометашу бањалучког Борца, који нам је био наставник физичког. Афирмисао сам се добар чувар мреже, па сам добио позив из клуба „Млада Босна“, који је тада био у врху тог спорта у БиХ, да будем резервни голман. Међутим, на једној утакмици лопта ме је, после пенала, погодила у главу, што је за мене био довољан разлог да променим спорт.

Отишао је тада на рвачку струњачу...
– Имао сам у то време 17 година, а само годину дана касније, постао сам јуниорски првак на републичком првенству у Јајцу. Истини за вољу, у конкуренцији у велтер категорији били смо само нас четворица, али титула је била – титула. Уз то, највећу награду за моје амбиције представљала је чињеница да су ми се име и фотографија појавили у новинама, као и податак да је уз све то стајала одредница шампион. Мојој срећи заиста није било краја. Мислио сам да нешто знам, али сам се разуверио у то на Првенству Југославије у Загребу, где су ме ривали избацали, као врећу.

По матурирању, био је примљен на Медицински факлутет у Загребу, али је полагао и пријемни испит у Београду. 
– Имао сам стипендијски уговор за факултет у Загребу. Извадио сам возну карту за тај хрватски град, али сам јако добро знао и за то да у Београду постоји Рвачки клуб Партизан, који је био првак Југославије. У возу сам, било је то у Добоју,  одлучио да бацам новчић: ако буде грб, сићи ћу и ухватити воз за Београд, у супротном настављам пут за Загреб. Наравно, окренуо се грб и обрео сам се у Београду. Уз то, било ми је важно да на факултету не будем само један од 200 студената, већ да будем – неко. То је била жеља младости, па су ме касније звали „Шампионе“... Освојио сам Првенство Србије 1957. године у средњој категорији, које је одржано у вршачком позоришту. Елем, у Партизану тренер ми је био легендарни Љубомир Геџа Ивановић, а у клубу су желели да интелектуално мало уздигну чланство, јер су, примера ради, ватерполисти и кошаркаши махом били студенти. Код нас, рвача, међутим, само смо Бранко Симић, потоњи олимпијски шампион, и ја студирали, а тек после нас су у клуб стигла још четврорица– петорица момака, који су кренули тим путем.

Признао је др Владимир да га је Геџа Јовановић форсирао.
– Ишли смо, 1958. године, на неку турнеју у Шведску, где смо имали 12 мечева. Већ тада су се бирали кандидати за Олимпијске игре у Риму, 1960. године. Поштено говорећи, у тој групи наших рвача, ја сам био најслабија карика, јер су у њој били Арсић, трећи с Европског првенства, па Бора Вуков, сјајни Стеван Пишта Хорват, Грошељ, Симић, дакле све сами прваци. Бити с њима у тиму, била је велика част и обавеза. Знате, они би, пре мог наступа, обезбеђивали екипи победу, тако да сам могао потпуно растерећено да рвем. У Норчепигу сам, на моју жалост, повредио чланак и нога ми је отекла... Остали борци су увече отишли у посету код градоначелника тог шведског града, а ја сам остао у хотелу и донео закључак да ћу, пре свега, да завршим факултет, јер сам био добар студент. Требао је да потпишем уговор и постанем олимпијски кандидат, али сам челницима савеза и нашег спорта тада рекао да моје амбиције и могућности недовољне да бих у Риму нешто више постигао. Нисам желео да идем тамо и будем „првоколац“, односно „туриста“. Наставио сам да тренирам, а 1961. године сам дипломирао на факултету и постао први доктор у РК Партизан. За то ме је клуб наградио ручним сатом „Шафхаузен“, а ја сам престао да се активно бавим спортом.

