(НЕ) ЗАБОРАВЉЕНИ: Јожеф Холперт, светски рукометни шампион и бронзани олимпијац ПАМТИМ ДОЧЕК ПРЕД ХИЉАДАМА ЦРВЕНЧАНА

У њој су били асови светског формата, неке од највећих звезда тог доба, јер, старији љубитељи спорта то јако добро памте, плави дрес ондашње Југославије, између осталих, носили су Веселин Вујовић, Момир Рнић, Миле Исаковић, Веселин Вуковић, Јасмин Мркоња, Мирко Башић... И још пуно оних чија су имена златним словима уписана у историју европског и планетарног рукомета. Уосталом, на Олимпијади 1984.  у Лос Анђелесу, под вођством селектора Зорана Туте Живковића, наши момци освојили су златну медаљу, четири године касније, у Сеулу, били су бронзани, а светски шампиони постали су 1986. у Швајцарској.

Један од оних који су властитим умећем на терену ковали најсјајнија одличја, био је Јожеф Холперт, лево крило рођено 13. марта 1961. године и човек који је током читаве каријере носио дрес само једног клуба – Црвенке.

– Иако је моја спортска каријера везана за Црвенку, рођен сам у Бездану, где је мој отац био чувар ловшита – казује Јошка,  који је и данас у рукомету, као тренер и мушке и женске екипе Црвенке. – Још док сам био дечак, показивао сам велики интерес за многе спортове, пре свега за стрељаштво, јахање, стони тенис, пливање... Ма, за све! На улици смо, наравно, другари и ја играли фудбал од ујутро до увече, тако што смо голове омеђавали школским тирбама или циглама. Занимљиво је да сам требао да свирам клавир, или да певам у хору, јер су ми неки људи прогнозирали лепу домаћу уметничку каријеру, иако баш и нисам био посебно надарен за музику. Нисам умео да свирам, још мање да певам, а спас сам уочио кроз прозор безданске ОШ „Братство и јединство“, јер је у дворишту био у току рукометни тренинг. Искрао сам се, нашао се на терену и то је била прекретница у мом животу.

Наставници физичког одмах су га приметили.

- Био сам, без лажне скромности, велики таленат за спорт. а посебно за рукомет и кошарку. У оквиру школе играли смо првенство између разреда, после чега је изабрана репрезентација. С њом смо играли на првенству сомборских школа, где је било баш пуно екипа из Сомбора, Бездана, Риђице, Гакова, Станишића, Колута, Моноштора и још неких околних села. Организатори су по правилу позивали на та првенства значајна имена из југо-рукомета, па памтим када је присутна била и легендарна Мара Торти, која ми је предала медаљу и приметила да бих могао да направим каријеру. Вероватно је видела да сам рођени таленат. Међутим, врбовали су ме и фудбалски људи, па су ме, из Графичара из Бездана, позвали у Раднички из Сомбора, у којем су ми, чак, „пројектовали“ каријеру и рекли да ћу касније играти у Аустрији из Беча, искрен да будем, не сећам се због и на основу чега. Ипак, определио сам се, и нисам никако погрешио приликом одлуке, да се посветим рукомету. Играо сам на позицији левог крила, мада сам понекад морао да пређем и на другу страну, јер мало је било левака тих година. Постојало је неко неписано правило да играчи барем годину дана морају да проведу на супротној, у мом случају десној страни, како би научили кретње, утрчавања и остале елементе.

Ипак, одређена доза недоумице код Холперта и даље је постојала, због стрељаштва.

