ЂАВОЉА ВАРОШ – Мистерија коју је природа створила, а легенде сачувале
На обронцима Радан планине, где земља поприма боју глине, а ветар носи тишину као стару причу, уздиже се пејзаж који не личи ни на једно друго место у Србији. Ђавоља варош, место где су се, како народ каже, сватови претворили у камен, делује као да стоји између стварности и мита — као да је време овде застало, само да би посматрало своје дело.
Формирана током хиљада година ерозије, Ђавоља варош је један од најређих геолошких феномена у Европи. Више од 200 земљаних стубова, високих и до 15 метара, стоји као војска исклесана из тла, сваки са каменом „капом“ на врху. Ти стубови нису дело људи, већ резултат борбе природних сила- земље, воде и ветра- које су, вековима, прецизно обликовале пејзаж.
Геолози кажу да су стубови настали због интензивне ерозије тла богатог вулканским пепелом, док су чврсте камене плоче спречавале да се земља испод њих испере. Тако је настао призор који је истовремено и крхак и вечан — скулптура природе у покрету, која се непрестано мења, стуб по стуб, слој по слој.
Народ је, много пре науке, имао своје објашњење. Каже се да су то окамењени сватови, које је божја сила казнила јер су покушали да венчају брата и сестру, не знајући за свој грех. У тренутку када су кренули низ брдо, земља је задрхтала, небо се помрачило, а поворка се претворила у камен. Од тада, варош ћути, а ветар кроз стубове пева као кроз цеви неке древне оргуље.
Друга прича говори да се ту ђаво играо с људима, варајући их привидима и варкама, због чега је место добило име које и данас изазива благу нелагоду. Мештани кажу да се ноћу, ако се пажљиво ослухне, из клисуре могу чути гласови — можда ветар, можда сећање.
До Ђавоље вароши данас се стиже лако — око 90 километара од Ниша, путем који води кроз густе шуме Радан планине. Путници обично застану код Пролом Бање, познате по лековитој води и тихом ритму живота. У близини су и извор Ђавоље воде, чија киселост и састав делују готово натприродно, као и црква Свете Петке, подигнута у сенци чуда.
Место је уређеније него раније — постоје дрвене стазе, видиковци и табла са легендом. Али оно што и даље одузима дах није инфраструктура, већ осјећај усамљености и величине који дође када станете наспрам стубова. Нема много места где човек толико јасно види колико је природа стара, а он млад.
Ђавоља варош није само туристичка атракција. То је споменик времену — и доказ колико мало разумемо силе које нас обликују. Неки долазе због митова, неки због пејзажа, а неки само да осете тишину која овде има тежину. Али сви, без изузетка, одлазе са осећајем да су били сведоци нечег већег од себе.
Можда зато и траје легенда, јер су мит и наука, на овом месту, коначно нашли заједнички језик.