„DNEVNIK“ U POSETI BUDUĆEM PREDELU IZUZETNIH ODLIKA „SLATINE SREDNJEG BANATA” Oaze života u surovoj lepoti ravnice
U okviru serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini, prošle nedelje počeli smo priču o budućem predelu izuzetnih odlika „Slatine srednjeg Banata”, za koji je dat predlog zaštite, a čeka se odluka Pokrajinske vlade da ono zvanično uđe u spisak zaštićenih područja.
Spomenuli smo da se slatinski i stepski predeoni mozaik ovog područja prostire na oko 9.390 hektara duž Tise i Kikindskog kanala, između Iđoša, Sajana, Bočara, Novog Miloševa, Melenaca i Novog Bečeja, i da će uživati zaštitu drugog i trećeg stepena.
Slatine su vekovima stvarane u tihoj igri vode, zemlje, sunca i vetra, a njihova najveća vrednost upravo je u toj nevidljivoj ravnoteži. Važno je naglasiti da na ovim prostranstvima ništa nije slučajno – ni voda koja se zadržava u starim rečnim koritima, ni so koja izbija na površinu, ni male gredice i udubljenja u kojima se smenjuju različiti oblici života. A da bismo razumeli kako je nastao ovaj neobični prirodni mozaik, moramo se vratiti tamo gde sve počinje, u široku Panonsku niziju i njene reke.
Istraživači su ovde zabeležili više od 500 vrsta biljaka, a prostor naseljava i oko 180 vrsta ptica. Među njima su vrste koje su zaštićene, retke ili ugrožene...
Panonska kotlina, nalik ogromnoj prirodnoj posudi koja se blago spušta ka jugoistoku, vekovima je primala vode sa Alpa, Karpata, Tatri i okolnih planinskih predela. Sa tih visina reke su donosile i minerale – natrijumove, magnezijumove i kalijumove soli, koje su, poput nevidljivog tereta, putovale sa vodom ka nizijama. Kada reka uspori, njena snaga slabi, i ono što je donela počinje da se taloži. A kako su se pod uticajem udruženih faktora nastajale slatine, objasnio je za „Dnevnik” Ranko Perić, diplomirani biolog – botaničar i stručnjak za zaštitu prirode u Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode.
Ekoturizam za budućnost slatine
Slatine Srednjeg Banata jednog dana mogu postati i prostor pažljivo razvijenog ekoturizma, priča naš sagovornik. Ali ne masovnog i bučnog, već tihog, nenametljivog i odgovornog za pešačenje, biciklizam, posmatranje ptica, upoznavanje biljaka i učenje o jednom neobičnom svetu koji je decenijama živeo gotovo neprimećen. A možda će jednog dana ovde postojati i mali centri za posetioce, mesta na kojima će se govoriti o slatinama, njihovim stanovnicima i ljudima koji ih čuvaju, jer čovek koji jednom upozna ovaj predeo, teško može ponovo da ga posmatra kao običnu livadu.
– Kiše deo soli ispiraju dublje u zemlju, gde ostaje skriven u podzemnim vodama. Ali Panonska nizija ima stare zaostale rečne meandre, koje čuvaju podzemnu vodu blizu površine. Kada vodostaj poraste, ona ponegde ponovo izlazi na svetlost dana. A onda stiže leto, kada u ovom delu Banata sušni periodi umeju da potraju i po 40 do 50 dana. Sunce nemilosrdno izvlači vodu iz zemlje, a ono što ostaje jeste so. Podzemna voda bogata mineralima se, kroz pukotine u zemljištu, postepeno podiže ka površini, voda isparava, a za njom ostaju sitni kristali i beličaste naslage. Tako, u tihom i sporom procesu, nastaje slatina – pojašnjava Perić.
Da bi se ovaj neobični svet uopšte stvorio, moraju se susresti tri uslova: sušno, gotovo polupustinjsko leto, podzemna voda blizu površine i specifično glinovito zemljište koje se tokom suše raspucava u karakteristične poligonalne šare. I upravo je voda, iako je leti gotovo nevidljiva, jedan od glavnih arhitekata ovog predela.
– Njeni stari tokovi, povremene poplave, vetar, ali i vekovno prisustvo divljih i domaćih biljojeda, oblikovali su sitan, gotovo neprimetan reljef. Uzdignute gredice smenjuju se sa udubljenjima, plitkim depresijama, takozvanim „džombarama“, kanalima i pukotinama koje meštani nazivaju „pucarama“. Na samo nekoliko koraka razlike mogu se smenjivati potpuno različiti uslovi za život. Na višim delovima ima manje soli i više prostora osvaja stepska vegetacija. U nižim, vlažnijim udubljenjima, gde se voda duže zadržava, pojavljuju se biljke kojima prija vlaga, ali i one koje su naučile da žive sa solju – kaže Ranko.
