NOVOSAĐANKA JE­LE­NA GR­KO­VIĆ, PR­VA EVROP­SKA HO­KE­JA­ŠI­CA NA LE­DU U AUSTRA­LI­JI Od Mađarske do Australije, priča o hrabrosti i uspehu; Srpkinja koja inspiriše svet ženskog hokeja

Još u osnov­noj ško­li, u do­go­vo­ru s ro­di­te­lji­ma, opre­de­li­la se da ode u Ma­đar­sku i ta­mo, uz re­dov­no obra­zo­va­nje, gra­di sta­zu ko­jim će ka­sni­je sti­ći do sta­tu­sa re­pre­zen­ta­tiv­ke te ze­mlje, uče­sni­ce čak 10 svet­skih pr­ven­sta­va, a po­tom i igra­či­ce ko­ja je, po­sle ma­đar­skih klu­bo­va MAC i KMH iz Bu­dim­pe­šte, na­stu­pa­la i u Špa­ni­ji, za eki­pu Ma­ha­da­hon­de, iz isto­i­me­nog gra­da u bli­zi­ni Ma­dri­da. 
No­vo po­gla­vlje u nje­noj ka­ri­je­ri, me­đu­tim, iz­ne­na­di­lo je sve one ko­ji pra­te ho­kej na le­du za da­me. Je­le­na se, na­i­me, opre­de­li­la da u naj­bo­ljim go­di­na­ma pri­hva­ti po­ziv ti­ma Mel­burn Daks iz Austra­li­je, pa će u na­red­nih go­di­nu da­na odu­še­vlja­va­ti lju­bi­te­lje ovog spor­ta na naj­ma­njem kon­ti­nen­tu.

- Za­i­sta, iz­gle­da da sam pr­va Evro­pljan­ka ko­ja igra žen­ski ho­kej u Austra­li­ji, a u ov­da­šnjoj, naj­bo­ljoj žen­skoj li­gi, to si­gur­no je­sam i, naj­i­skre­ni­je, lep je ose­ćaj zbog to­ga – u eks­klu­ziv­nom raz­go­vo­ru za “Dnev­nik”, is­ta­kla je Je­le­na. - Ni­vo ho­ke­ja u ovoj da­le­koj ze­mlji je ta­kav da je on u u raz­vo­ju i na­pre­du­je iz go­di­ne u go­di­nu, ali je još uvek ni­je do­sti­gao naj­vi­še evrop­ske stan­dar­de. Žen­ski ho­kej je do­bro or­ga­ni­zo­van i kva­li­te­tan, ali je i da­lje is­pod ni­voa na ko­ji sam na­vi­kla igra­ju­ći u Ma­đar­skoj i Sred­nje­e­vrop­skoj li­gi, gde je tem­po br­ži, si­stem ra­da raz­ra­đe­ni­ji, a kon­ku­ren­ci­ja mno­go ja­ča.

Ka­kvu si ulo­gu u ti­mu do­bi­la od ka­da si se pre­se­li­la u Mel­bun?

-Za­do­volj­na sam i ve­o­ma mi pri­ja ulo­ga ko­ju ov­de imam. Igram mno­go, imam ve­li­ku od­go­vor­nost u ti­mu i če­sto pre­u­zi­mam ini­ci­ja­ti­vu. To mi da­je pro­stor da pre­ne­sem is­ku­stvo ko­je sam ste­kla to­kom vi­še od 14 go­di­na igra­nja u Evro­pi i na mno­gim ve­li­kim pr­ven­sta­vi­ma s ma­đar­skom re­pre­zen­ta­ci­jom. Kao ne­ko­me ko je ro­đen u Sr­bi­ji, po­seb­no mi je va­žno to što mo­gu da bu­dem deo raz­vo­ja jed­nog spor­ta van tra­di­ci­o­nal­nih ho­ke­ja­ških cen­ta­ra i ze­ma­lja i mo­žda na taj na­čin in­spi­ri­šem mla­de igra­či­ce, ka­ko u Austra­li­ji, ta­ko i kod nas. Na­rav­no, si­stem igre je dru­ga­či­ji i to po­ne­kad ume da bu­de iza­zov­no, ali upra­vo zbog to­ga uži­vam u no­vom is­ku­stvu, jer pru­ža mi pri­li­ku da još ra­stem kao igra­či­ca, ali i da do­pri­no­sim po­di­za­nju ni­voa ho­ke­ja u Austra­li­ji.

Ka­ko su te do­če­ka­li u ja­tu mel­burn­ških “Pat­ki”?

-Ge­ne­ral­no, u mom no­vom klu­bu vla­da iz­u­zet­no po­zi­tiv­na ener­gi­ja, a kul­tu­ra ti­ma i na­čin nje­go­vog vo­đe­nja na vi­so­kom su ni­vou. Zbog to­ga mo­ram da pri­me­ti­me da je okru­že­njee zdra­vo i za­sno­va­no na pra­vim vred­no­sti­ma. Pu­bli­ka ko­ja nas pra­ti je uvek ve­dra i sjaj­no ras­po­lo­že­na i na utak­mi­ca­ma je pri­su­tan pra­vi šou. Iako se, mož­ta, ta­ko ne či­ni, pu­no lju­di ov­de su bas za­lju­blje­ni­ci u ho­kej, iako on ov­de ni­je me­dju naj­po­pu­lar­ni­jim spor­to­vi­ma. Ne­dav­no smo ima­li sve­ča­nu pro­mo­ci­ju eki­pe i dre­so­va, na ko­joj je vla­snik klu­ba o sva­koj igra­či­ci re­kao po­ne­što le­po. Za me­ne je to bi­lo ve­o­ma emo­tiv­no is­ku­stvo i za­hval­na sam na pri­li­ci da bu­dem ov­de. Osim me­ne, u ti­mu ima­mo još dve stran­ki­nje, jed­nu Ame­ri­kan­ku i jed­nu de­voj­ku iz No­vog Ze­lan­da.