Потом је др Јокановић отишао на специјализацију у Бугојно.
– Након првог дела специјализације на ВМА у Београду, у Бугојну сам одрадио стипендију. Када је то прошло, професор Штајнер и ја отворили смо клинику за максилофацијалну хирургију у Осијеку. Тамо сам остао пуне 24 године, а завршио сам и субспецијализацију из спортске медицине. Захваљујући њој, био сам пуних 10 година лекар Боксерског савеза Југославије. Ишао сам с боксерима, и водио рачуна о њиховом здрављу, на припреме на Копаоник, па у Макарску... Када сам имао 34 године, рекреативно сам почео да играм тенис и било ми је криво што сам био само аматер. Ипак, освојио сам Првенство Србије за ветеране, а имао сам у том свету баш лепо друштво и више од 40 наредних година бавио сам се „белим спортом“ и гледао како он полако почиње да расте на овим нашим просторима. Када сам почињао, у Новом Саду су постојала само три тениска терена, а данас их има више од 50.
Ратна збивања на просторима некадашње Југославије, др Јокановића натерала су да напусти Осијек и пресели се у Србију.
– Тада сам био члан председништва Савеза лекарских друштава СФРЈ, па сам дошао у Београд и надао се да ће ме у тој средини оберучке прихватити и да ће ми, можда, дати катедру или нешто томе слично. Међутим, било је то гадно, ратно време, а мој добар пријатељ, генерал Владимир Војводић, тадашњи начелник ВМА, рекао ми је да је, попут мене, дошло још 250 пуковника из свих крајева бивше државе и да не зна шта ће с њима. Људи су почели да одлазе у Аустралију, Канаду и којекуда још, а ми смо губили сјајне хирурге. Понудио се да ме препоручи министру здравља Црне Горе, извесном Мугоши, да ми нађе тамо посао, јер немају стручњаке. Написао сам и послао биографију том човеку, али ми он никада није одговорио. У Новом Саду је, опет, живео и радио мој цимер са студија, др Миша Планојевић, директор Дома здравља, ког сам питао да ли ту можда има неког посла. Одговорио ми је да има, било је ту и среће, јер постојале су хируршка амбуланта и операциона сала, па ми је понудио да дођем и почнем да радим. И, приде, у Новом Саду ми је био признат статус академика, па сам добио стан на Новом насељу, који сам после заменио за данашњи у Булевару ослобођења. И, ево, овде сам већ 35 година...

Поред других обавеза, др Владимир Јокановић бави се и вајарством, али и публицистиком.. Аутор је преко 200 скулптура и написао више од 50 књига. 
– У Сарајеву сам почео да се бавим писаном речи, а када сам дошао у Београд, приступио сам листу „Студент“, у којем сам био уредник у спортској рубрици. Када сам прешао у Загреб, био сам уредник „Лијечничких новина“. У Новом Саду сам основао лист „Глас лекара Војводине“, који је излазио три године, тачније до тренутка када сам увредио једног од директора. Био сам и гостујући предавач на факултету у Загребу, примљен сам у Академију медицинских знаности Хрватске, као и у Академију медицинских наука Србије. 

Занимало нас је на крају да ли би др Јокановић, после дугог и успешног, али и турбулентног животног века, данас изабрао неки други пут.
– Да сам имао другачије услове, можда бих, пре медицине, изабрао да студирам уметност. У моје време, ратна сирочад гледала су потребе општине у којој су живела. Ако сте одличан ђаку, а потребан је лекар, ишли бисте на медицину. Било је то поштено друштво: општина вас је стипендирала, додуше биле су то бедне принад- лежности, али смо имали смештај у ученичким и студентским домовима и обезбеђене ручак и вечеру, без доручка. Наравно,у аутобусима и трамвајима смо се шверцовали, хахаха... Када мало боље размислим, ипак ми је драже што сам изабрао медицину, јер данас је ужасно тешко бити уметник и зависити од уметности.  Што се мог вајања тиче, радим скулптуре у порцелану и глини, имао сам и доста скулптура од храстовог дрвета, али ми је све то опљачкано током рата. У Барањи сам имао велики атеље, у њему је било пуно радова, али, рат је такав, све то је нестало.
Иако, како сам каже, кроз спорт није додирнуо звезде успеха, др Јокановић не либи се да призна да је „у  спорту савио гнездо” у којем почивају његове најлепше успомене. 

– Где год да сам био током дугог животног века, нашао је начин да се дружи са спортом и спортистима. Као лекар спортске медицине, спознао сам његове чари и горчину. А и сам сам кроз живот увек ишао трчећи и живећи га пуним плућима, те желим да ми епитаф на гробу, због свега, једног дана гласи овако: „Трчећи кроз живот, стигао је до циља“.

Александар Предојевић