(NE) ZABORAVLJENI: Jožef Holpert, svetski rukometni šampion i bronzani olimpijac PAMTIM DOČEK PRED HILJADAMA CRVENČANA

U njoj su bili asovi svetskog formata, neke od najvećih zvezda tog doba, jer, stariji ljubitelji sporta to jako dobro pamte, plavi dres ondašnje Jugoslavije, između ostalih, nosili su Veselin Vujović, Momir Rnić, Mile Isaković, Veselin Vuković, Jasmin Mrkonja, Mirko Bašić... I još puno onih čija su imena zlatnim slovima upisana u istoriju evropskog i planetarnog rukometa. Uostalom, na Olimpijadi 1984.  u Los Anđelesu, pod vođstvom selektora Zorana Tute Živkovića, naši momci osvojili su zlatnu medalju, četiri godine kasnije, u Seulu, bili su bronzani, a svetski šampioni postali su 1986. u Švajcarskoj.

Jedan od onih koji su vlastitim umećem na terenu kovali najsjajnija odličja, bio je Jožef Holpert, levo krilo rođeno 13. marta 1961. godine i čovek koji je tokom čitave karijere nosio dres samo jednog kluba – Crvenke.

– Iako je moja sportska karijera vezana za Crvenku, rođen sam u Bezdanu, gde je moj otac bio čuvar lovšita – kazuje Joška,  koji je i danas u rukometu, kao trener i muške i ženske ekipe Crvenke. – Još dok sam bio dečak, pokazivao sam veliki interes za mnoge sportove, pre svega za streljaštvo, jahanje, stoni tenis, plivanje... Ma, za sve! Na ulici smo, naravno, drugari i ja igrali fudbal od ujutro do uveče, tako što smo golove omeđavali školskim tirbama ili ciglama. Zanimljivo je da sam trebao da sviram klavir, ili da pevam u horu, jer su mi neki ljudi prognozirali lepu domaću umetničku karijeru, iako baš i nisam bio posebno nadaren za muziku. Nisam umeo da sviram, još manje da pevam, a spas sam uočio kroz prozor bezdanske OŠ „Bratstvo i jedinstvo“, jer je u dvorištu bio u toku rukometni trening. Iskrao sam se, našao se na terenu i to je bila prekretnica u mom životu.

Nastavnici fizičkog odmah su ga primetili.

- Bio sam, bez lažne skromnosti, veliki talenat za sport. a posebno za rukomet i košarku. U okviru škole igrali smo prvenstvo između razreda, posle čega je izabrana reprezentacija. S njom smo igrali na prvenstvu somborskih škola, gde je bilo baš puno ekipa iz Sombora, Bezdana, Riđice, Gakova, Stanišića, Koluta, Monoštora i još nekih okolnih sela. Organizatori su po pravilu pozivali na ta prvenstva značajna imena iz jugo-rukometa, pa pamtim kada je prisutna bila i legendarna Mara Torti, koja mi je predala medalju i primetila da bih mogao da napravim karijeru. Verovatno je videla da sam rođeni talenat. Međutim, vrbovali su me i fudbalski ljudi, pa su me, iz Grafičara iz Bezdana, pozvali u Radnički iz Sombora, u kojem su mi, čak, „projektovali“ karijeru i rekli da ću kasnije igrati u Austriji iz Beča, iskren da budem, ne sećam se zbog i na osnovu čega. Ipak, opredelio sam se, i nisam nikako pogrešio prilikom odluke, da se posvetim rukometu. Igrao sam na poziciji levog krila, mada sam ponekad morao da pređem i na drugu stranu, jer malo je bilo levaka tih godina. Postojalo je neko nepisano pravilo da igrači barem godinu dana moraju da provedu na suprotnoj, u mom slučaju desnoj strani, kako bi naučili kretnje, utrčavanja i ostale elemente.

Ipak, određena doza nedoumice kod Holperta i dalje je postojala, zbog streljaštva.

- Taj sport je u Bezdanu bio jako razvijen, imali smo fantastične strelce, pa sam stalno pucao malokalibarskom puškom na 50 i 100 metara, ali i igrao fudbal i rukomet. Bio sam odličan učenik, pa mi roditelji nikada nisu pravili smetnje zbog treniranja. I u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj Ekonomskoj školi u Somboru, nastavnici i profesori su se trudili da steknemo potrebno znanje, a meni su omogućavali i česta odsustva zbog sporta. Brzo sam postao pionirski, kasnije i kadetski, odnosno juniorski rukometni reprezentativac Vojvodine, jer sam u osnovnoškolskom uzrastu, a kasnije i kao srednjoškolac, s ekipom bio prvak pokrajine na školskim olimpijadama u Zrenjaninu, odnosno Pančevu. To sam kasnije preneo i na Ekonomski fakultet u Subotici, s kojim sam bio najbolji u Jugoslaviji. I tada je postalo kristalno jasno koji je to sport koji je bio - moj.

