ĐAVOLJA VAROŠ – Misterija koju je priroda stvorila, a legende sačuvale
Na obroncima Radan planine, gde zemlja poprima boju gline, a vetar nosi tišinu kao staru priču, uzdiže se pejzaž koji ne liči ni na jedno drugo mesto u Srbiji. Đavolja varoš, mesto gde su se, kako narod kaže, svatovi pretvorili u kamen, deluje kao da stoji između stvarnosti i mita — kao da je vreme ovde zastalo, samo da bi posmatralo svoje delo.
Formirana tokom hiljada godina erozije, Đavolja varoš je jedan od najređih geoloških fenomena u Evropi. Više od 200 zemljanih stubova, visokih i do 15 metara, stoji kao vojska isklesana iz tla, svaki sa kamenom „kapom“ na vrhu. Ti stubovi nisu delo ljudi, već rezultat borbe prirodnih sila- zemlje, vode i vetra- koje su, vekovima, precizno oblikovale pejzaž.
Geolozi kažu da su stubovi nastali zbog intenzivne erozije tla bogatog vulkanskim pepelom, dok su čvrste kamene ploče sprečavale da se zemlja ispod njih ispere. Tako je nastao prizor koji je istovremeno i krhak i večan — skulptura prirode u pokretu, koja se neprestano menja, stub po stub, sloj po sloj.
Narod je, mnogo pre nauke, imao svoje objašnjenje. Kaže se da su to okamenjeni svatovi, koje je božja sila kaznila jer su pokušali da venčaju brata i sestru, ne znajući za svoj greh. U trenutku kada su krenuli niz brdo, zemlja je zadrhtala, nebo se pomračilo, a povorka se pretvorila u kamen. Od tada, varoš ćuti, a vetar kroz stubove peva kao kroz cevi neke drevne orgulje.
Druga priča govori da se tu đavo igrao s ljudima, varajući ih prividima i varkama, zbog čega je mesto dobilo ime koje i danas izaziva blagu nelagodu. Meštani kažu da se noću, ako se pažljivo osluhne, iz klisure mogu čuti glasovi — možda vetar, možda sećanje.
Do Đavolje varoši danas se stiže lako — oko 90 kilometara od Niša, putem koji vodi kroz guste šume Radan planine. Putnici obično zastanu kod Prolom Banje, poznate po lekovitoj vodi i tihom ritmu života. U blizini su i izvor Đavolje vode, čija kiselost i sastav deluju gotovo natprirodno, kao i crkva Svete Petke, podignuta u senci čuda.
Mesto je uređenije nego ranije — postoje drvene staze, vidikovci i tabla sa legendom. Ali ono što i dalje oduzima dah nije infrastruktura, već osjećaj usamljenosti i veličine koji dođe kada stanete naspram stubova. Nema mnogo mesta gde čovek toliko jasno vidi koliko je priroda stara, a on mlad.
Đavolja varoš nije samo turistička atrakcija. To je spomenik vremenu — i dokaz koliko malo razumemo sile koje nas oblikuju. Neki dolaze zbog mitova, neki zbog pejzaža, a neki samo da osete tišinu koja ovde ima težinu. Ali svi, bez izuzetka, odlaze sa osećajem da su bili svedoci nečeg većeg od sebe.
Možda zato i traje legenda, jer su mit i nauka, na ovom mestu, konačno našli zajednički jezik.