(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЧАСЛАВ ГРУБИЋ, ПРОСЛАВЉЕНИ РУКОМЕТНИ АС Бескомпромисан, са јасним животним приоритетима

Познат је и по врхунским спортистима, баш онима који су умели да покоре васцелу планету и име свог града учине познатим на свим меридијанима. Да, то обавезно морамо да напоменемо, Ниш је и место где раде неке чувене кафане, у којима се добро једе и пије и у којима је, готово у свако доба дана, слободна столица права реткост.

Са чувеним рукометашем, дипломираним машинским инжињером Чаславом Грубићем, рођеним Нишлијом, срели смо се у познатој „Нишлијској механи”, провели лепе сате и имали, барем за потписника ових редова, веома инспиративну причу. За пријатеље – Чане, открио нам је пуно тога из живота и каријере, коју је градио на два поља, спортском и у пословном.

- Рођен сам 20. јуна 1952. године и готово комплетан играчки период провео сам у некадашњој Југославији - рекао је Грубић. - Био сам и после распада некадашње земље у државном тиму, али више не као играч, већ као део струке и председник Стручног савета, члан стручних штабова и још свашта нешто. Налазимо се у „Нишлијској механи”, која је у старом делу града под именом Шећермала и рођен сам у комшилуку Зорана Туте Живковића, у размаку од стотинак метара. Поред нас, било је ту још познатих личности из Ниша, али то ћемо да оставимо за неки другачији разговор. Занимљиво, као и Тута, ишао сам у Вождову школу, у којој је постојала рукометна секција, у којој је радио покојни Бата Мића (Милош Младеновић, оп. А. П.), тренер, који је откривао талентоване младе дечаке на нивоу града. Он је поставио темељ за развој овог спорта у нашој средини. Захваљујући њему и његовом ентузијазму, усидрили смо се у рукомету, пелцовао нас је њиме: својим понашањем, приступом и бригом о сваком од нас. Лично, имао сам огромно поверење у њега.

Пуно година касније, открио нам је Грубић, Бата Мића је причао да је Грубића одмах приметио и да је с њим покупио још шест-седам његових другара, свестан тога да ће они отпасти у једном тренутку, али да му је било важно да Чане има ослонац и да опстане у рукомету.

- Тако се управо и догодило… Тај човек био је кључна фигура у томе што сам преживео природну селекцију, како је читав процес умео да окарактерише велики Иван Сној. Удомио сам се за читав живот у рукомету, а другари су отишли другим животним путевима. Није нас Милош Младеновић никада тренирао у сениорском узрасту и ни дан-данас не знам да ли је то била грешка, или није, јер произвео је огроман број играча који су или остали у Нишу, или играли рукомет негде у свету. 

Од рођења, Часлав је, по сопственом признању, волео спорт и први клуб у који су, у дечачко доба, отишли његови другари и он, био је Фудбалски клуб Раднички.

- Отишли смо сами у Раднички, у којем је тада дечаке тренирао неки тренер Гибац. Краће време сам тренирао, али сам убрзо одустао, појавио се рукомет и… За мене су приоритети, онако како сам их сам врло рано дефинисао, били спорт и школа. У те две ствари никоме нисам дозвољавао да ми дира, нити да ме условаљава. Био сам један од најбољих ђака, али сам веома рано, с неких пет година, остао без оца. Мајка, сестра и ја живели смо тешко и мислио сам да је баш то био пут да дођем до неке животне сигурности. Завршио сам средњу Техничку школу, поново био међу најбољима и уписао сам машинство на факултету. Тај факултет је постојао у Нишу, али… Играо сам рукомет и постао члан омладинске репрезентације Србије, у којој сам провео готово пет година. Уз то, три године сам био и капитен омладинске селекције Југославије, у којој је тада играо и Здравко Рађеновић. Исто је важило и за Кривокапића, Фејзулу и многе друге касније асове. 

У то време, Владо Штенцл био је тренер у Кварнеру из Ријеке и позвао је Грубића да дође да гледа, 1971. године, предолимпијски Трофеј Југославије, уочи ОИ у Минхену, годину дана касније.

- Једини разлог тог позива био је да из Ниша пређем да играм у Ријеку. Спаковао сам се и отишао тамо, с великим очима и још већим ишекивањем. Питао ме је Штенцл какве амбиције имам у спорту и одговорио сам му „Највише!”. Рекао сам да желим да играм у клубу који ће да осваја трофеје, не само у држави, да играм за репрезентацију… Испричао сам му и за жељу да завршим школу и Машин- ско-технички факутет. На путу од моје куће до факултета били су рукометни терени на Ровчету, где сам свакодневно тренирао и објаснио сам му свој план, а он је казао: „Добро је, имаш стројарски факлутет и у Ријеци”. Он мени стројарски, ја њему машински… Међутим, по њему, услов је био да ми спорт буде под један и ту смо се разишли. То за мене, једноставно, није било прихватљиво.