- Тај спорт је у Бездану био јако развијен, имали смо фантастичне стрелце, па сам стално пуцао малокалибарском пушком на 50 и 100 метара, али и играо фудбал и рукомет. Био сам одличан ученик, па ми родитељи никада нису правили сметње због тренирања. И у основној, а касније и у средњој Економској школи у Сомбору, наставници и професори су се трудили да стекнемо потребно знање, а мени су омогућавали и честа одсуства због спорта. Брзо сам постао пионирски, касније и кадетски, односно јуниорски рукометни репрезентативац Војводине, јер сам у основношколском узрасту, а касније и као средњошколац, с екипом био првак покрајине на школским олимпијадама у Зрењанину, односно Панчеву. То сам касније пренео и на Економски факултет у Суботици, с којим сам био најбољи у Југославији. И тада је постало кристално јасно који је то спорт који је био - мој.

Као јако млад, постао је првотимац Графичара из Бездана, с којим је играо у Војвођанској рукометној лиги, а дебитовао је у Врбасу, против Драга Јововића, с којим је касније био саиграч у Црвенки.

- Можда сам имао срећу што сам упао у јако добру генерацију, која је била најбоља у Војводини, чак и у бившој СФРЈ. Када сам био у трећем разреду средње школе, из Графичара сам прешао да играм у Црвенку, која је тада била један од наших најбољих клубова и имала је једну од најбољих јуниорских школа, иако с вршањацима, заправо, никада нисам играо. У екипу су ме довели Бранислав Рачић, Милорад Перуновић и Никола Шегрт, а у Црвенка је тада имала најјачи тим у историји. Током прве године, играо сам на позицији средњег бека, то су захтевале потребе клуба, али и због студентске репрезентације у којој сам покривао то место. На левом беку био је Чиле Павићевић, десно Драго Јововић, лево је био Спасоје Јањић, а десно Драгиша Алексић, пивота је играо Момир Рнић, а на голу је стајао Бранислав Зељковић. Имали смо најјачу одбрану 6-0, јер смо били високи, само су Руси могли да нам парирају. Међутим, хала нам није радила, па смо домаћини били на страни, што је утицало на то да се тај и такав тим брзо растури. Други разлог је било разочарење што Павићевић, Алексић, Јањић, Зељковић и ја нисмо ишли на Олимпијаду у Москви 1980. године, где су се нашли једино Јововић и Рнић.

Конкуренција на левом крилу била нестварно јака, ту су играли Здравко Зовко, Миле Исаковић, Енвер Косо, Драгутин Макарић и Јожеф Холперт, па ни четири године касније, у Лос Анђелесу, наш саговорник није био члан државног тима.

- Искрено, било ми је жао што нисам играо у Москви, после ни у Лос Анђелесу, јер сам квалитетом то заслуживао. Крајем седамдестих и почетком осамдесетих, међутим, најбоље наше екипе били су Борац из Бањалуке и Партизан из Бјеловара, па су углавном позивани играчи из тих екипа. Зато су, наравно и због класе, у предности били Хрвоје Хорват, Стјепан Обран, па Јурина, Видаковић, Сердарушић, Проданић, Небојша Поповић и било је ту тешко убацити се.

Током читаве каријере, рекосмо, Холперт је играо само за Црвенку, није желео да мења средину.

- Људи из клуба запослили су ме у Фабрици шећера и тада није било срећнијег човека од мене, посебно што сам 1980. дебитовао и за нашу најјачу селекцију. У клубу нам је тренер био Бранислав Рачић, радило се јако добро, па смо већ тада тренирали све оно што данас вежбају Французи, Данци или Швеђани. Пуних 15 година носио сам дрес тог клуба, у којем сам се сјајно осећао и било ми је јако лепо. Позиви других клубова су долазили онда када су људи желели да ти помогну у каријери или да ти нешто покваре. Мене су звали само онда када су желели да кваре посао Црвенки. Звали су ме из Металопластике, Црвене звезде, Барселоне, Олимпика из Марсеља и Олимпика из Лиона, али никада нисам имао дилему. Остао сам у Црвенки, имао сам добру плату, уз коју су стизале и стипендије од СОФК Војводине, Југославије, клуба... Сваке недеље сам добијао уплате и заиста нисам осећао никакву потребу да ту било шта мењам. Круна клупске каријере била је 1988. године, када смо освојили Куп Југославије.

