НОВОСАЂАНКА ЈЕ­ЛЕ­НА ГР­КО­ВИЋ, ПР­ВА ЕВРОП­СКА ХО­КЕ­ЈА­ШИ­ЦА НА ЛЕ­ДУ У АУСТРА­ЛИ­ЈИ Од Мађарске до Аустралије, прича о храбрости и успеху; Српкиња која инспирише свет женског хокеја

Још у основ­ној шко­ли, у до­го­во­ру с ро­ди­те­љи­ма, опре­де­ли­ла се да оде у Ма­ђар­ску и та­мо, уз ре­дов­но обра­зо­ва­ње, гра­ди ста­зу ко­јим ће ка­сни­је сти­ћи до ста­ту­са ре­пре­зен­та­тив­ке те зе­мље, уче­сни­це чак 10 свет­ских пр­вен­ста­ва, а по­том и игра­чи­це ко­ја је, по­сле ма­ђар­ских клу­бо­ва МАЦ и КМХ из Бу­дим­пе­ште, на­сту­па­ла и у Шпа­ни­ји, за еки­пу Ма­ха­да­хон­де, из исто­и­ме­ног гра­да у бли­зи­ни Ма­дри­да. 
Но­во по­гла­вље у ње­ној ка­ри­је­ри, ме­ђу­тим, из­не­на­ди­ло је све оне ко­ји пра­те хо­кеј на ле­ду за да­ме. Је­ле­на се, на­и­ме, опре­де­ли­ла да у нај­бо­љим го­ди­на­ма при­хва­ти по­зив ти­ма Мел­бурн Дакс из Аустра­ли­је, па ће у на­ред­них го­ди­ну да­на оду­ше­вља­ва­ти љу­би­те­ље овог спор­та на нај­ма­њем кон­ти­нен­ту.

- За­и­ста, из­гле­да да сам пр­ва Евро­пљан­ка ко­ја игра жен­ски хо­кеј у Аустра­ли­ји, а у ов­да­шњој, нај­бо­љој жен­ској ли­ги, то си­гур­но је­сам и, нај­и­скре­ни­је, леп је осе­ћај због то­га – у екс­клу­зив­ном раз­го­во­ру за “Днев­ник”, ис­та­кла је Је­ле­на. - Ни­во хо­ке­ја у овој да­ле­кој зе­мљи је та­кав да је он у у раз­во­ју и на­пре­ду­је из го­ди­не у го­ди­ну, али је још увек ни­је до­сти­гао нај­ви­ше европ­ске стан­дар­де. Жен­ски хо­кеј је до­бро ор­га­ни­зо­ван и ква­ли­те­тан, али је и да­ље ис­под ни­воа на ко­ји сам на­ви­кла игра­ју­ћи у Ма­ђар­ској и Сред­ње­е­вроп­ској ли­ги, где је тем­по бр­жи, си­стем ра­да раз­ра­ђе­ни­ји, а кон­ку­рен­ци­ја мно­го ја­ча.

Ка­кву си уло­гу у ти­му до­би­ла од ка­да си се пре­се­ли­ла у Мел­бун?

-За­до­вољ­на сам и ве­о­ма ми при­ја уло­га ко­ју ов­де имам. Играм мно­го, имам ве­ли­ку од­го­вор­ност у ти­му и че­сто пре­у­зи­мам ини­ци­ја­ти­ву. То ми да­је про­стор да пре­не­сем ис­ку­ство ко­је сам сте­кла то­ком ви­ше од 14 го­ди­на игра­ња у Евро­пи и на мно­гим ве­ли­ким пр­вен­ста­ви­ма с ма­ђар­ском ре­пре­зен­та­ци­јом. Као не­ко­ме ко је ро­ђен у Ср­би­ји, по­себ­но ми је ва­жно то што мо­гу да бу­дем део раз­во­ја јед­ног спор­та ван тра­ди­ци­о­нал­них хо­ке­ја­шких цен­та­ра и зе­ма­ља и мо­жда на тај на­чин ин­спи­ри­шем мла­де игра­чи­це, ка­ко у Аустра­ли­ји, та­ко и код нас. На­рав­но, си­стем игре је дру­га­чи­ји и то по­не­кад уме да бу­де иза­зов­но, али упра­во због то­га ужи­вам у но­вом ис­ку­ству, јер пру­жа ми при­ли­ку да још ра­стем као игра­чи­ца, али и да до­при­но­сим по­ди­за­њу ни­воа хо­ке­ја у Аустра­ли­ји.

Ка­ко су те до­че­ка­ли у ја­ту мел­бурн­шких “Пат­ки”?

-Ге­не­рал­но, у мом но­вом клу­бу вла­да из­у­зет­но по­зи­тив­на енер­ги­ја, а кул­ту­ра ти­ма и на­чин ње­го­вог во­ђе­ња на ви­со­ком су ни­воу. Због то­га мо­рам да при­ме­ти­ме да је окру­же­њее здра­во и за­сно­ва­но на пра­вим вред­но­сти­ма. Пу­бли­ка ко­ја нас пра­ти је увек ве­дра и сјај­но рас­по­ло­же­на и на утак­ми­ца­ма је при­су­тан пра­ви шоу. Иако се, мож­та, та­ко не чи­ни, пу­но љу­ди ов­де су бас за­љу­бље­ни­ци у хо­кеј, иако он ов­де ни­је ме­дју нај­по­пу­лар­ни­јим спор­то­ви­ма. Не­дав­но смо има­ли све­ча­ну про­мо­ци­ју еки­пе и дре­со­ва, на ко­јој је вла­сник клу­ба о сва­кој игра­чи­ци ре­као по­не­што ле­по. За ме­не је то би­ло ве­о­ма емо­тив­но ис­ку­ство и за­хвал­на сам на при­ли­ци да бу­дем ов­де. Осим ме­не, у ти­му има­мо још две стран­ки­ње, јед­ну Аме­ри­кан­ку и јед­ну де­вој­ку из Но­вог Зе­лан­да.

