Vehid Šehić: Regionu je potrebna šok terapija

da bi ga nedugo zatim oni koji sa Potočarima zapravo imaju malo ili nimalo veze - kamenovali. Tako smo, saglasan je i kopredsednik Igmanske inicijative Vehid Šehić, tog 11. jula bili svedoci još jednog u nizu balkanskih paradoksa:

– Moramo biti svesni da na ovim prostorima ipak žive i ljudi koji ne žele mir, koji ne žele da grade razumevanje i poverenje, koji ne žele da se suoče sa prošlošću, koji imaju neku svoju istinu i svoju vaninstitucionalnu pravdu. I tu i takvu pravdu želeli su 11. jula da dobiju u Srebrenici na najgori mogući način, ponizivši sve žrtve i osramotivši državu Bosnu i Hercegovinu, a oni koji bi možda i imali razloga za određene predrasude i emocionalnu zadršku, poput Majki Srebrenice ili načelnika opštine Ćamila Durakovića, smogli su snage da prihvate pruženu ruku. Ali to su ti naši paradoksi…

Da li bi, opet paradoksalno, to što se dogodilo prošle subote na kraju čak moglo pozitivno uticati na prilike u regionu, ili je takav ugao gledanja suviše optimističan?

– Nama očigledno treba šok terapija. Incident u Srebrenici bez sumnje jeste takva šok terapija, naravno sa izrazito negativnim prizvukom, ali mi očigledno bez suočavanja sa svakovrsnim našim zlom nećemo izaći iz mulja u kojem se nalazimo. Mulja u kojem se najbolje snalaze upravo ti koji su napali premijera Vučića. U svakom slučaju, mislim da će ovo potaknuti mnoge, pogotovo u BiH, da drugačije počnu razmišljati. U tom kontekstu i ja imam utisak da ovaj incident neće negativno uticati na odnose u regionu, naprotiv. Ali ta je činjenica samo još jedna potvrda vremena apsurda u kom živimo: da nešto što je jako negativno može u perspektivi dati pozitivan rezultat, da može predstavljati temelj za početak drugačijih, iskrenijih, ljudskijih odnosa između Srbije i BiH. Uostalom, i premijer Vučić je, iako je praktično bio izložen kamenovanju, uspeo da nakon toga pobedi emocije i smogne snage da pokaže političku zrelost i da, i pored svega, ponovo pruži ruku pomirenja.

Hoće li ta ruka pomirenja biti prihvaćena 22. jula, kada bi u Beograd trebalo da dođu svi članovi Predsedništva BiH, među kojima i Bakir Izetbegović, kojeg su mnogi srpski mediji označili kao inspiratora napada na Vučića?

– To može biti prvi korak. Ali činjenica je i to da živimo u jednom specifičnom regionu gde se odnosi uvek narušavaju čim malo krenu uzlaznom linijom. Ovde su svi pobednici iako su svi poraženi. Ovde se na svaki datum gleda iz najmanje dva različita ugla, i to prioritetno koriste političari. Ipak, priznajem da više verujem običnim ljudima. A taj neki običan svet je, kada sam se iz Srebrenice vratio u Tuzlu, listom bio ogorčen zbog napada na Vučića. Niko normalan više ne želi rat na ovim prostorima. No, moramo biti oprezni, jer ima i onih, kako sam već rekao, koji se jako dobro snalaze kada se puca. Srećom, ubeđen sam u to da je većina građana BiH, i tu mislim na sve njih, nezavisno od nacionalne ili entitetske pripadnosti, postala imuna na ratne pokliče.     

Kada smo kod razlitičiti pogleda na jedan isti datum, isti događaj, predstoji obeležavanje 20 godina akcije „Oluja”, koju će u Zagrebu proslaviti vojnom paradom. Da li će to biti još jedan korak nazad na putu pomirenja na ovim prostorima?

– Neće ta parada biti korak unazad, već će samo taj korak usporiti. I to je tako svake godine. Za mene je, međutim, najbitnije da niko ne sme, koliko god da slavio, zaboraviti žrtve. I to ne samo žrtve iz svog naroda, nego sve žrtve. Tako je i u slučaju Oluje. Jer, nesporno je dokazano da su, pogotovo nakon same vojne akcije, odnosno tokom uspostavljanja civilne vlasti na području Krajine, počinjeni mnogi ratni zločini nad civilima srpske nacionalnosti i da je bilo mnoštvo kršenja humanitarnog prava.

Kada govorimo o žrtvama, ovde još uvek dominira svest da „mi” – bez obzira na to ko su to „mi“ – „nismo mogli počiniti zločine“, odnosno da „naši nisu zločinci već heroji”. Pri tome se stiče utisak da i nove generacije, koje rat nisu ni omirisale, odrastaju upravo na toj mitomanskoj matrici?

– To samo pokazuje do kog smo dna svi na ovim prostorima došli kada se ratni zločinci proglašavaju za nacionalne heroje. Reč je o sunovratu, o mraku morala. Nažalost, tome itekako mnogo doprinose zvanične politike, ili bar određene političke snage u našim državama, koje i dalje zagovaraju opasnu tezu, plasiranu još 1991, da u “odbrambenom ratu nema ratnih zločina”. Otuda, kada i danas slušamo nacionalne ideologe, ispada da su sve strane vodile na ovim krvavim prostorima “odbrambeni rat” i da su zato žrtve samo “naše”, a da zločinici dolaze isključivo iz “njihovih” redova, te da, i ako ima nešto sporno u delovanju “heroja”, to je bio “samo isprovocirani odgovor” na zločine druge strane. I tako će biti sve dok ne doživimo katarzu i ne stvorimo potpuno drugačiju vrstu odnosa prema ratu, ratnim zločincima i njihovim žrtvama.

Miroslav Stajić

Referendum pravno bez uticaja, ali politički...

Republika Srpska je namerila da organizuje referendum kojim bi osporila nadležnosti Tužilaštva i Suda BiH. Postoji li bojazan da će taj potez Banjaluke označiti i kraj napora za normalizaciju unutrašnjih prilika u BiH?

– Govoriću kao pravnik. Dakle, Ustavom BiH nije predviđeno referendumsko izjašnjavanje građana. Pošto su Tužilaštvo i Sud BiH državne institucije, za osporavanje njihovih nadležnosti ne može se koristiti mogućnost referenduma iz entitetskog ustava. U svakom slučaju, mislim da se krenulo pogrešnim putem. Da se razumemo, kada bi se u čitavoj državi na referendumu našlo rad Tužilaštva i Suda BiH, možda bi im i svih 80 odsto građana dalo negativnu ocenu. Suština je, dakle, u tome kako učiniti da pravosuđe u BiH bude efikasnije, nezavisno, samostalno i bez bilo kakvog političkog uticaja, naročito kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina, kao najosetljivijih predmeta. U svakom slučaju, pravnih posledica referenduma, ako se bude poštovalo slovo Ustav BiH, praktično biti neće. Političke, pak, posledice u ovom je trenutku teško procenjivati. Može ih biti po one koji su inicirali održavanje referenduma, ali kakvih – zaista je to teško predvideti u državi apsurda kakva je Bosna i Hercegovina.