PRVAK SVETA SA REPREZENTACIJOM JUGOSLAVIJE
(NE)ZABORAVLJENI: ČASLAV GRUBIĆ, PROSLAVLJENI RUKOMETNI AS Beskompromisan, sa jasnim životnim prioritetima
Niš je grad koji je nadaleko čuven po gostoprimstvu, dobrim ljudima i domaćinima, koji putnika-namernika umeju da dočekaju kao da im je rod najrođeniji.
Poznat je i po vrhunskim sportistima, baš onima koji su umeli da pokore vascelu planetu i ime svog grada učine poznatim na svim meridijanima. Da, to obavezno moramo da napomenemo, Niš je i mesto gde rade neke čuvene kafane, u kojima se dobro jede i pije i u kojima je, gotovo u svako doba dana, slobodna stolica prava retkost.
Sa čuvenim rukometašem, diplomiranim mašinskim inžinjerom Časlavom Grubićem, rođenim Nišlijom, sreli smo se u poznatoj „Nišlijskoj mehani”, proveli lepe sate i imali, barem za potpisnika ovih redova, veoma inspirativnu priču. Za prijatelje – Čane, otkrio nam je puno toga iz života i karijere, koju je gradio na dva polja, sportskom i u poslovnom.
- Rođen sam 20. juna 1952. godine i gotovo kompletan igrački period proveo sam u nekadašnjoj Jugoslaviji - rekao je Grubić. - Bio sam i posle raspada nekadašnje zemlje u državnom timu, ali više ne kao igrač, već kao deo struke i predsednik Stručnog saveta, član stručnih štabova i još svašta nešto. Nalazimo se u „Nišlijskoj mehani”, koja je u starom delu grada pod imenom Šećermala i rođen sam u komšiluku Zorana Tute Živkovića, u razmaku od stotinak metara. Pored nas, bilo je tu još poznatih ličnosti iz Niša, ali to ćemo da ostavimo za neki drugačiji razgovor. Zanimljivo, kao i Tuta, išao sam u Voždovu školu, u kojoj je postojala rukometna sekcija, u kojoj je radio pokojni Bata Mića (Miloš Mladenović, op. A. P.), trener, koji je otkrivao talentovane mlade dečake na nivou grada. On je postavio temelj za razvoj ovog sporta u našoj sredini. Zahvaljujući njemu i njegovom entuzijazmu, usidrili smo se u rukometu, pelcovao nas je njime: svojim ponašanjem, pristupom i brigom o svakom od nas. Lično, imao sam ogromno poverenje u njega.
Supruga kao menadžer
Maestralni srednji bek bio je Časlav Grubić i ne čudi što su ga zvali da igra rukomet na gotovo svim meridijanima. Ali… „Zvali su me, nije da nisu ”, uz osmeh objašnjava Čane. „Imao sam, primera radi, poziv iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, da pređem tamo i to za veliki novac. Javila se moja žena, inače stomatolog po struci, na telefonski poziv, saslušala predlog i onda, opasnica, jasno odgovorila: Da je do mene, odmah bih ga prodala. Ali, ne vredi! Nisam im se nikada ni javio. Imao sam svoj posao, nije to išlo tako kako su oni mislili, a ja sam želeo da nastavim da izgrađujem neku novu, takođe željenu karijeru.
Puno godina kasnije, otkrio nam je Grubić, Bata Mića je pričao da je Grubića odmah primetio i da je s njim pokupio još šest-sedam njegovih drugara, svestan toga da će oni otpasti u jednom trenutku, ali da mu je bilo važno da Čane ima oslonac i da opstane u rukometu.
- Tako se upravo i dogodilo… Taj čovek bio je ključna figura u tome što sam preživeo prirodnu selekciju, kako je čitav proces umeo da okarakteriše veliki Ivan Snoj. Udomio sam se za čitav život u rukometu, a drugari su otišli drugim životnim putevima. Nije nas Miloš Mladenović nikada trenirao u seniorskom uzrastu i ni dan-danas ne znam da li je to bila greška, ili nije, jer proizveo je ogroman broj igrača koji su ili ostali u Nišu, ili igrali rukomet negde u svetu.
Od rođenja, Časlav je, po sopstvenom priznanju, voleo sport i prvi klub u koji su, u dečačko doba, otišli njegovi drugari i on, bio je Fudbalski klub Radnički.
- Otišli smo sami u Radnički, u kojem je tada dečake trenirao neki trener Gibac. Kraće vreme sam trenirao, ali sam ubrzo odustao, pojavio se rukomet i… Za mene su prioriteti, onako kako sam ih sam vrlo rano definisao, bili sport i škola. U te dve stvari nikome nisam dozvoljavao da mi dira, niti da me uslovaljava. Bio sam jedan od najboljih đaka, ali sam veoma rano, s nekih pet godina, ostao bez oca. Majka, sestra i ja živeli smo teško i mislio sam da je baš to bio put da dođem do neke životne sigurnosti. Završio sam srednju Tehničku školu, ponovo bio među najboljima i upisao sam mašinstvo na fakultetu. Taj fakultet je postojao u Nišu, ali… Igrao sam rukomet i postao član omladinske reprezentacije Srbije, u kojoj sam proveo gotovo pet godina. Uz to, tri godine sam bio i kapiten omladinske selekcije Jugoslavije, u kojoj je tada igrao i Zdravko Rađenović. Isto je važilo i za Krivokapića, Fejzulu i mnoge druge kasnije asove.
