Pravoslavni vernici danas slave dva praznika: Prenos moštiju Svetog Save Srpskog i Svetog pravednog Jova Mnogostradalnog

Prenos moštiju Svetog Save

Ovog dana ustanovljeno je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se praznuje prenos moštiju svetog oca Save. Prenos moštiju Svetitelja Save bilo je za vreme kralja srpskog Vladislava 1237. godine, i to iz Trnova u manastir Mileševo. Pošto je prošla godina dana od usnuća Svetog Save, (koje je bilo 13. januara 1236. godine) i od sahrane u Trnovu, u crkvi Svetih četrdeset mučenika, namesnik arhiepiskop Arsenije ražalio se za svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa došao kralju Vladislavu i rekao mu: „Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, koji je bezbrojne trude podneo radi srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, i svima ustavima i zakonima, da njegove svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo“.

Kralj se obradovao predlogu arhiepiskopa Arsenija, pa poslao svog najuglednijeg blagorodnika svome tastu bugarskom caru Asepu sa molbom da mu da telo Svetoga Save, strica svoga. Kada je čuo usmenu molbu od poslanika, car Asen se ožalostio i odgovorio: „Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležalo u nas bez časti i pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje. Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u crkvi Božjoj sa velikom počašću, šta onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?“ I tako ga je otpustio praznih ruku.

Kralj Vladislav je opet poslao caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: „Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti da ih prenesem u svoje otačastvo“. Car je bio u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda je prizvao patrijarha i svoje savetnike, i pitao ih šta da radi, a oni su mu rekli da nipošto ne daje telo Svetoga, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga.

Tada je car napisao utešno pismo svom zetu, kralju Vladislavu, pa dodao i ovo: „Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, onda ko sam ja da se protivim volji Božjoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju“.

Videći da je car neumoljiv, kralj Vladislav je bio u nedoumici šta da radi. Ali bojeći se ukora i sramote od ljudi i gneva od Boga, Vladislav se rešio da sam ide svom tastu. I poslao je pred sobom glasnike, da dolazi sa mnogo svojih blagorodnika, episkopa i igumana. Car Asen dočekao je svog zeta daleko ispred grada sa svakom počašću i ljubavlju. Ali kralj Vladislav, pre no što je ušao u carske dvore, zamolio je cara za dopuštenje da sa svima svojima ode najpre u crkvu Sv. Četrdeset mučenika, da se pokloni svome ocu i učitelju i velikom Božjem ugodniku.

Prolivajući gorke suze i udarajući glavom o zemlju pred grobom Svetoga, kralj Vladislav mu se ispovedio kao živom i molio ga da mu oprosti što je sagrešio. I govorio: „Znam, oče, znam, moj greh najpre učini da ti pobegneš od mene i da se prestaviš van svoga otačastva, a i sada opet okamenjuje carevo srce da nam te ne da. No sažali se na mene i previdi grehe moje! Iako zbog grehova mojih nisam dostojan nazvati se sin tvoj, ipak me ne odguruj kao porod brata tvoga, i primi mene koji se kajem pred tobom, oče! Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju. Ne ostavljaj otačastvo tvoje radi koga si podneo mnoge podvige i trudove, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu usavetuj cara da moju molbu o tebi ispuni, da se ne vratim prazan i beznadežan i budem osramoćen nemajući tebe sa sobom, oče“.

Tako se plačni Vladislav dugo molio nad grobom, da mu je i lice oteklo od suza. A car ga je pozvao u dvor, i priredio mu veliko slavlje. Ali iduće noći caru se javio u snu anđeo Božji u obliku Svetog Save i naredio mu da da Svetoga, da ga odnesu u zemlju njegovog naroda. Car se silno prepao zbog toga, i sutradan ispričao svoje viđenje patrijarhu i velmožama. Oni su mu rekli da je san istinit i da je to poseta od Boga radi Svetoga, i savetovali su cara da da Svetoga da ga odnesu u njegovu zemlju, da mu carstvo ne bi snašla neka beda. I tako je car, dozvavši zeta Vladislava, ispunio njegovu molbu i dozvolio mu da uzme telo svetiteljevo.

Vladislav nije očekivao da će tako lako dobiti dozvolu od svog tasta, poklonio se caru i iz sve duše mu zahvalio, jer je svom dušom osećao da se time obogatio bogatstvom dragocenijim od svih carskih riznica. Pošto je sa episkopima u hramu bila odslužena sveta liturgija, onda je otvoren njegov grob. Telo Svetoga nađeno je potpuno celo i netljeno, i kao da spava; vlasi glave i brada bile su svetle i cele, i miomir kao najlepši miris razlio se po celom hramu.

