Tereza Mej - Nova reduša za populistički nered

koje će biti ekonomski teško i politički nesigurno, rekla je nova premijerka Velike Britanije Tereza Mej uoči dolaska na svoj novi posao. Za prosutim mlekom ne vredi žaliti – to je stara stvar, Britanci su na referendumu odlučili šta su odlučili, ali njen glavni zadatak će biti sada da ispregovara najbolje uslove tokom izlaska iz Evropske unije, i tako postigne bilo kakav uspeh posle “bregzita” i izlaska zemlje iz članstva bloka u kome preostaje njih 27.

Posle Margaret Tačer nova premijerka Mejova (59) je još jedna čvrsta žena na tom mestu. Reč je o političarki čija karijera je odavno postavljena na upravljački kolosek: radila je tokom 1980-tih za centralnu banku, pa u državnoj finansijskoj agenciji, a od 1997. je poslanik Konzervativne stranke, da bi 2002. postala prva žena izvršna predsednica konzervativaca. U govoru iste godine kritikuje rođene torijevce nazvavši ih “zlom strankom”, jer ne pokazuju znake kajanja uprkos tome što tonu u korupciju i spletke. Od 2010. preuzima kao ministarka britansku policiju, što je bila u oba mandata vlade Dejvida Kamerona. Krasi je čvrsta ruka, disciplina i prodornost. Rezultat: veliki pad stope kriminala i neomiljenost među samim policajacima.

Na osnovu te crte njenog političkog profila neki komentatori je porede s “gvozdenom lejdi” Tačerovom, koja je posle sloma kejnzijanskog ekonomsko-političkog modela 1970-tih uspešno navigavala britanski brod uzburkanim kapitalističkim morem, nemilosrdno dresirajući naciju na promene, slamajući štrajkove rudara, hvatajući se u koštac sa huliganima na fudbalskim stadionima, čak pokazujući imperijalnu odlučnost da ispraši Argentinu u sukobu zbog Foklandskih ostrva. Tačerova je EU pristupila kada je Ujedinjenom kraljevstvu išlo loše u ekonomskom pogledu da bi po njenom odlasku to izgledalo sasvim drugačije.

Mejova, pak, dolazi u trenutku kada Britanci prednjače u odnosu na EU i izlaze iz kluba za kojeg veruju da im predstavlja teret. Ali kako sam čin izlaska donosi nestabilnost i gubitak stotina miliona funti, ona jedva da ima izbor – mnogi poslovi će preći na kontinent, a neke velike koncesije od ostatka EU ne može očekivati već i zbog želje ove potonje da se zaštiti od raspada. Mejova, doduše, ima sličnosti i s nemačkom “gvozdenom damom” Angelom Merkel. Ne samo stoga što su obe svešteničke kćeri, nego što za razliku od tipičnog držanja političara koji kada dođu na vlast menjaju svoje mišljenje prema interesima, deluju oportunistički i ne haju za moralne i humanističke obzire – one pokušavaju da ih održe. Tako, nije prošlo nezapaženo kada je ovih dana zabeležila poene i na levičarskom terenu zalaganjem za socijalnu pravdu. Iako ministar finansija Yory Ozborn u novonastaloj situaciji želi da smanji korporativni porez sa sadašnjih 20 na 15 odsto da bi zadržao biznismene na Ostrvu, ona zahteva više prava za zaposlene, a od multinacionalki da plaćaju poreze, dok je onima koji to izbegavaju poručila da će biti uhapšeni.

U krbanju sa EU koje joj predstoji, ona ipak nije sasvim bez aduta. Na Ostrvu živi (već godinama) tri miliona državljana iz zemalja članica EU, što može biti i njeno sredstvo pritiska. Godišnji priliv iz EU u Britaniju će sada sigurno biti ograničen na one koji imaju posao, dok će socijalna pomoć za tu kategoriju verovatno biti skraćena na 3 do 6 meseci. Istočni Evropljani, pre svega Poljaci kojih je u Britaniji preko 800.000, teško da će krenuti nazad u zemlju iz koje su došli trbuhom za kruhom. Mejova može da računa i da će na njenoj strani tokom potpisivanja novog trgovinskog ugovora sa EU posle razdruživanja svakako biti i nemački proizvođači automobila, jer je britansko tržište veliko i oni na njega izvoze 800.000 vozila godišnje. Uostalom, brza promocija Kameronove naslednice govori u prilog tome da London sada nastoji da kontroliše štetu. Parola “prvo pregovori pa izlazak” kazuje da pri tome više vodi računa o vlastitim klijentima, a manje o Evropi.

