„ДНЕВНИК“ У ПОСЕТИ БУДУЋЕМ ПРЕДЕЛУ ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА „СЛАТИНЕ СРЕДЊЕГ БАНАТА” Оазе живота у суровој лепоти равнице
У оквиру серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини, прошле недеље почели смо причу о будућем пределу изузетних одлика „Слатине средњег Баната”, за који је дат предлог заштите, а чека се одлука Покрајинске владе да оно званично уђе у списак заштићених подручја.
Споменули смо да се слатински и степски предеони мозаик овог подручја простире на око 9.390 хектара дуж Тисе и Кикиндског канала, између Иђоша, Сајана, Бочара, Новог Милошева, Меленаца и Новог Бечеја, и да ће уживати заштиту другог и трећег степена.
Слатине су вековима стваране у тихој игри воде, земље, сунца и ветра, а њихова највећа вредност управо је у тој невидљивој равнотежи. Важно је нагласити да на овим пространствима ништа није случајно – ни вода која се задржава у старим речним коритима, ни со која избија на површину, ни мале гредице и удубљења у којима се смењују различити облици живота. А да бисмо разумели како је настао овај необични природни мозаик, морамо се вратити тамо где све почиње, у широку Панонску низију и њене реке.
Истраживачи су овде забележили више од 500 врста биљака, а простор насељава и око 180 врста птица. Међу њима су врсте које су заштићене, ретке или угрожене...
Панонска котлина, налик огромној природној посуди која се благо спушта ка југоистоку, вековима је примала воде са Алпа, Карпата, Татри и околних планинских предела. Са тих висина реке су доносиле и минерале – натријумове, магнезијумове и калијумове соли, које су, попут невидљивог терета, путовале са водом ка низијама. Када река успори, њена снага слаби, и оно што је донела почиње да се таложи. А како су се под утицајем удружених фактора настајале слатине, објаснио је за „Дневник” Ранко Перић, дипломирани биолог – ботаничар и стручњак за заштиту природе у Покрајинском заводу за заштиту природе.
Екотуризам за будућност слатине
Слатине Средњег Баната једног дана могу постати и простор пажљиво развијеног екотуризма, прича наш саговорник. Али не масовног и бучног, већ тихог, ненаметљивог и одговорног за пешачење, бициклизам, посматрање птица, упознавање биљака и учење о једном необичном свету који је деценијама живео готово непримећен. А можда ће једног дана овде постојати и мали центри за посетиоце, места на којима ће се говорити о слатинама, њиховим становницима и људима који их чувају, јер човек који једном упозна овај предео, тешко може поново да га посматра као обичну ливаду.
– Кише део соли испирају дубље у земљу, где остаје скривен у подземним водама. Али Панонска низија има старе заостале речне меандре, које чувају подземну воду близу површине. Када водостај порасте, она понегде поново излази на светлост дана. А онда стиже лето, када у овом делу Баната сушни периоди умеју да потрају и по 40 до 50 дана. Сунце немилосрдно извлачи воду из земље, а оно што остаје јесте со. Подземна вода богата минералима се, кроз пукотине у земљишту, постепено подиже ка површини, вода испарава, а за њом остају ситни кристали и беличасте наслаге. Тако, у тихом и спором процесу, настаје слатина – појашњава Перић.
Да би се овај необични свет уопште створио, морају се сусрести три услова: сушно, готово полупустињско лето, подземна вода близу површине и специфично глиновито земљиште које се током суше распуцава у карактеристичне полигоналне шаре. И управо је вода, иако је лети готово невидљива, један од главних архитеката овог предела.
– Њени стари токови, повремене поплаве, ветар, али и вековно присуство дивљих и домаћих биљоједа, обликовали су ситан, готово неприметан рељеф. Уздигнуте гредице смењују се са удубљењима, плитким депресијама, такозваним „џомбарама“, каналима и пукотинама које мештани називају „пуцарама“. На само неколико корака разлике могу се смењивати потпуно различити услови за живот. На вишим деловима има мање соли и више простора осваја степска вегетација. У нижим, влажнијим удубљењима, где се вода дуже задржава, појављују се биљке којима прија влага, али и оне које су научиле да живе са сољу – каже Ранко.
