Вехид Шехић: Региону је потребна шок терапија

да би га недуго затим они који са Поточарима заправо имају мало или нимало везе - каменовали. Тако смо, сагласан је и копредседник Игманске иницијативе Вехид Шехић, тог 11. јула били сведоци још једног у низу балканских парадокса:

– Морамо бити свесни да на овим просторима ипак живе и људи који не желе мир, који не желе да граде разумевање и поверење, који не желе да се суоче са прошлошћу, који имају неку своју истину и своју ванинституционалну правду. И ту и такву правду желели су 11. јула да добију у Сребреници на најгори могући начин, понизивши све жртве и осрамотивши државу Босну и Херцеговину, а они који би можда и имали разлога за одређене предрасуде и емоционалну задршку, попут Мајки Сребренице или начелника општине Ћамила Дураковића, смогли су снаге да прихвате пружену руку. Али то су ти наши парадокси…

Да ли би, опет парадоксално, то што се догодило прошле суботе на крају чак могло позитивно утицати на прилике у региону, или је такав угао гледања сувише оптимистичан?

– Нама очигледно треба шок терапија. Инцидент у Сребреници без сумње јесте таква шок терапија, наравно са изразито негативним призвуком, али ми очигледно без суочавања са сваковрсним нашим злом нећемо изаћи из муља у којем се налазимо. Муља у којем се најбоље сналазе управо ти који су напали премијера Вучића. У сваком случају, мислим да ће ово потакнути многе, поготово у БиХ, да другачије почну размишљати. У том контексту и ја имам утисак да овај инцидент неће негативно утицати на односе у региону, напротив. Али та је чињеница само још једна потврда времена апсурда у ком живимо: да нешто што је јако негативно може у перспективи дати позитиван резултат, да може представљати темељ за почетак другачијих, искренијих, људскијих односа између Србије и БиХ. Уосталом, и премијер Вучић је, иако је практично био изложен каменовању, успео да након тога победи емоције и смогне снаге да покаже политичку зрелост и да, и поред свега, поново пружи руку помирења.

Хоће ли та рука помирења бити прихваћена 22. јула, када би у Београд требало да дођу сви чланови Председништва БиХ, међу којима и Бакир Изетбеговић, којег су многи српски медији означили као инспиратора напада на Вучића?

– То може бити први корак. Али чињеница је и то да живимо у једном специфичном региону где се односи увек нарушавају чим мало крену узлазном линијом. Овде су сви победници иако су сви поражени. Овде се на сваки датум гледа из најмање два различита угла, и то приоритетно користе политичари. Ипак, признајем да више верујем обичним људима. А тај неки обичан свет је, када сам се из Сребренице вратио у Тузлу, листом био огорчен због напада на Вучића. Нико нормалан више не жели рат на овим просторима. Но, морамо бити опрезни, јер има и оних, како сам већ рекао, који се јако добро сналазе када се пуца. Срећом, убеђен сам у то да је већина грађана БиХ, и ту мислим на све њих, независно од националне или ентитетске припадности, постала имуна на ратне покличе.     

Када смо код разлитичити погледа на један исти датум, исти догађај, предстоји обележавање 20 година акције „Олуја”, коју ће у Загребу прославити војном парадом. Да ли ће то бити још један корак назад на путу помирења на овим просторима?

– Неће та парада бити корак уназад, већ ће само тај корак успорити. И то је тако сваке године. За мене је, међутим, најбитније да нико не сме, колико год да славио, заборавити жртве. И то не само жртве из свог народа, него све жртве. Тако је и у случају Олује. Јер, неспорно је доказано да су, поготово након саме војне акције, односно током успостављања цивилне власти на подручју Крајине, почињени многи ратни злочини над цивилима српске националности и да је било мноштво кршења хуманитарног права.

Када говоримо о жртвама, овде још увек доминира свест да „ми” – без обзира на то ко су то „ми“ – „нисмо могли починити злочине“, односно да „наши нису злочинци већ хероји”. При томе се стиче утисак да и нове генерације, које рат нису ни омирисале, одрастају управо на тој митоманској матрици?

– То само показује до ког смо дна сви на овим просторима дошли када се ратни злочинци проглашавају за националне хероје. Реч је о суноврату, о мраку морала. Нажалост, томе итекако много доприносе званичне политике, или бар одређене политичке снаге у нашим државама, које и даље заговарају опасну тезу, пласирану још 1991, да у “одбрамбеном рату нема ратних злочина”. Отуда, када и данас слушамо националне идеологе, испада да су све стране водиле на овим крвавим просторима “одбрамбени рат” и да су зато жртве само “наше”, а да злочиници долазе искључиво из “њихових” редова, те да, и ако има нешто спорно у деловању “хероја”, то је био “само испровоцирани одговор” на злочине друге стране. И тако ће бити све док не доживимо катарзу и не створимо потпуно другачију врсту односа према рату, ратним злочинцима и њиховим жртвама.

Мирослав Стајић

Референдум правно без утицаја, али политички...

Република Српска је намерила да организује референдум којим би оспорила надлежности Тужилаштва и Суда БиХ. Постоји ли бојазан да ће тај потез Бањалуке означити и крај напора за нормализацију унутрашњих прилика у БиХ?

– Говорићу као правник. Дакле, Уставом БиХ није предвиђено референдумско изјашњавање грађана. Пошто су Тужилаштво и Суд БиХ државне институције, за оспоравање њихових надлежности не може се користити могућност референдума из ентитетског устава. У сваком случају, мислим да се кренуло погрешним путем. Да се разумемо, када би се у читавој држави на референдуму нашло рад Тужилаштва и Суда БиХ, можда би им и свих 80 одсто грађана дало негативну оцену. Суштина је, дакле, у томе како учинити да правосуђе у БиХ буде ефикасније, независно, самостално и без било каквог политичког утицаја, нарочито када је у питању процесуирање ратних злочина, као најосетљивијих предмета. У сваком случају, правних последица референдума, ако се буде поштовало слово Устав БиХ, практично бити неће. Политичке, пак, последице у овом је тренутку тешко процењивати. Може их бити по оне који су иницирали одржавање референдума, али каквих – заиста је то тешко предвидети у држави апсурда каква је Босна и Херцеговина.