ДА НЕ БИ ПУЧА, НЕМАЧКА БИ ДОБИЛА РАТ Свака годишњица у Митићу покрене лавину сећања на оца, учесника мартовских збивања у Књажевцу

Али исто тако и данас постоје људи који са одређеном дозом личног искуства о томе могу да говоре.

Осамдесетседмогодишњи Милан Митић из Новог Сада, председник Покрајинског одбора Савеза удружења потомака ратника Србије 1912–1920. за кога тај догађај од 27. марта 1941. године има личну димензију, на двадесетседмомартовски пуч гледа као на догађај који је одлучио победника у Другом светском рату.

– Да није било пуча, Немачка би добила Други светски рат – уверен је Милан Митић. – То не кажем само ја. Ту тезу заступају и страни аутори, међу којима и Американац далматинског порекла Јозо Томашевић, а и Џонатан Димблби, чије дело „Барбароса” је једно од најбољих о Другом светском рату. Напад Немаца на Совјетски Савез требало је буде изведен 12. маја, међутим, дошло је до пуча и он је одложен за 22. јун. Многи писци сматрају да је то одлагање разлог што Немци нису успели да освоје Москву у зиму 1941–42. И да је то, а не битка код Стаљинграда, била прекретница. Код нас се тај догађај тумачи на различите начине. Присуствовао сам предавању када су двојица младих историчара тврдила да су Немци каснили с нападом због поплава. Пре више година неко је написао да су већином резервни официри учествовали у пучу, што није тачно. Истина, били су нижи официри, али они су спровели пуч. Ниједан генерал, осим можда једног. То треба да се зна, ради истине и њих који су дали своје животе. 

Свака годишњица пуча у Милану Митићу покрене и лавину сећања на случај његовог оца, капетана друге класе који је био учесник мартовских збивања у Књажевцу, где је био на служби. Јер, потписивање пакта било је повод за револт не само у Београду, како се некада учило у српским школама, него широм тадашње државе. Како каже, његов отац Божидар Митић био је први официр који је под пуном ратном спремом извео митраљеску чету 14. Пешадијског пука у Књажевцу на улице. 

– Био је официр  57. класе Војне академије – каже Милан. – Као врло амбициозан завршио је и Вишу школу Војне академије, мислећи да ће једног дана бити војни аташе. По образовању он је био далеко изнад официра који је имао само нижу војну академију.

Према литератури коју Милан поседује о мартовским збивањима у Књажевцу, његов отац, капетан Митић, за свргавање намесништва кнеза Павла сазнао је у селу Вучју, удаљеном од Књажевца 22 км, па га је на свом мотоциклу вратио у град Бора Пауновић док су манифестације још трајале. Митраљеска чета капетана Божидара Митића је под пуном ратном спремом изашла из касарне и заузела пошту. У присуству великог броја грађана и ученика, на варошком тргу одржан је збор на ком је грађанима предочавано да опасност прети од предаје Југославије Немачкој и да она треба да се ослони на Совјетски Савез, који може да се одупре фашистичкој Немачкој. Митић се такође обратио позивајући официре и војнике да им се придруже.

По речима Милана Митића, апотекар Војислав Мицић снимио је камером догађаје 26. и 27. марта 1941. у Књажевцу. Међутим, снимак је наводно предао Комитету КПЈ и филму се изгубио траг.

Митраљеска чета капетана Божидара Митића је под пуном ратном спремом изашла из касарне и заузела пошту

Званични подаци говоре да је, на интервенцију виших органа, Митић чету вратио у касарну, а он се склонио у оближња села. У међувремену је одлуком штаба Тимочке дивизије премештен у Зајечар, где га је затекао почетак рата. По распаду југословенске војске, судећи по писму извесног Славка, жандармеријског каплара, написаног 12. јануара 1942. Митићевој жени, он је са поручником Миодрагом Николићем окупио још 27 војника и жандарма, спремних за борбу против непријатеља и повлачио се преко Косова. На планини Чичевици, изнад села Стреоца, опколила их је група албанских националиста. У сукобу је било доста погинулих, а Митић је рањен у ногу, па је 15. априла бомбом одузео себи живот. 

– Никад нисам имао снаге да одем до Вучитрна и да се тамо распитам за његову судбину – каже Милан, који је имао непуне две године када је остао без оца. – Једини преживели је наредник Мишић из Беле Паланке. Док су клали поручника, он је шмугно у жбуње и преживео. Како сам после чуо, отишао је у четнике и на крају су га стрељали партизани. Да није тог писма, никад не бисмо знали шта се у тим беспућима догодило. Ми Срби смо познати по безгробницима. 

А командант Пешадијског пука Виктор Павичић, који је наредио војсци да са бајонетима на пушкама онемогуће Матићу и његовим присталицама, као и другим демонстрантима по повратку са трга, да уђу у касарну, придружио се усташама и командовао је легијом код Стаљинграда. Када је постало опасно, покушао је да побегне, али су га есесовци осујетили у намери и стрељали као дезертера. 

Зорица Милосављевић