Часлав се вратио у родни град, уписао жељени факултет и одмах „очистио” прву годину, а онда је, неочекивано, прешао у Партизан, који је изабрао између многих других позива из читаве некадашње државе. Међутим, после само годину дана, разочаран, вратио се у матични Железничар и наставио студије у свом граду.

- Од те 1972. заправо почиње историјска прича Железничара. Мој повратак осоколио је клуб да постави много амбициозније циљеве. Прве године је у Прву лигу прошла тада фаворизована Металопластика, али смо ми у томе успели 1975. године, са тимом у којем су биле све саме Нишлије. Тада се родила идеја да се снажно подржи рукомет, да се врати Зоран Живковић да буде тренер и играч, а за председника клуба стигао је Петар Сератлић, који је касније био и председник РС Србије. Тада се формирала тројка председник – тренер Живковић - Грубић, тада већ као капитен тима. До 1985. године освојили смо још три пута пехар у Купу.

У сениорску репрезентацију Грубић је ушао 1977. године, а 1978. учествовао је на Светском првенству. То време памти по томе што му је цимер био његов идол, сјајни Хрвоје Хорват.

- Био сам фасциниран… Желео сам да Хорвата макар видим изблиза, да га пипнем, а сада је био са мном у соби, причали смо, шалили се… Први велики трофеј с репрезентацијом, међутим, освојио сам на Светском првенству 1982. године у Немачкој. Није кренуло како треба, па смо Фејзула и ја добили шансу на месту пивота, односно средњег бека. Игра је одједном почела да тече, наишли су и резултати уз њу. Добили смо Шпанију, па Швеђане и то великом разликом, када су се издешавали резултати који су нама ишли на руку. Од „већ виђене” утакмице за бронзу, одједном смо се нашли у финалу са селекцијом СССР-а. Играли смо добро, добар сам био и ја, а ривал је имао феноменалан тим. Имали смо лопту, погрешили пре краја при „цепелину”, није прошао, а био је то напад за победу. И било је нерешено. У продужетку смо изгубили, али смо, четири године касније у Швајцарској, у првом колу поново играли с истим ривалом. Е, тада смо их растурили, они су потонули, а ми смо наређали све победе и постали прваци света.

Да ли је то била најбоља генерација у историји нашег рукомета, занимало нас је.

- Да би човек могао да пореди неке ствари, мора све да постави у исту временску раван. По мом укусу, јесте, али је и минхенска генерација из 1972. имала својих предности. Немогуће је дати релеватно мишљење, изузев да човек при одговору испољи лични укус. 

Ипак, није Грубића било 1980. и 1984. године на олимпијским играма, најпре у Москви, а онда ни у Лос Анђелесу.

- У то време, када не играш у земљи, ниси узиман у репрезентацију. Због тога ме није било на тим играма, ето, због тога немам ни олимпијско злато и бронзу. Био сам спреман, могао сам да наступим и сигуран сам да би наш тим играо још боље, али, није ми се дало. Данас се то не поставља као услов, а некада је за нас, који смо напољу, то био велики хендикеп.

Ипак, 1986. је узео светско злато, када он није желео испрва да наступи, а онда је Тута Живковић испољио велику моћ убеђивања.

- Пропустио сам два пута ОИ, јер сам био „испод радара”. Тада нисам ни рачунао да ћу да будем позван, иако сам знао да имам огроман ауторитет код саиграча. То сам стекао кроз године играња у нашој лиги и државном тиму, јер сам имао став од којег нисам одступао. У Швајцарској нисам био капитен, с пуним правом је траку носио Момир Рнић, али сам апсолутно био део екипе и неко ко је имао и те какав допинос у наступима каснијег светског првака.

Сасвим кратко и о националном признању које је заслужио.

- Није мени репер био износ који ћу да добијем. За освојено злато у Швајцарској смо добили око 1.000 швајцараца, што је смешно у поређењу с данашњим износима. Носилац сам националног признања и то видим као сатисфакцију за све оно што сам за државу и њен тим учинио. И драго ми је што видим да је она стала иза сваког од нас и што постоје јасна правила која регулишу како треба да се понашамо, играмо и будемо награђени. У томе је, поред материјалне, највећа вредност ове награде.

Александар Предојевић