Тереза Меј - Нова редуша за популистички неред

које ће бити економски тешко и политички несигурно, рекла је нова премијерка Велике Британије Тереза Меј уочи доласка на свој нови посао. За просутим млеком не вреди жалити – то је стара ствар, Британци су на референдуму одлучили шта су одлучили, али њен главни задатак ће бити сада да испреговара најбоље услове током изласка из Европске уније, и тако постигне било какав успех после “брегзита” и изласка земље из чланства блока у коме преостаје њих 27.

После Маргарет Тачер нова премијерка Мејова (59) је још једна чврста жена на том месту. Реч је о политичарки чија каријера је одавно постављена на управљачки колосек: радила је током 1980-тих за централну банку, па у државној финансијској агенцији, а од 1997. је посланик Конзервативне странке, да би 2002. постала прва жена извршна председница конзервативаца. У говору исте године критикује рођене торијевце назвавши их “злом странком”, јер не показују знаке кајања упркос томе што тону у корупцију и сплетке. Од 2010. преузима као министарка британску полицију, што је била у оба мандата владе Дејвида Камерона. Краси је чврста рука, дисциплина и продорност. Резултат: велики пад стопе криминала и неомиљеност међу самим полицајацима.

На основу те црте њеног политичког профила неки коментатори је пореде с “гвозденом лејди” Тачеровом, која је после слома кејнзијанског економско-политичког модела 1970-тих успешно навигавала британски брод узбурканим капиталистичким морем, немилосрдно дресирајући нацију на промене, сламајући штрајкове рудара, хватајући се у коштац са хулиганима на фудбалским стадионима, чак показујући империјалну одлучност да испраши Аргентину у сукобу због Фокландских острва. Тачерова је ЕУ приступила када је Уједињеном краљевству ишло лоше у економском погледу да би по њеном одласку то изгледало сасвим другачије.

Мејова, пак, долази у тренутку када Британци предњаче у односу на ЕУ и излазе из клуба за којег верују да им представља терет. Али како сам чин изласка доноси нестабилност и губитак стотина милиона фунти, она једва да има избор – многи послови ће прећи на континент, а неке велике концесије од остатка ЕУ не може очекивати већ и због жеље ове потоње да се заштити од распада. Мејова, додуше, има сличности и с немачком “гвозденом дамом” Ангелом Меркел. Не само стога што су обе свештеничке кћери, него што за разлику од типичног држања политичара који када дођу на власт мењају своје мишљење према интересима, делују опортунистички и не хају за моралне и хуманистичке обзире – оне покушавају да их одрже. Тако, није прошло незапажено када је ових дана забележила поене и на левичарском терену залагањем за социјалну правду. Иако министар финансија Yорy Озборн у новонасталој ситуацији жели да смањи корпоративни порез са садашњих 20 на 15 одсто да би задржао бизнисмене на Острву, она захтева више права за запослене, а од мултинационалки да плаћају порезе, док је онима који то избегавају поручила да ће бити ухапшени.

У крбању са ЕУ које јој предстоји, она ипак није сасвим без адута. На Острву живи (већ годинама) три милиона држављана из земаља чланица ЕУ, што може бити и њено средство притиска. Годишњи прилив из ЕУ у Британију ће сада сигурно бити ограничен на оне који имају посао, док ће социјална помоћ за ту категорију вероватно бити скраћена на 3 до 6 месеци. Источни Европљани, пре свега Пољаци којих је у Британији преко 800.000, тешко да ће кренути назад у земљу из које су дошли трбухом за крухом. Мејова може да рачуна и да ће на њеној страни током потписивања новог трговинског уговора са ЕУ после раздруживања свакако бити и немачки произвођачи аутомобила, јер је британско тржиште велико и они на њега извозе 800.000 возила годишње. Уосталом, брза промоција Камеронове наследнице говори у прилог томе да Лондон сада настоји да контролише штету. Парола “прво преговори па излазак” казује да при томе више води рачуна о властитим клијентима, а мање о Европи.

С друге стране, не стоје сасвим чврсто ни слутње да после британског одласка из ЕУ Шкотска вероватно остаје, а такође и Северна Ирска, и да ће од Велике преостати “мала” Британија. Пре свега ако Шкотска самостално затражи пријем у чланство ЕУ, не може очекивати да ће добити зелено светло од, рецимо, Шпаније за такав поступак, али и не само од ње. Вероватније је да може да се нада некаквом специјалном статусу. Осветничка предвиђања британског друштвеног слома наредних година због расцепкавања и сиромаштва које су “сами себи проузроковали” – једноставно није реалан сценарио.

Мејова, међутим, мора да се суочи на домаћем терену с популистичким хаосом који је остао иза одлуке којој сама није кумовала. Како рече немачки “мислилац на бини” Јирген Хабермас за “Цајт”, тешко је било замислити да ће популизам моћи да победи капитализам у земљи његовог рођења. Тамо где су животно важни банкарски сектор, медији и политичка моћ – да ће идентитетска питања претегнути у односу на интересе.

Британске политичке елите од Тачерове, преко Блера до Камерона заправо су преузимале Черчилову перспективу који је у једном говору рекао да Уједињено краљевство додуше игра улогу доброћудног кума уједињене Европе – али не и њеног саставног дела. Према Бриселу се Лондон увек оријентисао према максими – узми свој колач и поједи га. Другима речима, и поглед Мејове на ЕУ је изричито либералистички као на зону слободне трговине, без истовременог продубљивања сарадње на нивоу Шенгена или евро зони, што је дошло и до изражаја у њеном помињању Србије поводом проширења ЕУ – многи су то овде превише лично схватили. Проевропски став у широј популацији заправо никад није био доминантан будући да се Лондон деценијама стратешки залагао за националне интересе, с одмаком у односу на наднационалну заједницу држава.

Таква острвска матрица је драматично добила на снази у условима социјалне неједнакости и осећања сиромаштва, оних слојева који сматрају да њихов интерес није заступљен на политичкој равни, што је “радило посао” у позадини мобилизације против странаца, за напуштање ЕУ и мржњи према Бриселу. У несигурности свакодневице национално и културно осећање припадности су стабилизујући елементи и позивају да се “поврати контрола”. Али сада, када је национални интерес превагнуо, шта даље?

“У опасности и екстремном стању средњи пут води у смрт”, цитира Хабермас филмског редитеља Александра Клугеа, упозоравајући да становништво које даје предност чврстој суверености ускоро може да удари главом у зид економског себичлука. Ерго, Мејова ће морати да сагледа британске дугорочне интересе и нађе начина да се Острво врати Старом континенту у сарадњи с европским државама тј. ЕУ упркос Најyелу Фараyу, новом шефу диломатије Борису Yонсону, таблоиду “Сан” и већини гласача на референдуму.

Реља Кнежевић

„Брегзит ваља љуљати”

Према идеологији Силиконске долине, тржиште и технологија ће спасити друштво, што демократију чини старомодном, али Мејова таквим тлапњама неће моћи да се препусти јер ваља делати овде и сада. Брегзит је Брегзит, лаконски је рекла, и ваља га љуљати. Међутим, уз повратак демократске контроле ту су и отровни изданци популизма коме сада британски мајчини синови и кћери треба да стану на црту и објасне како у међусобно зависном глобалном друштву у коме се економска моћ нерегулисаних тржишта поиграва с националним интересима, управљање не може вратити у формат малих националних држава. Тј. може, али онда од инвестиција ни од корова.