Православни верници данас славе два празника: Пренос моштију Светог Саве Српског и Светог праведног Јова Многострадалног

Пренос моштију Светог Саве

Овог дана установљено је у Српској православној цркви да се празнује пренос моштију светог оца Саве. Пренос моштију Светитеља Саве било је за време краља српског Владислава 1237. године, и то из Трнова у манастир Милешево. Пошто је прошла година дана од уснућа Светог Саве, (које је било 13. јануара 1236. године) и од сахране у Трнову, у цркви Светих четрдесет мученика, намесник архиепископ Арсеније ражалио се за светим као за својим оцем и учитељем, па дошао краљу Владиславу и рекао му: „Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, који је безбројне труде поднео ради српске земље и украсио је црквама, краљевством, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство“.

Краљ се обрадовао предлогу архиепископа Арсенија, па послао свог најугледнијег благородника своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица свога. Када је чуо усмену молбу од посланика, цар Асен се ожалостио и одговорио: „Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?“ И тако га је отпустио празних руку.

Краљ Владислав је опет послао цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: „Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти да их пренесем у своје отачаство“. Цар је био у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда је призвао патријарха и своје саветнике, и питао их шта да ради, а они су му рекли да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога.

Тада је цар написао утешно писмо свом зету, краљу Владиславу, па додао и ово: „Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују“.

Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав је био у недоумици шта да ради. Али бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се решио да сам иде свом тасту. И послао је пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочекао је свог зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Али краљ Владислав, пре но што је ушао у царске дворе, замолио је цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику.

Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедио као живом и молио га да му опрости што је сагрешио. И говорио: „Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те не да. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче“.

Тако се плачни Владислав дуго молио над гробом, да му је и лице отекло од суза. А цар га је позвао у двор, и приредио му велико славље. Али идуће ноћи цару се јавио у сну анђео Божји у облику Светог Саве и наредио му да да Светога, да га однесу у земљу његовог народа. Цар се силно препао због тога, и сутрадан испричао своје виђење патријарху и велможама. Они су му рекли да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветовали су цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако је цар, дозвавши зета Владислава, испунио његову молбу и дозволио му да узме тело светитељево.

Владислав није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свог таста, поклонио се цару и из све душе му захвалио, јер је свом душом осећао да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто је са епископима у храму била одслужена света литургија, онда је отворен његов гроб. Тело Светога нађено је потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада биле су светле и целе, и миомир као најлепши мирис разлио се по целом храму.

Тако је исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогатио пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани су се у гомилама скупили да виде Светога и добију од њега исцељење. И догодила су се тада многа чудесна исцељења. Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побојао да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па је заповедио да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти стрица у своју земљу, краљ Владислав радосно је хитао испред кивота. А кад се приближио са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изашао је на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинили су достојно поклоњење Светоме, и целивали су свете мошти као Божјег угодника.

Кад је српски народ чуо о доласку Светога, сливао се са свих страна да се поклони. А Бог је богато давао благодат од моштију Светога онима који су их са вером дотакли. И многи болесници молитвама Светога добили су исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, носили су Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад су стигли у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег положише у гроб који му је краљ Владислав спремио. И краљ је приредио велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном старцу у манастиру Милешеву јавио се у сну Свети Сава говорећи да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То је учињено: подигли су из гроба пресвето тело читаво и нетрулежно и миомирисно и ставили га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом су била од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога – Теодосије и Доментијан.

Тропар (глас 1):

Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао , светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Свети праведни и многострадални Јов

Јов је био потомак Исава, Аврамовог унука и живео је у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Отац му се звао Зарет, а мајка Восора; његово пуно име било је Јовав. Био је частан, богобојажљив и веома богат.

Али у 79. години пустио је Бог на њега тешка искушења кроз ђавола, као што је све описано у Књизи Јова. И у један дан изгубио је Јов све огромно имање и синове и ћерке. Потом се тешко разболео, а болест је била таква да му је цело тело било прекривено ранама од темена до табана.

Лежао је Јов на ђубришту изван града и комадом црепа отирао гној са својих рана. Али Јов није зароптао на Бога, него стрпљиво подносио све муке до краја. Зато му је Бог повратио здравље и дао му богатство много веће него што је пре имао, и родило му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживео је Јов две стотине четрдесет осам година славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса.

Тропар (глас 1):

Видевши богатство врлина Јовових, мишљаше ђаво да их отме од праведника, и раскида тело његово, али му ризницу духа не украде; Пронађе наоружану душу непорочног Јова – а мене обнаживши, пороби. Пре него дође мој крај, избави ме лукавога, Спасе, и спаси ме.

Telegraf.rs