Јошка је с Југославијом узео светско злато на првенству одржаном у Швајцарској.

- За Југославију сам први пут наступио у Трогиру 1980, против Руса, за које су онда играли Јевтушенко, Гагин, Черњишев, Кравцов, све искусни асови, који су чинили страшан колектив. После сам 10 година био репрезентативац, али сам пропустио олимпијске акције у Москви и Лос Анђелесу, као и у Барселони 1992. и Атланти 1996. Једине Игре на којима сам био, биле су оне у Сеулу 1988. године, где смо освојили бронзану медаљу. Ипак, био сам члан селекције која је доминантно постала првак света, под селектором Живковићем. Годину дана пре тог Мундијала, нисмо изгубили ни једну утакмицу и у таквом расположењу и с победничким ставом ушли смо на турнир. Имали смо такав тим и игру да смо могли да бирамо на који начин ћемо да освојимо светску круну, што смо и потврдили сјајним играма. Велику улогу тада је имао наш селектор, који је јасно видео каква нам је игра у одређеном моменту била потребна, па је шансу пружао оним играчима који су најбоље те замисли могли да спроведу у дело. Екипа је била у првом плану и то се показало као исправан став. Играо сам на шест утакмица и сведок сам да Тута ни једном није погрешио у процени, па ни у финалу с Мађарском. Посебно ми је у сећању остао сусрет са Источним Немцима, чија је репрезентација најбољу утакмицу током две претходне деценије одиграла баш против нас. Био је то невероватан дуел титана, који је пресудило утрчавање нашег крила у последње три секунде. Победили смо, јер смо ментално били хомогени, размишљали смо на исти начин и ту није било грешке. Што се финала тиче, знали смо да ћемо да добијемо Мађаре, јер смо их пре тога добили у четири припремне утакмице. Нисам тада улазио у игру, а једина измена коју је Тута направио био је када је заменио голмана Башића и увео Арнаутовића. Баш он је феноменално бранио и био један од јунака те најсјајније медаље, која је била од чистог злата и дан данас има велику цену.

О томе како је прослављено злато из Швајцарске, Јожеф је био јасан:

- Чини ми се да се то и данас слави! По мене су ауто на аеродром у Београду послали и Шећерана у Црвенки, али и Бездан. Била је ту и нека плехана музика из Лесковца, а ја сам морао да одржим говор пред хиљадама мојих Црвенчана, који су се окупили у центру да ме поздраве. Није ми било свеједно, али сам га одржао.

А како памти ОИ у Сеулу и освојену бронзу.

- Тада су већ постојали одређени политички притисци у погледу састава, али сам се трудио да у континуитету играм добро и нисам се оптерећивао тим „игрицама“. Селектор је, уместо Зорана Живковића, постао његов дотадашњи помоћник Абаз Арсланагић. Изгубили смо на старту турнира од СССР-а, касније добили све утакмице, али нам је то, због тадашњег система такмичења, било довољно само за бронзану медаљу. Да смо се, којим случајем, поново састали с Русима, нема шансе да их не бисмо добили. Међутим, тада нас је разбио Александар Тучкин и морали смо да будемо задовољни. Највећи испит на путу ка победничком постољу био нам је дуел са Шведском, који памтим по одличној партији коју сам пружио против Висландера и дружине. Постигао сам три „невидљива“ гола, да они нису били ни свесни шта их је то снашло. У сваком случају, био је то велики резултат за наш рукомет, сребро је припало Јужној Кореји, а СССР је освојио злато. Када сам се пењао на постоље, читав стадион је устао и аплаудирао ми, што сигурно нешто значи и сведочи о томе како сам тада играо – завршио је причу Јожеф Холперт, велико име нашег рукомета и човек који је за све што је у свом спорту остварио, добио Орден заслуга за народ, али и националну пензију за титулу светског шампиона.

Александар Предојевић