S druge strane, ne stoje sasvim čvrsto ni slutnje da posle britanskog odlaska iz EU Škotska verovatno ostaje, a takođe i Severna Irska, i da će od Velike preostati “mala” Britanija. Pre svega ako Škotska samostalno zatraži prijem u članstvo EU, ne može očekivati da će dobiti zeleno svetlo od, recimo, Španije za takav postupak, ali i ne samo od nje. Verovatnije je da može da se nada nekakvom specijalnom statusu. Osvetnička predviđanja britanskog društvenog sloma narednih godina zbog rascepkavanja i siromaštva koje su “sami sebi prouzrokovali” – jednostavno nije realan scenario.

Mejova, međutim, mora da se suoči na domaćem terenu s populističkim haosom koji je ostao iza odluke kojoj sama nije kumovala. Kako reče nemački “mislilac na bini” Jirgen Habermas za “Cajt”, teško je bilo zamisliti da će populizam moći da pobedi kapitalizam u zemlji njegovog rođenja. Tamo gde su životno važni bankarski sektor, mediji i politička moć – da će identitetska pitanja pretegnuti u odnosu na interese.

Britanske političke elite od Tačerove, preko Blera do Kamerona zapravo su preuzimale Čerčilovu perspektivu koji je u jednom govoru rekao da Ujedinjeno kraljevstvo doduše igra ulogu dobroćudnog kuma ujedinjene Evrope – ali ne i njenog sastavnog dela. Prema Briselu se London uvek orijentisao prema maksimi – uzmi svoj kolač i pojedi ga. Drugima rečima, i pogled Mejove na EU je izričito liberalistički kao na zonu slobodne trgovine, bez istovremenog produbljivanja saradnje na nivou Šengena ili evro zoni, što je došlo i do izražaja u njenom pominjanju Srbije povodom proširenja EU – mnogi su to ovde previše lično shvatili. Proevropski stav u široj populaciji zapravo nikad nije bio dominantan budući da se London decenijama strateški zalagao za nacionalne interese, s odmakom u odnosu na nadnacionalnu zajednicu država.

Takva ostrvska matrica je dramatično dobila na snazi u uslovima socijalne nejednakosti i osećanja siromaštva, onih slojeva koji smatraju da njihov interes nije zastupljen na političkoj ravni, što je “radilo posao” u pozadini mobilizacije protiv stranaca, za napuštanje EU i mržnji prema Briselu. U nesigurnosti svakodnevice nacionalno i kulturno osećanje pripadnosti su stabilizujući elementi i pozivaju da se “povrati kontrola”. Ali sada, kada je nacionalni interes prevagnuo, šta dalje?

“U opasnosti i ekstremnom stanju srednji put vodi u smrt”, citira Habermas filmskog reditelja Aleksandra Klugea, upozoravajući da stanovništvo koje daje prednost čvrstoj suverenosti uskoro može da udari glavom u zid ekonomskog sebičluka. Ergo, Mejova će morati da sagleda britanske dugoročne interese i nađe načina da se Ostrvo vrati Starom kontinentu u saradnji s evropskim državama tj. EU uprkos Najyelu Farayu, novom šefu dilomatije Borisu Yonsonu, tabloidu “San” i većini glasača na referendumu.

Relja Knežević

„Bregzit valja ljuljati”

Prema ideologiji Silikonske doline, tržište i tehnologija će spasiti društvo, što demokratiju čini staromodnom, ali Mejova takvim tlapnjama neće moći da se prepusti jer valja delati ovde i sada. Bregzit je Bregzit, lakonski je rekla, i valja ga ljuljati. Međutim, uz povratak demokratske kontrole tu su i otrovni izdanci populizma kome sada britanski majčini sinovi i kćeri treba da stanu na crtu i objasne kako u međusobno zavisnom globalnom društvu u kome se ekonomska moć neregulisanih tržišta poigrava s nacionalnim interesima, upravljanje ne može vratiti u format malih nacionalnih država. Tj. može, ali onda od investicija ni od korova.