Tako nastaje prirodni mozaik u kome sva živa bića kao da imaju svoje pažljivo odmereno mesto. A onda, dok koračamo tim prostranstvom u kome se čini da se nebo i zemlja susreću negde daleko iznad banatske ravnice, dešava se nešto gotovo neočekivano. Pod nogama je zemlja koja na prvi pogled deluje suvo, ispucalo i gotovo beživotno. Žuta trava, spržena dugim sunčanim danima, ostavlja utisak jednolične, monotone livade. Ali slatina ne otkriva svoje tajne na prvi pogled. Ispod višeg vegetacijskog pokrivača, gotovo stidljivo skriveni od prolaznika, izranjaju cvetovi koji svojim bojama razbijaju privid te monotonije.
Na našem putu susrećemo sitni pelin, nepretenciozan, ali prilagođen ovom surovom svetu soli i suše. Nešto dalje pojavljuje se vranjemil, sa jarkoljubičastim cvastima koje deluju gotovo nestvarno na pozadini požutele trave. Pored njega raste vrbičica, sitnija i nežnija, ali sa cvetovima tamnoroze boje, kao da je neko tankom četkicom dodao još jednu nijansu ovoj zemljanoj paleti. Tu je i vučja noga, čiji listovi podsećaju na malu paprat, ali su njena svojstva prilagođena životu u polupustinjskim uslovima. A među tim skromnim stanovnicima slatine i stepe, svoje mesto pronalazi i pozni zumbul, sa izrazitim ljubičastim nijansama. Dok ih posmatramo, postaje jasno da ovaj predeo nije prazan, samo skroman u načinu na koji pokazuje svoje bogatstvo.
Pašarenje – deo prirodnog ritma slatine
Na slatini čovek nije bio samo korisnik prostora. Vekovima je, često i ne znajući, postajao deo njenog prirodnog ritma. Rako Perić kaže da su, za razliku od mnogih livada i pašnjaka koji su nastajali krčenjem šuma i koji bi, bez održavanja, vremenom mogli da obrastaju drvenastom vegetacijom, slatine prirodno otvoreni travni predeli. Visoka zaslanjenost zemljišta ograničava razvoj mnogih drvenastih vrsta, pa su trava i druge travne biljke ovde vekovima imale glavnu ulogu. A sa travnim ekosistemima povezani su i biljojedi. Nekada su njihovu ulogu imale divlje životinje, dok su kasnije deo tog uticaja preuzele domaće životinje koje su ljudi uzgajali. Krave, ovce i koze ne koriste pašnjak na isti način. Ovce travu uglavnom pasu nisko i ravnomerno, krave je čupkaju na različitim mestima, dok koze više brste. Takvi različiti načini ishrane mogu uticati na strukturu vegetacije i stvoriti različite uslove za biljke i druge organizme. Zato pašarenje nije samo tradicionalan način korišćenja zemljišta.
U odgovarajućem intenzitetu i pod odgovarajućim uslovima, ono može imati važnu ulogu u očuvanju raznovrsnosti travnih staništa. Međutim, poslednjih decenija tradicionalno stočarstvo postepeno nestaje, a sa njim se menja i način na koji se koriste pašnjaci. Kada nema ispaše i drugih oblika tradicionalnog upravljanja, vegetacija se vremenom može promeniti, što može uticati i na vrste koje su prilagođene određenim uslovima na pašnjaku. Kakve će sve posledice to imati, nije u potpunosti poznato, pa se upravo kroz istraživanja pokušavaju pronaći najbolji modeli upravljanja. Negde je pogodnije košenje, negde ispaša krava, na drugom mestu ovaca ili kombinacija različitih načina korišćenja. Prate se promene u vegetaciji i posmatra se koje vrste napreduju, a koje se povlače. Tako se u zaštiti prirode sve više traži ravnoteža između naučnih saznanja i iskustva ljudi koji sa ovim prostorom žive generacijama. Cilj nije da čovek bude isključen iz prirode, već da se pronađe način da njegovo prisustvo bude usklađeno sa njenim potrebama. Na slatini su se vekovima preplitali trava, stoka i čovek. Danas je pred nama izazov da taj odnos razumemo i, tamo gde je moguće, sačuvamo, i to ne kao sliku prošlosti, već kao jedan od mogućih puteva očuvanja ovog jedinstvenog predela.
– Neke od ovdašnjih biljaka pripadaju grupi halofita, odnosno vrsta koje su razvile posebne mehanizme za život u zemljištu bogatom solju. Zato su se u slatinama, kao svojevrsnim utočištima, sačuvale vrste koje su u drugim delovima Evrope davno potisnute ili nestale usled preoravanja, isušivanja i nestajanja prirodnih staništa. Među njima je i pozni zumbul, strogo zaštićena biljna vrsta. Njegovo prisustvo svedoči i o jednom mnogo starijem klimatskom putovanju. Neke biljke mediteranskog porekla stizale su na sever pre više hiljada godina, u vremenima kada je klima bila toplija i vlažnija. Kada su nastupila hladnija razdoblja, mnoge su se povukle. Slatine su, međutim, zahvaljujući svojoj specifičnoj kombinaciji zemljišta, soli i mikroklime, ostale kao mala ostrva povoljnih uslova – ističe ovaj botaničar.