Kao jako mlad, postao je prvotimac Grafičara iz Bezdana, s kojim je igrao u Vojvođanskoj rukometnoj ligi, a debitovao je u Vrbasu, protiv Draga Jovovića, s kojim je kasnije bio saigrač u Crvenki.

- Možda sam imao sreću što sam upao u jako dobru generaciju, koja je bila najbolja u Vojvodini, čak i u bivšoj SFRJ. Kada sam bio u trećem razredu srednje škole, iz Grafičara sam prešao da igram u Crvenku, koja je tada bila jedan od naših najboljih klubova i imala je jednu od najboljih juniorskih škola, iako s vršanjacima, zapravo, nikada nisam igrao. U ekipu su me doveli Branislav Račić, Milorad Perunović i Nikola Šegrt, a u Crvenka je tada imala najjači tim u istoriji. Tokom prve godine, igrao sam na poziciji srednjeg beka, to su zahtevale potrebe kluba, ali i zbog studentske reprezentacije u kojoj sam pokrivao to mesto. Na levom beku bio je Čile Pavićević, desno Drago Jovović, levo je bio Spasoje Janjić, a desno Dragiša Aleksić, pivota je igrao Momir Rnić, a na golu je stajao Branislav Zeljković. Imali smo najjaču odbranu 6-0, jer smo bili visoki, samo su Rusi mogli da nam pariraju. Međutim, hala nam nije radila, pa smo domaćini bili na strani, što je uticalo na to da se taj i takav tim brzo rasturi. Drugi razlog je bilo razočarenje što Pavićević, Aleksić, Janjić, Zeljković i ja nismo išli na Olimpijadu u Moskvi 1980. godine, gde su se našli jedino Jovović i Rnić.

Konkurencija na levom krilu bila nestvarno jaka, tu su igrali Zdravko Zovko, Mile Isaković, Enver Koso, Dragutin Makarić i Jožef Holpert, pa ni četiri godine kasnije, u Los Anđelesu, naš sagovornik nije bio član državnog tima.

- Iskreno, bilo mi je žao što nisam igrao u Moskvi, posle ni u Los Anđelesu, jer sam kvalitetom to zasluživao. Krajem sedamdestih i početkom osamdesetih, međutim, najbolje naše ekipe bili su Borac iz Banjaluke i Partizan iz Bjelovara, pa su uglavnom pozivani igrači iz tih ekipa. Zato su, naravno i zbog klase, u prednosti bili Hrvoje Horvat, Stjepan Obran, pa Jurina, Vidaković, Serdarušić, Prodanić, Nebojša Popović i bilo je tu teško ubaciti se.

Tokom čitave karijere, rekosmo, Holpert je igrao samo za Crvenku, nije želeo da menja sredinu.

- Ljudi iz kluba zaposlili su me u Fabrici šećera i tada nije bilo srećnijeg čoveka od mene, posebno što sam 1980. debitovao i za našu najjaču selekciju. U klubu nam je trener bio Branislav Račić, radilo se jako dobro, pa smo već tada trenirali sve ono što danas vežbaju Francuzi, Danci ili Šveđani. Punih 15 godina nosio sam dres tog kluba, u kojem sam se sjajno osećao i bilo mi je jako lepo. Pozivi drugih klubova su dolazili onda kada su ljudi želeli da ti pomognu u karijeri ili da ti nešto pokvare. Mene su zvali samo onda kada su želeli da kvare posao Crvenki. Zvali su me iz Metaloplastike, Crvene zvezde, Barselone, Olimpika iz Marselja i Olimpika iz Liona, ali nikada nisam imao dilemu. Ostao sam u Crvenki, imao sam dobru platu, uz koju su stizale i stipendije od SOFK Vojvodine, Jugoslavije, kluba... Svake nedelje sam dobijao uplate i zaista nisam osećao nikakvu potrebu da tu bilo šta menjam. Kruna klupske karijere bila je 1988. godine, kada smo osvojili Kup Jugoslavije.