Tako je isto i drvo i prah groba Svetiteljevog Bog obogatio prijatnim mirisom i isceljenjima, tako da, čuvši za sve to, trnovski građani su se u gomilama skupili da vide Svetoga i dobiju od njega isceljenje. I dogodila su se tada mnoga čudesna isceljenja. Čuvši za mnoga čudesa Svetoga, kralj Vladislav se pobojao da se car ne pokaje što je pristao da nose Svetoga, pa je zapovedio da odmah podignu Svetoga i krenu na put u Srbiju. A građani Trnova, a i oni iz unutrašnjosti, dugo su potom dolazili k Svetiteljevom grobu, donosili svoje bolesnike, i dobijali isceljenja. Noseći svete mošti strica u svoju zemlju, kralj Vladislav radosno je hitao ispred kivota. A kad se približio sa svetim moštima Svetoga, blaženi arhiepiskop Arsenije izašao je na susret sa episkopima, igumanima, blagorodnicima i mnoštvom verujućih, i učinili su dostojno poklonjenje Svetome, i celivali su svete mošti kao Božjeg ugodnika.

Kad je srpski narod čuo o dolasku Svetoga, slivao se sa svih strana da se pokloni. A Bog je bogato davao blagodat od moštiju Svetoga onima koji su ih sa verom dotakli. I mnogi bolesnici molitvama Svetoga dobili su isceljenja od neduga svojih. Kralj i arhiepiskop, sa episkopima, igumanima, monasima, blagorodnicima i mnoštvom naroda, nosili su Svetoga u velikoj radosti sa psalmima i pesmama. I kad su stigli u manastir Mileševo, zadužbinu kralja Vladislava, tu ga u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg položiše u grob koji mu je kralj Vladislav spremio. I kralj je priredio veliko praznično slavlje u spomen Svetoga Save. Posle ne mnogo vremena, jednom bogobojažljivom i pobožnom starcu u manastiru Mileševu javio se u snu Sveti Sava govoreći da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To je učinjeno: podigli su iz groba presveto telo čitavo i netruležno i miomirisno i stavili ga napred u crkvi, svima na viđenje, poklonjenje i isceljenje. I potom su bila od svetih moštiju mnoga čudesna isceljenja, kao što o tome opširno govore životopisci Svetoga – Teodosije i Domentijan.

Tropar (glas 1):

Bio si vođa, prvoprestolnik i učitelj puta koji vodi u život. Kada si došao , svetitelju Savo, najpre si Tvoje otačastvo prosvetio i preporodivši ga Duhom Svetim, kao drveta maslinova, zasadio si u duhovnom raju najsvetiju tvoju decu. Zbog toga, kao ravnog Apostolima i svetiteljima, poštujući te molimo: Moli Hrista Boga da nam daruje veliku milost.

Sveti pravedni i mnogostradalni Jov

Jov je bio potomak Isava, Avramovog unuka i živeo je u Arabiji oko dve hiljade godina pre Hrista. Otac mu se zvao Zaret, a majka Vosora; njegovo puno ime bilo je Jovav. Bio je častan, bogobojažljiv i veoma bogat.

Ali u 79. godini pustio je Bog na njega teška iskušenja kroz đavola, kao što je sve opisano u Knjizi Jova. I u jedan dan izgubio je Jov sve ogromno imanje i sinove i ćerke. Potom se teško razboleo, a bolest je bila takva da mu je celo telo bilo prekriveno ranama od temena do tabana.

Ležao je Jov na đubrištu izvan grada i komadom crepa otirao gnoj sa svojih rana. Ali Jov nije zaroptao na Boga, nego strpljivo podnosio sve muke do kraja. Zato mu je Bog povratio zdravlje i dao mu bogatstvo mnogo veće nego što je pre imao, i rodilo mu se opet sedam sinova i tri kćeri, koliko je i pre imao. I poživeo je Jov dve stotine četrdeset osam godina slaveći i hvaleći Boga. Jov se smatra uzorom trpeljivog podnošenja svakog stradanja, koje Bog na nas šalje, i praobrazom stradajućeg Gospoda Isusa.

Tropar (glas 1):

Videvši bogatstvo vrlina Jovovih, mišljaše đavo da ih otme od pravednika, i raskida telo njegovo, ali mu riznicu duha ne ukrade; Pronađe naoružanu dušu neporočnog Jova – a mene obnaživši, porobi. Pre nego dođe moj kraj, izbavi me lukavoga, Spase, i spasi me.

Telegraf.rs