U „džombarama” se tokom proleća i vlažnijih perioda zadržava voda, pa se oko njih okuplja čitav jedan nevidljivi svet. Tu su bare, vlažne livade, slatinski pašnjaci i različite biljne zajednice, svaka prilagođena svom malom, specifičnom kutku prirode. Neke od tih voda, kada se osuše, na dnu isušenih bara ostavljaju tamne, listolike formacije koje iz daljine podsećaju na rasuti pepeo posle požara. Ali Ranko nam objašnjava da se ne radi o tragovima vatre, već o ostacima rada cijanobakterija, drevnih i sitnih organizama koji su važan deo osnova vodenih ekosistema i koji posebno uspevaju u slatinskim barama i „džombarama“. Dok gledamo te tamne tragove na osušenom dnu, teško je zamisliti da se ispod te prividne pustoši nekada odvijao čitav jedan mali vodeni život.
Mala mapa velikih koraka
Iskustva iz susedne Mađarske pokazuju da se narušeni vodni režimi mogu pažljivo obnavljati. Zatvaranjem manjih odvodnih kanala i vraćanjem vode u prostor, ponovo se mogu uspostaviti uslovi za život vlažnih i slatinskih vrsta. Na nekim mestima su čak stvarane male vodene površine tamo gde su vremenom nestale, kako bi se obnovila staništa ptica i drugih organizama. Ali slatina ne trpi grube poteze. Njen sitni reljef je poput stare, osetljive mape. Svaka gredica, svaka depresija, svaka pukotina ima svoju ulogu. Zato svaka intervencija mora biti pažljiva, promišljena i zasnovana na znanju. A Ranko Perić objašnjava u nekoliko koraka kako će izgledati zaštita ovog predela izuzetnih odlika.
– Prvi korak je očuvati ono što još imamo. Sprečiti preoravanje, novo isušivanje i izgradnju koja bi nepovratno promenila karakter prostora. Pomoći ljudima koji čuvaju stoku i održavaju pašnjake. Uključiti lokalne zajednice, lovce i sve one koji svakodnevno borave u ataru, jer upravo oni prvi mogu primetiti kada se nešto menja. Drugi korak je vratiti život tamo gde je narušen, odnosno ponovo povezati fragmentovana staništa, obnoviti pojedine bare i vlažne površine, ukloniti otpad, sprečiti izgradnju novih kanala i ribnjaka tamo gde bi ugrozili prirodni vodni režim. I, možda najvažnije, stvoriti uslove da čovek koji živi uz slatinu u njoj vidi vrednost, a ne prepreku – kaže Perić.
Pažnju nam privlači i panonski endemski skakavac u svojoj žućkastosmeđoj varijanti, koji se gotovo savršeno uklapa u okolinu. Naš sagovornik nam otkriva da ovaj mali stanovnik slatine u proleće izgleda gotovo potpuno drugačije, kada njegovo telo dobija zelenu boju. A po načinu na koji nas posmatra, kao da smo mu jedna neobična pojava u njegovom prostranstvu. Malo smo popričali, a on nam se, valjda, požalio kako ni njima nije lako sa nama kakvi smo.
Ovde žive i sitni vodeni rakovi, deo planktonskog sveta koji je za pojedine vrste vezan upravo za Panonski basen. Neki su pre nekoliko decenija opisani kao nove vrste na osnovu istraživanja u Rusandi i Slanom Kopovu. Njihovi najbliži srodnici nalaze se daleko južnije u mediteranskom području, a mi u neverici slušamo i pomišljamo kako se ispod našeg pogleda, u jednoj maloj slatinskoj bari, susreću Panonija i Mediteran.
– Istraživači su ovde zabeležili više od 500 vrsta biljaka, a prostor naseljava i oko 180 vrsta ptica. Među njima su vrste koje su zaštićene, retke ili ugrožene, ali i one koje su nekada bile brojnije, a danas njihovo prisustvo zavisi od očuvanja malih oaza prirodnog sveta. Slatine su stanica, hranilište, utočište ili zimovalište brojnim vrstama ptica. Severne vrste ovde pronalaze prostor za predah tokom svojih dugih seoba. Ptice šljukarice zavise od vlažnih površina i plitkih voda, gde pronalaze hranu u mulju i vlažnom zemljištu. Modrovoljka je strogo zaštićena i vezana za specifična staništa „džombara“. Tekunica, takođe strogo zaštićena, nekada je bila daleko brojnija, dok su danas njene populacije značajno smanjene. Još se može sresti na pojedinim prostorima između Bočara, Novog Miloševa i u okolini, ali njeno prisustvo više nije nešto što se podrazumeva – priča ovaj stručnjak.
Slatine srednjeg Banata, sa svojim solima, vodama, cvetovima, pticama, insektima ljudima i drugim „tajnim” oblicima života , ostaju jedno veliko svedočanstvo da i u najsurovijim uslovima život ne odustaje. Samo mu treba ostaviti prostor, uz tradicionalnu ispašu i košenje, koji mogu biti saveznici prirode.
Tekst i foto: Ivana Bakmaz