ДА ЛИ НАМ СЕ ВРАЋА ПАР–НЕПАР Некада омражени систем данас би могао да реши САОБРАЋАЈНИ ХАОС
Систем „пар–непар“ добро је познат свима који су живели у СФР Југославији или су бар слушали приче о њему.
Реч је о режиму вожње уведеном 1979. године, када су власници аутомобила могли да возе само одређеним данима, у зависности од тога да ли се њихова регистрација завршава парним или непарним бројем.
Иза овакве мере стајао је озбиљан проблем са снабдевањем нафтом, али данас, више од четири деценије касније, поједини га поново помињу као могуће решење за саобраћајне гужве, загађење ваздуха и велику потрошњу горива у Београду.
Како је функционисао систем „пар–непар“
Због сталне девалвације тадашњег динара и наглог поскупљења нафте на светском тржишту, држава није могла да обезбеди довољне количине горива. Зато је 3. маја 1979. године уведен закон по ком су понедељком, средом и петком смели да возе само аутомобили са парним бројем на регистрацији, док су осталим данима на улице излазила возила са непарним бројем.
У пракси, то је значило драстично смањење броја аутомобила на улицама, али и озбиљно прилагођавање свакодневног живота.
Сећања на време сталне нервозе
Иако је од примене овог система прошло више од 30 година, многи га и даље памте као да је било јуче. Један старији Београђанин, који се добро сећа тог периода, каже да му „пар–непар“ није нимало лако пао, посебно због породичних обавеза.
Истиче да му је било изузетно тешко што није могао свакодневно да користи аутомобил у време када је имао мало дете. Сваког другог дана био је приморан да дете буди раније како би пешке стигли до вртића, а затим и он на време дошао на посао. Повратак кући без аутомобила одузимао му је знатно више времена.
„Највише ме је бринуло шта би се десило да се дете разболи и да не могу одмах да га одвезем код лекара“, присећа се он, додајући да му је тај период остао у сећању као време сталне нервозе и нелагодности.
Аргументи у прилог поновном увођењу
С друге стране, све је више оних који сматрају да би систем „пар–непар“ данас могао да донесе значајне користи. Пре свега, смањио би огромне саобраћајне гужве у Београду, граду у ком многи иронично кажу да им је потребно „два сата да стигну из Београда у Београд“.
Један од главних аргумената је и смањење загађења ваздуха, што је посебно важно у земљи у којој је друмски саобраћај један од главних извора загађења. Мање аутомобила значило би и мању потрошњу горива, мањи увоз нафте и смањене трошкове у време енергетске кризе.
Поред тога, хитне службе – хитна помоћ, ватрогасци и полиција – могле би брже да реагују, градски превоз и такси службе би функционисали ефикасније, а бициклисти и пешаци били би безбеднији.
Неки сматрају и да би, уз чистији ваздух и мање аутомобила на улицама, грађани чешће бирали пешачење као начин кретања. Чак би и ноћни изласци били безбеднији, јер би се млади више ослањали на градски превоз или такси, уместо на сопствени аутомобил.
Остаје питање да ли је друштво данас спремно да прихвати меру која би, иако корисна, захтевала значајна одрицања.