Do titule, ali u Španiji
Izostanak slavlja u prvenstvima Jugoslavije, Časlav Grubić je, ipak, nivelisao dok je igrao u španskom klubu.
- Po završetku prvenstva 1986. godine, u Nišu mi je priređen sjajan oproštaj od Železničara, na kom je učestvovala i reprezentacija Jugoslavije - prisetio se naš sabesednik. - Hala Čair bila je dupke puna, pitao sam se u sebi „Da li sam ja sve to zaslužio?”, jer bilo je to zamišljeno kao kraj moje rukometne karijere. Jedno poluvreme igrao sam za reprezentaciju, drugo za moj klub. Tokom leta, međutim, nazvao me je Laković koji je otišao u Španiju, u Elgorijagu Bidasol, nedovoljno afirmisan klub. Pozvao me ja da dođem, nisam prihvatio, ali je bio veoma uporan. Pristao sam, ipak, na telefonski razgovor i predsednika Španaca pitao o kvalitetu same ekipe. Dopao mi se razgovor… Bidasol je godinama bio u sredini tabele, nikada u vrhu, 12 godina imao je istog trenera, predsednika, sve. Dogovorili smo se o ceni mog dolaska, ali sam mu rekao da se nismo dogovorili baš sve. Tražio sam mu posebnu nagradu u slučaju da osvojimo titulu!? Pristao je… Sam sebi postavio sam dodatni cilj, takav sam čovek. I bili smo šampioni! Predsednik je ispoštovao dogovor, a onda, sav u osmehu, dodao: „Mogao si da tražiš šta si hteo, jer nisam verovao u sve to!”.
U to vreme, Vlado Štencl bio je trener u Kvarneru iz Rijeke i pozvao je Grubića da dođe da gleda, 1971. godine, predolimpijski Trofej Jugoslavije, uoči OI u Minhenu, godinu dana kasnije.
- Jedini razlog tog poziva bio je da iz Niša pređem da igram u Rijeku. Spakovao sam se i otišao tamo, s velikim očima i još većim išekivanjem. Pitao me je Štencl kakve ambicije imam u sportu i odgovorio sam mu „Najviše!”. Rekao sam da želim da igram u klubu koji će da osvaja trofeje, ne samo u državi, da igram za reprezentaciju… Ispričao sam mu i za želju da završim školu i Mašin- sko-tehnički fakutet. Na putu od moje kuće do fakulteta bili su rukometni tereni na Rovčetu, gde sam svakodnevno trenirao i objasnio sam mu svoj plan, a on je kazao: „Dobro je, imaš strojarski faklutet i u Rijeci”. On meni strojarski, ja njemu mašinski… Međutim, po njemu, uslov je bio da mi sport bude pod jedan i tu smo se razišli. To za mene, jednostavno, nije bilo prihvatljivo.
Časlav se vratio u rodni grad, upisao željeni fakultet i odmah „očistio” prvu godinu, a onda je, neočekivano, prešao u Partizan, koji je izabrao između mnogih drugih poziva iz čitave nekadašnje države. Međutim, posle samo godinu dana, razočaran, vratio se u matični Železničar i nastavio studije u svom gradu.
- Od te 1972. zapravo počinje istorijska priča Železničara. Moj povratak osokolio je klub da postavi mnogo ambicioznije ciljeve. Prve godine je u Prvu ligu prošla tada favorizovana Metaloplastika, ali smo mi u tome uspeli 1975. godine, sa timom u kojem su bile sve same Nišlije. Tada se rodila ideja da se snažno podrži rukomet, da se vrati Zoran Živković da bude trener i igrač, a za predsednika kluba stigao je Petar Seratlić, koji je kasnije bio i predsednik RS Srbije. Tada se formirala trojka predsednik – trener Živković - Grubić, tada već kao kapiten tima. Do 1985. godine osvojili smo još tri puta pehar u Kupu.
U seniorsku reprezentaciju Grubić je ušao 1977. godine, a 1978. učestvovao je na Svetskom prvenstvu. To vreme pamti po tome što mu je cimer bio njegov idol, sjajni Hrvoje Horvat.