Joška je s Jugoslavijom uzeo svetsko zlato na prvenstvu održanom u Švajcarskoj.

- Za Jugoslaviju sam prvi put nastupio u Trogiru 1980, protiv Rusa, za koje su onda igrali Jevtušenko, Gagin, Černjišev, Kravcov, sve iskusni asovi, koji su činili strašan kolektiv. Posle sam 10 godina bio reprezentativac, ali sam propustio olimpijske akcije u Moskvi i Los Anđelesu, kao i u Barseloni 1992. i Atlanti 1996. Jedine Igre na kojima sam bio, bile su one u Seulu 1988. godine, gde smo osvojili bronzanu medalju. Ipak, bio sam član selekcije koja je dominantno postala prvak sveta, pod selektorom Živkovićem. Godinu dana pre tog Mundijala, nismo izgubili ni jednu utakmicu i u takvom raspoloženju i s pobedničkim stavom ušli smo na turnir. Imali smo takav tim i igru da smo mogli da biramo na koji način ćemo da osvojimo svetsku krunu, što smo i potvrdili sjajnim igrama. Veliku ulogu tada je imao naš selektor, koji je jasno video kakva nam je igra u određenom momentu bila potrebna, pa je šansu pružao onim igračima koji su najbolje te zamisli mogli da sprovedu u delo. Ekipa je bila u prvom planu i to se pokazalo kao ispravan stav. Igrao sam na šest utakmica i svedok sam da Tuta ni jednom nije pogrešio u proceni, pa ni u finalu s Mađarskom. Posebno mi je u sećanju ostao susret sa Istočnim Nemcima, čija je reprezentacija najbolju utakmicu tokom dve prethodne decenije odigrala baš protiv nas. Bio je to neverovatan duel titana, koji je presudilo utrčavanje našeg krila u poslednje tri sekunde. Pobedili smo, jer smo mentalno bili homogeni, razmišljali smo na isti način i tu nije bilo greške. Što se finala tiče, znali smo da ćemo da dobijemo Mađare, jer smo ih pre toga dobili u četiri pripremne utakmice. Nisam tada ulazio u igru, a jedina izmena koju je Tuta napravio bio je kada je zamenio golmana Bašića i uveo Arnautovića. Baš on je fenomenalno branio i bio jedan od junaka te najsjajnije medalje, koja je bila od čistog zlata i dan danas ima veliku cenu.

O tome kako je proslavljeno zlato iz Švajcarske, Jožef je bio jasan:

- Čini mi se da se to i danas slavi! Po mene su auto na aerodrom u Beogradu poslali i Šećerana u Crvenki, ali i Bezdan. Bila je tu i neka plehana muzika iz Leskovca, a ja sam morao da održim govor pred hiljadama mojih Crvenčana, koji su se okupili u centru da me pozdrave. Nije mi bilo svejedno, ali sam ga održao.

A kako pamti OI u Seulu i osvojenu bronzu.

- Tada su već postojali određeni politički pritisci u pogledu sastava, ali sam se trudio da u kontinuitetu igram dobro i nisam se opterećivao tim „igricama“. Selektor je, umesto Zorana Živkovića, postao njegov dotadašnji pomoćnik Abaz Arslanagić. Izgubili smo na startu turnira od SSSR-a, kasnije dobili sve utakmice, ali nam je to, zbog tadašnjeg sistema takmičenja, bilo dovoljno samo za bronzanu medalju. Da smo se, kojim slučajem, ponovo sastali s Rusima, nema šanse da ih ne bismo dobili. Međutim, tada nas je razbio Aleksandar Tučkin i morali smo da budemo zadovoljni. Najveći ispit na putu ka pobedničkom postolju bio nam je duel sa Švedskom, koji pamtim po odličnoj partiji koju sam pružio protiv Vislandera i družine. Postigao sam tri „nevidljiva“ gola, da oni nisu bili ni svesni šta ih je to snašlo. U svakom slučaju, bio je to veliki rezultat za naš rukomet, srebro je pripalo Južnoj Koreji, a SSSR je osvojio zlato. Kada sam se penjao na postolje, čitav stadion je ustao i aplaudirao mi, što sigurno nešto znači i svedoči o tome kako sam tada igrao – završio je priču Jožef Holpert, veliko ime našeg rukometa i čovek koji je za sve što je u svom sportu ostvario, dobio Orden zasluga za narod, ali i nacionalnu penziju za titulu svetskog šampiona.

Aleksandar Predojević