O ho­ke­ju na le­du se u Sr­bi­ji ne zna pu­no, a po­seb­no ta tvrd­nja sto­ji ka­da je reč o nje­go­vom žen­skom de­lu. U dve-tri re­če­ni­ce, mo­žeš li da nam pred­sta­viš tvoj klub?

- Mel­burn Dak­si­ma ovo je pr­va zva­nič­na se­zo­na, s ob­zi­rom na to da smo pot­pu­no nov klub, pa je i za me­ne i za eki­pu ovo pe­ri­od uigra­va­nja, upo­zna­va­nja i gra­đe­nja pra­vog iden­ti­te­ta. Re­zul­ta­ti mo­žda ne­će sti­ći od­mah, ali sa­da stva­ra­mo čvr­ste te­me­lje, na­pre­du­je­mo iz utak­mi­ce u utak­mi­cu i ve­ru­jem da će se sav taj trud vr­lo br­zo vi­de­ti. Naj­va­žni­je je da tim ra­ste u pra­vom sme­ru - za­jed­no, str­plji­vo i s ve­li­kom že­ljom da za so­bom osta­vi­mo du­bok trag.

Ka­ko su lju­di iz tvog naj­bli­žeg okru­že­nja – pri­ja­te­lji, biv­še sa­i­gra­či­ce i po­ro­di­ca – re­a­go­va­li na to ka­da si im re­kla da od­la­ziš da igraš u da­le­ku Austra­li­ju?

- Re­ak­ci­je su bi­le kom­bi­na­ci­ja uz­bu­đe­nja i šo­ka. Pri­ja­te­lji, po­ro­di­ca i biv­še sa­i­gra­či­ce ko­je me do­bro po­zna­ju, re­kle su da ih vi­še ni­šta ne iz­ne­na­đu­je ka­da sam ja u pi­ta­nju, jer stal­no smi­šljam ne­ke no­ve, ta­ko da ka­žem - lu­dač­ke po­du­hva­te. Ži­vot je je­dan i pre­vi­še je dra­go­cen da bi­smo ga pro­ve­li če­ka­ju­ći sa­vr­šen tre­nu­tak. Mo­žda zvu­či in­tri­gant­no ka­da čo­vek ode sam na dru­gi kraj sve­ta, bez ijed­nog po­zna­tog li­ca, ali uvek ka­žem: za ova­kve po­du­hva­te ni­je po­treb­na hra­brost, već zdra­va do­za lu­do­sti. Na­rav­no, bi­lo je i ima i pu­no te­ških tre­nu­ta­ka, ali sva­ki no­vi iza­zov me ob­li­ku­je i po­ma­že mi da po­sta­nem bo­lja ver­zi­ja se­be sa­me. Sva­ka pre­pre­ka me je, na svoj na­čin, do­ve­la do ovog tre­nut­ka i sve­ga što sa­da gra­dim, a to je ži­vot pun bo­ja, is­ku­sta­va i pri­li­ka. 

Po­zna­ta si kao de­voj­ka za ko­ju ne po­sto­je pre­pre­ke, već ve­o­ma hra­bro pri­hva­taš iza­zo­ve ko­je pred se­be sa­ma po­sta­vljaš. Šta u Austra­li­ji že­liš da ura­diš u ho­ke­ju, a šta na ži­vot­nom pla­nu?

- Od se­zo­ne ko­ja je već po­če­la, kao i uvek, oče­ku­jem mno­go. S is­ku­stvom ko­je već imam, že­lim da bu­dem igra­či­ca na ko­ju se dru­gi ugle­da­ju. I to ne sa­mo kroz igru, već i kroz stav, rad i ener­gi­ju ko­ju do­no­sim ti­mu. Cilj mi je, sva­ka­ko, da in­spi­ri­šem sa­i­gra­če, po­di­žem ri­tam i at­mos­fe­ru, pra­vim po­e­ne, ob­li­ku­jem igru i sva­kog da­na po­ka­zu­jem da gra­ni­ce po­me­ra­mo sa­mo on­da ka­da pru­ža­mo mak­si­mum. Ci­lje­vi su po­sta­vlje­ni vi­so­ko, ali na­vi­kla sam da ju­rim am­bi­ci­o­zne iza­zo­ve, jer moj tak­mi­čar­ski duh i da­lje je ne­u­kro­tiv i na­sta­vljam da se bo­rim i uži­vam u sva­kom iza­zo­vu ko­ji do­la­zi. Sa­svim lič­no, znam da je ovo moj ži­vot, ni­šta mi u nje­mu ni­je pa­lo s ne­ba, već sam za sve mo­ra­la pu­no da ra­dim i bi­lo mi je po­treb­no mno­go hra­bro­sti.

Sreć­na sam što mi se stal­no uka­zu­ju no­ve pri­li­ke, ko­je mi omo­gu­ća­va­ju da sti­čem no­va, ne­sva­ki­da­šnja is­ku­stva i gra­dim je­dan ša­ren, neo­bi­čan i is­pu­njen ži­vot – u eks­klu­ziv­nom raz­go­vo­ru za “Dnev­nik”, do­da­la je Je­le­na Gr­ko­vić, pa­met­na, neo­bič­na i na­da­sve hra­bra de­voj­ka.

Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.