О хо­ке­ју на ле­ду се у Ср­би­ји не зна пу­но, а по­себ­но та тврд­ња сто­ји ка­да је реч о ње­го­вом жен­ском де­лу. У две-три ре­че­ни­це, мо­жеш ли да нам пред­ста­виш твој клуб?

- Мел­бурн Дак­си­ма ово је пр­ва зва­нич­на се­зо­на, с об­зи­ром на то да смо пот­пу­но нов клуб, па је и за ме­не и за еки­пу ово пе­ри­од уигра­ва­ња, упо­зна­ва­ња и гра­ђе­ња пра­вог иден­ти­те­та. Ре­зул­та­ти мо­жда не­ће сти­ћи од­мах, али са­да ства­ра­мо чвр­сте те­ме­ље, на­пре­ду­је­мо из утак­ми­це у утак­ми­цу и ве­ру­јем да ће се сав тај труд вр­ло бр­зо ви­де­ти. Нај­ва­жни­је је да тим ра­сте у пра­вом сме­ру - за­јед­но, стр­пљи­во и с ве­ли­ком же­љом да за со­бом оста­ви­мо ду­бок траг.

Ка­ко су љу­ди из твог нај­бли­жег окру­же­ња – при­ја­те­љи, бив­ше са­и­гра­чи­це и по­ро­ди­ца – ре­а­го­ва­ли на то ка­да си им ре­кла да од­ла­зиш да играш у да­ле­ку Аустра­ли­ју?

- Ре­ак­ци­је су би­ле ком­би­на­ци­ја уз­бу­ђе­ња и шо­ка. При­ја­те­љи, по­ро­ди­ца и бив­ше са­и­гра­чи­це ко­је ме до­бро по­зна­ју, ре­кле су да их ви­ше ни­шта не из­не­на­ђу­је ка­да сам ја у пи­та­њу, јер стал­но сми­шљам не­ке но­ве, та­ко да ка­жем - лу­дач­ке по­ду­хва­те. Жи­вот је је­дан и пре­ви­ше је дра­го­цен да би­смо га про­ве­ли че­ка­ју­ћи са­вр­шен тре­ну­так. Мо­жда зву­чи ин­три­гант­но ка­да чо­век оде сам на дру­ги крај све­та, без ијед­ног по­зна­тог ли­ца, али увек ка­жем: за ова­кве по­ду­хва­те ни­је по­треб­на хра­брост, већ здра­ва до­за лу­до­сти. На­рав­но, би­ло је и има и пу­но те­шких тре­ну­та­ка, али сва­ки но­ви иза­зов ме об­ли­ку­је и по­ма­же ми да по­ста­нем бо­ља вер­зи­ја се­бе са­ме. Сва­ка пре­пре­ка ме је, на свој на­чин, до­ве­ла до овог тре­нут­ка и све­га што са­да гра­дим, а то је жи­вот пун бо­ја, ис­ку­ста­ва и при­ли­ка. 

По­зна­та си као де­вој­ка за ко­ју не по­сто­је пре­пре­ке, већ ве­о­ма хра­бро при­хва­таш иза­зо­ве ко­је пред се­бе са­ма по­ста­вљаш. Шта у Аустра­ли­ји же­лиш да ура­диш у хо­ке­ју, а шта на жи­вот­ном пла­ну?

- Од се­зо­не ко­ја је већ по­че­ла, као и увек, оче­ку­јем мно­го. С ис­ку­ством ко­је већ имам, же­лим да бу­дем игра­чи­ца на ко­ју се дру­ги угле­да­ју. И то не са­мо кроз игру, већ и кроз став, рад и енер­ги­ју ко­ју до­но­сим ти­му. Циљ ми је, сва­ка­ко, да ин­спи­ри­шем са­и­гра­че, по­ди­жем ри­там и ат­мос­фе­ру, пра­вим по­е­не, об­ли­ку­јем игру и сва­ког да­на по­ка­зу­јем да гра­ни­це по­ме­ра­мо са­мо он­да ка­да пру­жа­мо мак­си­мум. Ци­ље­ви су по­ста­вље­ни ви­со­ко, али на­ви­кла сам да ју­рим ам­би­ци­о­зне иза­зо­ве, јер мој так­ми­чар­ски дух и да­ље је не­у­кро­тив и на­ста­вљам да се бо­рим и ужи­вам у сва­ком иза­зо­ву ко­ји до­ла­зи. Са­свим лич­но, знам да је ово мој жи­вот, ни­шта ми у ње­му ни­је па­ло с не­ба, већ сам за све мо­ра­ла пу­но да ра­дим и би­ло ми је по­треб­но мно­го хра­бро­сти.

Срећ­на сам што ми се стал­но ука­зу­ју но­ве при­ли­ке, ко­је ми омо­гу­ћа­ва­ју да сти­чем но­ва, не­сва­ки­да­шња ис­ку­ства и гра­дим је­дан ша­рен, нео­би­чан и ис­пу­њен жи­вот – у екс­клу­зив­ном раз­го­во­ру за “Днев­ник”, до­да­ла је Је­ле­на Гр­ко­вић, па­мет­на, нео­бич­на и на­да­све хра­бра де­вој­ка.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.