DA NE BI PUČA, NEMAČKA BI DOBILA RAT Svaka godišnjica u Mitiću pokrene lavinu sećanja na oca, učesnika martovskih zbivanja u Knjaževcu

Ali isto tako i danas postoje ljudi koji sa određenom dozom ličnog iskustva o tome mogu da govore.

Osamdesetsedmogodišnji Milan Mitić iz Novog Sada, predsednik Pokrajinskog odbora Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije 1912–1920. za koga taj događaj od 27. marta 1941. godine ima ličnu dimenziju, na dvadesetsedmomartovski puč gleda kao na događaj koji je odlučio pobednika u Drugom svetskom ratu.

– Da nije bilo puča, Nemačka bi dobila Drugi svetski rat – uveren je Milan Mitić. – To ne kažem samo ja. Tu tezu zastupaju i strani autori, među kojima i Amerikanac dalmatinskog porekla Jozo Tomašević, a i Džonatan Dimblbi, čije delo „Barbarosa” je jedno od najboljih o Drugom svetskom ratu. Napad Nemaca na Sovjetski Savez trebalo je bude izveden 12. maja, međutim, došlo je do puča i on je odložen za 22. jun. Mnogi pisci smatraju da je to odlaganje razlog što Nemci nisu uspeli da osvoje Moskvu u zimu 1941–42. I da je to, a ne bitka kod Staljingrada, bila prekretnica. Kod nas se taj događaj tumači na različite načine. Prisustvovao sam predavanju kada su dvojica mladih istoričara tvrdila da su Nemci kasnili s napadom zbog poplava. Pre više godina neko je napisao da su većinom rezervni oficiri učestvovali u puču, što nije tačno. Istina, bili su niži oficiri, ali oni su sproveli puč. Nijedan general, osim možda jednog. To treba da se zna, radi istine i njih koji su dali svoje živote. 

Svaka godišnjica puča u Milanu Mitiću pokrene i lavinu sećanja na slučaj njegovog oca, kapetana druge klase koji je bio učesnik martovskih zbivanja u Knjaževcu, gde je bio na službi. Jer, potpisivanje pakta bilo je povod za revolt ne samo u Beogradu, kako se nekada učilo u srpskim školama, nego širom tadašnje države. Kako kaže, njegov otac Božidar Mitić bio je prvi oficir koji je pod punom ratnom spremom izveo mitraljesku četu 14. Pešadijskog puka u Knjaževcu na ulice. 

– Bio je oficir  57. klase Vojne akademije – kaže Milan. – Kao vrlo ambiciozan završio je i Višu školu Vojne akademije, misleći da će jednog dana biti vojni ataše. Po obrazovanju on je bio daleko iznad oficira koji je imao samo nižu vojnu akademiju.

Prema literaturi koju Milan poseduje o martovskim zbivanjima u Knjaževcu, njegov otac, kapetan Mitić, za svrgavanje namesništva kneza Pavla saznao je u selu Vučju, udaljenom od Knjaževca 22 km, pa ga je na svom motociklu vratio u grad Bora Paunović dok su manifestacije još trajale. Mitraljeska četa kapetana Božidara Mitića je pod punom ratnom spremom izašla iz kasarne i zauzela poštu. U prisustvu velikog broja građana i učenika, na varoškom trgu održan je zbor na kom je građanima predočavano da opasnost preti od predaje Jugoslavije Nemačkoj i da ona treba da se osloni na Sovjetski Savez, koji može da se odupre fašističkoj Nemačkoj. Mitić se takođe obratio pozivajući oficire i vojnike da im se pridruže.

Po rečima Milana Mitića, apotekar Vojislav Micić snimio je kamerom događaje 26. i 27. marta 1941. u Knjaževcu. Međutim, snimak je navodno predao Komitetu KPJ i filmu se izgubio trag.

Mitraljeska četa kapetana Božidara Mitića je pod punom ratnom spremom izašla iz kasarne i zauzela poštu

Zvanični podaci govore da je, na intervenciju viših organa, Mitić četu vratio u kasarnu, a on se sklonio u obližnja sela. U međuvremenu je odlukom štaba Timočke divizije premešten u Zaječar, gde ga je zatekao početak rata. Po raspadu jugoslovenske vojske, sudeći po pismu izvesnog Slavka, žandarmerijskog kaplara, napisanog 12. januara 1942. Mitićevoj ženi, on je sa poručnikom Miodragom Nikolićem okupio još 27 vojnika i žandarma, spremnih za borbu protiv neprijatelja i povlačio se preko Kosova. Na planini Čičevici, iznad sela Streoca, opkolila ih je grupa albanskih nacionalista. U sukobu je bilo dosta poginulih, a Mitić je ranjen u nogu, pa je 15. aprila bombom oduzeo sebi život. 

– Nikad nisam imao snage da odem do Vučitrna i da se tamo raspitam za njegovu sudbinu – kaže Milan, koji je imao nepune dve godine kada je ostao bez oca. – Jedini preživeli je narednik Mišić iz Bele Palanke. Dok su klali poručnika, on je šmugno u žbunje i preživeo. Kako sam posle čuo, otišao je u četnike i na kraju su ga streljali partizani. Da nije tog pisma, nikad ne bismo znali šta se u tim bespućima dogodilo. Mi Srbi smo poznati po bezgrobnicima. 

A komandant Pešadijskog puka Viktor Pavičić, koji je naredio vojsci da sa bajonetima na puškama onemoguće Matiću i njegovim pristalicama, kao i drugim demonstrantima po povratku sa trga, da uđu u kasarnu, pridružio se ustašama i komandovao je legijom kod Staljingrada. Kada je postalo opasno, pokušao je da pobegne, ali su ga esesovci osujetili u nameri i streljali kao dezertera. 

Zorica Milosavljević