SRBIJA ZAVRŠILA EP U DANSKOJ ISPOD OČEKIVANJA: Jasne smernice za budućnost pod vođstvom Gonzalesa
(Od našeg specijalnog izveštača)
HERNING: Srpska rukometna reprezentacija završila je Evropsko prvenstvo u Danskoj već posle prvog kruga, ostavivši utisak tima koji je u istom turniru mogao i više i manje, ali je na kraju ostao ispod očekivanja.
Impresivna pobeda nad Nemačkom (30:27) donela je kratkotrajnu euforiju i osećaj da ova generacija može da napravi nešto veliko
Solidna igra, senzacionalna pobeda nad Nemačkom i potom bolan pad – tako izgleda bilans Srbije na šampionatu koji je, uz Dansku, organizovan i u Norveškoj i Švedskoj. U turnir se ušlo sa ambicijom da se posle osam godina izbori drugi krug, ali taj cilj nije ostvaren. Poslednji put Srbija je to uspela 2018. u Zagrebu, a sada je propuštena prilika da se napravi iskorak, pa tim ponovo mora u predbaraž za Svetsko prvenstvo 2027, gde ga čeka Litvanija.
Impresivna pobeda nad Nemačkom (30:27) donela je kratkotrajnu euforiju i osećaj da ova generacija može da napravi nešto veliko. Posle zaostatka na poluvremenu, Srbija je odigrala jedno od najboljih drugih poluvremena u poslednjoj deceniji i srušila favorita predvođenog izvanrednim golmanom Volfom. Ipak, hladna analiza pokazuje da je ta pobeda bila više iskra nego početak kontinuiteta. Umesto da bude zamajac, trijumf je postao teret – euforija je porasla, a koncentracija opala.
Usledio je poraz od Austrije, reprezentacije koja nije imala rezultatski pritisak, ali je bila disciplinovana, borbena i spremna da iskoristi svaku slabost Srbije. Ta utakmica najbolje je ogolila probleme: nestabilnost, pad koncentracije, nedovoljnu psihološku pripremu i nemogućnost da se odgovori u trenucima kada se lomi rezultat. Srbija je na ovom prvenstvu pokazala tri lica – protiv Španije borbeno, ali nedovoljno; protiv Nemačke vrelo i moćno; protiv Austrije hladno i bez energije. Upravo ta tri lica najbolje oslikavaju hronični nedostatak kontinuiteta, najveći problem ovog tima. Srbija može mnogo, ali ne može uvek. A na velikim takmičenjima „uvek“ je jedina valuta koja se računa.
Selektor Raul Gonzales pokušao je da rotacijama unese svežinu, ali je time delimično narušen ritam. Neki igrači nisu dobili dovoljno minuta u ključnim trenucima, drugi su ulazili prekasno, a sve to deo je procesa u kojem se još traži idealna kombinacija. Gonzales je trener koji zna da gradi sistem, ali sistem traži vreme – a u reprezentaciji ga nema ako se radi samo u kratkim ciklusima pred velika takmičenja. Da bi Srbija napredovala, neophodno je kontinuirano praćenje igrača u klubovima, saradnja sa domaćim trenerima, jasna filozofija igre i rad na mentalnoj stabilnosti, koja je upravo protiv Austrije bila presudna.
Ipak, bilo je i svetlih tačaka. Dragan Pešmalbek i golman Dejan Milosavljev odigrali su stabilno, odgovorno i bez oscilacija u sve tri utakmice, pokazavši nivo koji uliva poverenje. Ostatak tima delovao je promenljivo, često bolje u klubovima nego u reprezentaciji, što jasno ukazuje da problem nije samo u kvalitetu, već i u psihološkoj pripremi i osećaju odgovornosti kada se nosi nacionalni grb.
Pošto nije osvojila treće mesto, Srbija će morati u predkvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2027. Rival je Litvanija – teži put, ali i prilika da se sistemski radi, da se tim stabilizuje i da se nauči lekcija iz Danske. Pobeda nad Nemačkom dokaz je da ova reprezentacija ima potencijal, ali poraz od Austrije pokazuje da potencijal nije dovoljan bez mentalne snage i kontinuiteta.
Svi igrači pokazali su borbenost, što je dobra osnova, ali nedovoljna sama po sebi. Srbija mora naučiti da rezultate pretoči u stabilnu formu i da mentalno bude spremna za svaki meč, bez obzira na rivala. Sa jasnijim sistemom, većom ulogom u razvoju mladih igrača i doslednom filozofijom igre, Srbija može korak po korak da se vrati među evropske i svetske sile.