- Bio sam fasciniran… Želeo sam da Horvata makar vidim izbliza, da ga pipnem, a sada je bio sa mnom u sobi, pričali smo, šalili se… Prvi veliki trofej s reprezentacijom, međutim, osvojio sam na Svetskom prvenstvu 1982. godine u Nemačkoj. Nije krenulo kako treba, pa smo Fejzula i ja dobili šansu na mestu pivota, odnosno srednjeg beka. Igra je odjednom počela da teče, naišli su i rezultati uz nju. Dobili smo Španiju, pa Šveđane i to velikom razlikom, kada su se izdešavali rezultati koji su nama išli na ruku. Od „već viđene” utakmice za bronzu, odjednom smo se našli u finalu sa selekcijom SSSR-a. Igrali smo dobro, dobar sam bio i ja, a rival je imao fenomenalan tim. Imali smo loptu, pogrešili pre kraja pri „cepelinu”, nije prošao, a bio je to napad za pobedu. I bilo je nerešeno. U produžetku smo izgubili, ali smo, četiri godine kasnije u Švajcarskoj, u prvom kolu ponovo igrali s istim rivalom. E, tada smo ih rasturili, oni su potonuli, a mi smo naređali sve pobede i postali prvaci sveta.
Sudar s Gumersbahom na njihovom terenu
Poželeo je Časlav Grubić da s nama podeli, kako je naglasio, nesvakidašnju priču.
- Bilo je to posle godinu dana rada sa Tutom Živkovićem, kada smo osvojili prvi Kup Jugoslavije. U finalu smo igrali, u Nišu, s Krivajom iz Zavidovića i bio je to naš prvenac, kada su trofeji u pitanju. Samo godinu iza toga, igrali smo u finalu Kupa pobednika kupova, a rival nam je bio slavni Gumersbah. Upravo smo te 1978. igrali s reprezentacijom na Svetskom prvenstvu i osvojili peto mesto, što je ocenjeno kao – neuspeh. Nemačka je, s Vladom Štenclom na klupi, postala prvak sveta. E, domaćin tog finala, jer igrala se samo jedna završna utakmica u KPK, određen je na osnovu toga ko ponudi više para. Železničar je davao 70.000 maraka, puno novca u to vreme, a Nemci „puta tri”. Naravno, oni su bili domaćini, u Dortmundu, a već u 12. minutu ostali smo s čovekom manje, bez prava zamene. Posle te utakmice, oba pravila su ukinuta. U Gumersbahu je igralo šest nemačkih, svežih svetskih prvaka, a kod nas sam reprezentativac bio samo ja, kao i Živković, koji tada više zapravo nije aktivno branio, već je bio trener. U toj utakmici se ipak vratio između stativa - i bio je dobar. Na poluvremenu smo vodili 6:4, s igračem manje, ali su nas, nažalost, na kraju stigli i prestigli. Bilo je 13:15…
Da li je to bila najbolja generacija u istoriji našeg rukometa, zanimalo nas je.
- Da bi čovek mogao da poredi neke stvari, mora sve da postavi u istu vremensku ravan. Po mom ukusu, jeste, ali je i minhenska generacija iz 1972. imala svojih prednosti. Nemoguće je dati relevatno mišljenje, izuzev da čovek pri odgovoru ispolji lični ukus.
Ipak, nije Grubića bilo 1980. i 1984. godine na olimpijskim igrama, najpre u Moskvi, a onda ni u Los Anđelesu.
- U to vreme, kada ne igraš u zemlji, nisi uziman u reprezentaciju. Zbog toga me nije bilo na tim igrama, eto, zbog toga nemam ni olimpijsko zlato i bronzu. Bio sam spreman, mogao sam da nastupim i siguran sam da bi naš tim igrao još bolje, ali, nije mi se dalo. Danas se to ne postavlja kao uslov, a nekada je za nas, koji smo napolju, to bio veliki hendikep.
Ipak, 1986. je uzeo svetsko zlato, kada on nije želeo isprva da nastupi, a onda je Tuta Živković ispoljio veliku moć ubeđivanja.
- Propustio sam dva puta OI, jer sam bio „ispod radara”. Tada nisam ni računao da ću da budem pozvan, iako sam znao da imam ogroman autoritet kod saigrača. To sam stekao kroz godine igranja u našoj ligi i državnom timu, jer sam imao stav od kojeg nisam odstupao. U Švajcarskoj nisam bio kapiten, s punim pravom je traku nosio Momir Rnić, ali sam apsolutno bio deo ekipe i neko ko je imao i te kakav dopinos u nastupima kasnijeg svetskog prvaka.
Sasvim kratko i o nacionalnom priznanju koje je zaslužio.
- Nije meni reper bio iznos koji ću da dobijem. Za osvojeno zlato u Švajcarskoj smo dobili oko 1.000 švajcaraca, što je smešno u poređenju s današnjim iznosima. Nosilac sam nacionalnog priznanja i to vidim kao satisfakciju za sve ono što sam za državu i njen tim učinio. I drago mi je što vidim da je ona stala iza svakog od nas i što postoje jasna pravila koja regulišu kako treba da se ponašamo, igramo i budemo nagrađeni. U tome je, pored materijalne, najveća vrednost ove nagrade.
Aleksandar Predojević