СРБИЈА ЗАВРШИЛА ЕП У ДАНСКОЈ ИСПОД ОЧЕКИВАЊА: Јасне смернице за будућност под вођством Гонзалеса

ХЕРНИНГ: Српска рукометна репрезентација завршила је Европско првенство у Данској већ после првог круга, оставивши утисак тима који је у истом турниру могао и више и мање, али је на крају остао испод очекивања. 

Импресивна победа над Немачком (30:27) донела је краткотрајну еуфорију и осећај да ова генерација може да направи нешто велико

Солидна игра, сензационална победа над Немачком и потом болан пад – тако изгледа биланс Србије на шампионату који је, уз Данску, организован и у Норвешкој и Шведској. У турнир се ушло са амбицијом да се после осам година избори други круг, али тај циљ није остварен. Последњи пут Србија је то успела 2018. у Загребу, а сада је пропуштена прилика да се направи искорак, па тим поново мора у предбараж за Светско првенство 2027, где га чека Литванија.

Импресивна победа над Немачком (30:27) донела је краткотрајну еуфорију и осећај да ова генерација може да направи нешто велико. После заостатка на полувремену, Србија је одиграла једно од најбољих других полувремена у последњој деценији и срушила фаворита предвођеног изванредним голманом Волфом. Ипак, хладна анализа показује да је та победа била више искра него почетак континуитета. Уместо да буде замајац, тријумф је постао терет – еуфорија је порасла, а концентрација опала.

Уследио је пораз од Аустрије, репрезентације која није имала резултатски притисак, али је била дисциплинована, борбена и спремна да искористи сваку слабост Србије. Та утакмица најбоље је оголила проблеме: нестабилност, пад концентрације, недовољну психолошку припрему и немогућност да се одговори у тренуцима када се ломи резултат. Србија је на овом првенству показала три лица – против Шпаније борбено, али недовољно; против Немачке врело и моћно; против Аустрије хладно и без енергије. Управо та три лица најбоље осликавају хронични недостатак континуитета, највећи проблем овог тима. Србија може много, али не може увек. А на великим такмичењима „увек“ је једина валута која се рачуна.

Селектор Раул Гонзалес покушао је да ротацијама унесе свежину, али је тиме делимично нарушен ритам. Неки играчи нису добили довољно минута у кључним тренуцима, други су улазили прекасно, а све то део је процеса у којем се још тражи идеална комбинација. Гонзалес је тренер који зна да гради систем, али систем тражи време – а у репрезентацији га нема ако се ради само у кратким циклусима пред велика такмичења. Да би Србија напредовала, неопходно је континуирано праћење играча у клубовима, сарадња са домаћим тренерима, јасна филозофија игре и рад на менталној стабилности, која је управо против Аустрије била пресудна.

Ипак, било је и светлих тачака. Драган Пешмалбек и голман Дејан Милосављев одиграли су стабилно, одговорно и без осцилација у све три утакмице, показавши ниво који улива поверење. Остатак тима деловао је променљиво, често боље у клубовима него у репрезентацији, што јасно указује да проблем није само у квалитету, већ и у психолошкој припреми и осећају одговорности када се носи национални грб.

Пошто није освојила треће место, Србија ће морати у предквалификације за Светско првенство 2027. Ривал је Литванија – тежи пут, али и прилика да се системски ради, да се тим стабилизује и да се научи лекција из Данске. Победа над Немачком доказ је да ова репрезентација има потенцијал, али пораз од Аустрије показује да потенцијал није довољан без менталне снаге и континуитета.

Сви играчи показали су борбеност, што је добра основа, али недовољна сама по себи. Србија мора научити да резултате преточи у стабилну форму и да ментално буде спремна за сваки меч, без обзира на ривала. Са јаснијим системом, већом улогом у развоју младих играча и доследном филозофијом игре, Србија може корак по корак да се врати међу европске и светске силе.