Тако настаје природни мозаик у коме сва жива бића као да имају своје пажљиво одмерено место. А онда, док корачамо тим пространством у коме се чини да се небо и земља сусрећу негде далеко изнад банатске равнице, дешава се нешто готово неочекивано. Под ногама је земља која на први поглед делује суво, испуцало и готово беживотно. Жута трава, спржена дугим сунчаним данима, оставља утисак једноличне, монотоне ливаде. Али слатина не открива своје тајне на први поглед. Испод вишег вегетацијског покривача, готово стидљиво скривени од пролазника, израњају цветови који својим бојама разбијају привид те монотоније.
На нашем путу сусрећемо ситни пелин, непретенциозан, али прилагођен овом суровом свету соли и суше. Нешто даље појављује се врањемил, са јаркољубичастим цвастима које делују готово нестварно на позадини пожутеле траве. Поред њега расте врбичица, ситнија и нежнија, али са цветовима тамнорозе боје, као да је неко танком четкицом додао још једну нијансу овој земљаној палети. Ту је и вучја нога, чији листови подсећају на малу папрат, али су њена својства прилагођена животу у полупустињским условима. А међу тим скромним становницима слатине и степе, своје место проналази и позни зумбул, са изразитим љубичастим нијансама. Док их посматрамо, постаје јасно да овај предео није празан, само скроман у начину на који показује своје богатство.
Пашарење – део природног ритма слатине
На слатини човек није био само корисник простора. Вековима је, често и не знајући, постајао део њеног природног ритма. Рако Перић каже да су, за разлику од многих ливада и пашњака који су настајали крчењем шума и који би, без одржавања, временом могли да обрастају дрвенастом вегетацијом, слатине природно отворени травни предели. Висока заслањеност земљишта ограничава развој многих дрвенастих врста, па су трава и друге травне биљке овде вековима имале главну улогу. А са травним екосистемима повезани су и биљоједи. Некада су њихову улогу имале дивље животиње, док су касније део тог утицаја преузеле домаће животиње које су људи узгајали. Краве, овце и козе не користе пашњак на исти начин. Овце траву углавном пасу ниско и равномерно, краве је чупкају на различитим местима, док козе више брсте. Такви различити начини исхране могу утицати на структуру вегетације и створити различите услове за биљке и друге организме. Зато пашарење није само традиционалан начин коришћења земљишта.
У одговарајућем интензитету и под одговарајућим условима, оно може имати важну улогу у очувању разноврсности травних станишта. Међутим, последњих деценија традиционално сточарство постепено нестаје, а са њим се мења и начин на који се користе пашњаци. Када нема испаше и других облика традиционалног управљања, вегетација се временом може променити, што може утицати и на врсте које су прилагођене одређеним условима на пашњаку. Какве ће све последице то имати, није у потпуности познато, па се управо кроз истраживања покушавају пронаћи најбољи модели управљања. Негде је погодније кошење, негде испаша крава, на другом месту оваца или комбинација различитих начина коришћења. Прате се промене у вегетацији и посматра се које врсте напредују, а које се повлаче. Тако се у заштити природе све више тражи равнотежа између научних сазнања и искуства људи који са овим простором живе генерацијама. Циљ није да човек буде искључен из природе, већ да се пронађе начин да његово присуство буде усклађено са њеним потребама. На слатини су се вековима преплитали трава, стока и човек. Данас је пред нама изазов да тај однос разумемо и, тамо где је могуће, сачувамо, и то не као слику прошлости, већ као један од могућих путева очувања овог јединственог предела.
– Неке од овдашњих биљака припадају групи халофита, односно врста које су развиле посебне механизме за живот у земљишту богатом сољу. Зато су се у слатинама, као својеврсним уточиштима, сачувале врсте које су у другим деловима Европе давно потиснуте или нестале услед преоравања, исушивања и нестајања природних станишта. Међу њима је и позни зумбул, строго заштићена биљна врста. Његово присуство сведочи и о једном много старијем климатском путовању. Неке биљке медитеранског порекла стизале су на север пре више хиљада година, у временима када је клима била топлија и влажнија. Када су наступила хладнија раздобља, многе су се повукле. Слатине су, међутим, захваљујући својој специфичној комбинацији земљишта, соли и микроклиме, остале као мала острва повољних услова – истиче овај ботаничар.
