DA LI NAM SE VRAĆA PAR–NEPAR Nekada omraženi sistem danas bi mogao da reši SAOBRAĆAJNI HAOS
Sistem „par–nepar“ dobro je poznat svima koji su živeli u SFR Jugoslaviji ili su bar slušali priče o njemu.
Reč je o režimu vožnje uvedenom 1979. godine, kada su vlasnici automobila mogli da voze samo određenim danima, u zavisnosti od toga da li se njihova registracija završava parnim ili neparnim brojem.
Iza ovakve mere stajao je ozbiljan problem sa snabdevanjem naftom, ali danas, više od četiri decenije kasnije, pojedini ga ponovo pominju kao moguće rešenje za saobraćajne gužve, zagađenje vazduha i veliku potrošnju goriva u Beogradu.
Kako je funkcionisao sistem „par–nepar“
Zbog stalne devalvacije tadašnjeg dinara i naglog poskupljenja nafte na svetskom tržištu, država nije mogla da obezbedi dovoljne količine goriva. Zato je 3. maja 1979. godine uveden zakon po kom su ponedeljkom, sredom i petkom smeli da voze samo automobili sa parnim brojem na registraciji, dok su ostalim danima na ulice izlazila vozila sa neparnim brojem.
U praksi, to je značilo drastično smanjenje broja automobila na ulicama, ali i ozbiljno prilagođavanje svakodnevnog života.
Sećanja na vreme stalne nervoze
Iako je od primene ovog sistema prošlo više od 30 godina, mnogi ga i dalje pamte kao da je bilo juče. Jedan stariji Beograđanin, koji se dobro seća tog perioda, kaže da mu „par–nepar“ nije nimalo lako pao, posebno zbog porodičnih obaveza.
Ističe da mu je bilo izuzetno teško što nije mogao svakodnevno da koristi automobil u vreme kada je imao malo dete. Svakog drugog dana bio je primoran da dete budi ranije kako bi peške stigli do vrtića, a zatim i on na vreme došao na posao. Povratak kući bez automobila oduzimao mu je znatno više vremena.
„Najviše me je brinulo šta bi se desilo da se dete razboli i da ne mogu odmah da ga odvezem kod lekara“, priseća se on, dodajući da mu je taj period ostao u sećanju kao vreme stalne nervoze i nelagodnosti.
Argumenti u prilog ponovnom uvođenju
S druge strane, sve je više onih koji smatraju da bi sistem „par–nepar“ danas mogao da donese značajne koristi. Pre svega, smanjio bi ogromne saobraćajne gužve u Beogradu, gradu u kom mnogi ironično kažu da im je potrebno „dva sata da stignu iz Beograda u Beograd“.
Jedan od glavnih argumenata je i smanjenje zagađenja vazduha, što je posebno važno u zemlji u kojoj je drumski saobraćaj jedan od glavnih izvora zagađenja. Manje automobila značilo bi i manju potrošnju goriva, manji uvoz nafte i smanjene troškove u vreme energetske krize.
Pored toga, hitne službe – hitna pomoć, vatrogasci i policija – mogle bi brže da reaguju, gradski prevoz i taksi službe bi funkcionisali efikasnije, a biciklisti i pešaci bili bi bezbedniji.
Neki smatraju i da bi, uz čistiji vazduh i manje automobila na ulicama, građani češće birali pešačenje kao način kretanja. Čak bi i noćni izlasci bili bezbedniji, jer bi se mladi više oslanjali na gradski prevoz ili taksi, umesto na sopstveni automobil.
Ostaje pitanje da li je društvo danas spremno da prihvati meru koja bi, iako korisna, zahtevala značajna odricanja.