У „џомбарама” се током пролећа и влажнијих периода задржава вода, па се око њих окупља читав један невидљиви свет. Ту су баре, влажне ливаде, слатински пашњаци и различите биљне заједнице, свака прилагођена свом малом, специфичном кутку природе. Неке од тих вода, када се осуше, на дну исушених бара остављају тамне, листолике формације које из даљине подсећају на расути пепео после пожара. Али Ранко нам објашњава да се не ради о траговима ватре, већ о остацима рада цијанобактерија, древних и ситних организама који су важан део основа водених екосистема и који посебно успевају у слатинским барама и „џомбарама“. Док гледамо те тамне трагове на осушеном дну, тешко је замислити да се испод те привидне пустоши некада одвијао читав један мали водени живот.
Мала мапа великих корака
Искуства из суседне Мађарске показују да се нарушени водни режими могу пажљиво обнављати. Затварањем мањих одводних канала и враћањем воде у простор, поново се могу успоставити услови за живот влажних и слатинских врста. На неким местима су чак стваране мале водене површине тамо где су временом нестале, како би се обновила станишта птица и других организама. Али слатина не трпи грубе потезе. Њен ситни рељеф је попут старе, осетљиве мапе. Свака гредица, свака депресија, свака пукотина има своју улогу. Зато свака интервенција мора бити пажљива, промишљена и заснована на знању. А Ранко Перић објашњава у неколико корака како ће изгледати заштита овог предела изузетних одлика.
– Први корак је очувати оно што још имамо. Спречити преоравање, ново исушивање и изградњу која би неповратно променила карактер простора. Помоћи људима који чувају стоку и одржавају пашњаке. Укључити локалне заједнице, ловце и све оне који свакодневно бораве у атару, јер управо они први могу приметити када се нешто мења. Други корак је вратити живот тамо где је нарушен, односно поново повезати фрагментована станишта, обновити поједине баре и влажне површине, уклонити отпад, спречити изградњу нових канала и рибњака тамо где би угрозили природни водни режим. И, можда најважније, створити услове да човек који живи уз слатину у њој види вредност, а не препреку – каже Перић.
Пажњу нам привлачи и панонски ендемски скакавац у својој жућкастосмеђој варијанти, који се готово савршено уклапа у околину. Наш саговорник нам открива да овај мали становник слатине у пролеће изгледа готово потпуно другачије, када његово тело добија зелену боју. А по начину на који нас посматра, као да смо му једна необична појава у његовом пространству. Мало смо попричали, а он нам се, ваљда, пожалио како ни њима није лако са нама какви смо.
Овде живе и ситни водени ракови, део планктонског света који је за поједине врсте везан управо за Панонски басен. Неки су пре неколико деценија описани као нове врсте на основу истраживања у Русанди и Сланом Копову. Њихови најближи сродници налазе се далеко јужније у медитеранском подручју, а ми у неверици слушамо и помишљамо како се испод нашег погледа, у једној малој слатинској бари, сусрећу Панонија и Медитеран.
– Истраживачи су овде забележили више од 500 врста биљака, а простор насељава и око 180 врста птица. Међу њима су врсте које су заштићене, ретке или угрожене, али и оне које су некада биле бројније, а данас њихово присуство зависи од очувања малих оаза природног света. Слатине су станица, хранилиште, уточиште или зимовалиште бројним врстама птица. Северне врсте овде проналазе простор за предах током својих дугих сеоба. Птице шљукарице зависе од влажних површина и плитких вода, где проналазе храну у муљу и влажном земљишту. Модровољка је строго заштићена и везана за специфична станишта „џомбара“. Текуница, такође строго заштићена, некада је била далеко бројнија, док су данас њене популације значајно смањене. Још се може срести на појединим просторима између Бочара, Новог Милошева и у околини, али њено присуство више није нешто што се подразумева – прича овај стручњак.
Слатине средњег Баната, са својим солима, водама, цветовима, птицама, инсектима људима и другим „тајним” облицима живота , остају једно велико сведочанство да и у најсуровијим условима живот не одустаје. Само му треба оставити простор, уз традиционалну испашу и кошење, који могу бити савезници природе.
Текст и фото: Ивана Бакмаз