DR JOVAN ČOKOR: Zaboravljeni genije iz Karlovačke gimnazije „očitao lekciju” nobelovcu Robertu Kohu
Ime dr Jovana Čokora gotovo niko ne spomene kada se nabrajaju ličnosti iz plejade značajnih i poznatih koje su završile nadaleko čuvenu Karlovačku gimnaziju, a njegov doprinos svetskoj nauci i medicini nemerljiv je zbog otkrića koje je promenilo tadašnje stavove o tuberkulozi.
U grupi malobrojnih koji istaknu njegovo ime i značaj su ljudi iz medicinskih krugova od kojih je i potekla inicijativa da se povodom stogodišnjice smrti dr Čokora 2011. godine održi naučni skup u Sremskim Karlovcima i postavi spomen-ploča u Magistratu. Ali, čini se da to nije dovoljno. Kada se 2019. navršilo 170 godina od njegovog rođenja, srpski studenti u Beču na svojoj Fejsbuk stranici „Spomenar bečkih studenata“ nisu propustili da spomenu tog neumornog delatnika na polju medicine i veterine, koji je obožavao Sremske Karlovce i rado boravio u njima nakon gimnazijskih dana.
Jovan Čokor je rođen, živeo i umro u Beču, što može biti razlog što ga u Karlovcima ne doživljavaju baš kao nekog svog. Svet je ugledao 4. aprila 1849. godine. Otac mu je bio Aleksandar Čokor, magacioner Glavne železničke stanice u Beču, a majka Ana, rođena Šindler, o kojoj nema više podataka.
Koh je zastupao stav da TBC domaćih životinja nije opasna za ljude i da se zaraženo meso može koristiti u ishrani. Međutim, dr Čokor je ove tvrdnje opovrgao
Objašnjenje za njegovo školovanje u Sremskim Karlovcima leži u činjenici da mu je majka rano umrla, pa ga je stric nastojatelj manastira Grabovac u Eparhiji budimskoj, a potom po želji patrijarha Josifa Rajačića, i upravnik srpske mitropolijsko-gimnazijske štamparije, Julijan Čokor, doveo u Karlovce 1854. godine. Brat i sestra, Stevan i Marija ostali su kod oca u Beču. Jovan je stanovao kod strica u kući, kako piše Teodora Petrović u „Sećanjima“, do Karlovačke gimanzije koja danas pripada porodici Matić. Jovan provodi u Karlovcima deset godina, pohađao je gimnaziju, išao u pravoslavnu crkvu, pevao u crkvenom horu i pričešćivao se.
Bio je omiljen u školi i imao mnogo prijatelja. Završivši šest razreda gimnazije, odlazi u Budimpeštu gde maturira i upisuje medicinu, koju okončava u Beču. Tokom studija, koje je završio 1873. stekavši diplomu doktora medicine, a dve kasnije i veterine, izdržavao se radom u laboratoriji.
Karijeru je započeo na Visokoj veterinarskoj školi kao asistent, a 1886. biva izabran za profesora patološke anatomije i sudskog veterinarstva. Pokrenuo je obuku za pregled stoke za klanje i mesa i vodio je bespaltno do 1903. Zalagao se i za uvođenje propisa o pregledu mesa za ljudsku upotrebu. Objavio je više od 40 opsežnih radova iz oblasti mikrobiologije i infektivnih bolesti i to u najvećoj meri na nemačkom jeziku.
Srpstvo se njim ponosi
Novosadska Zastava u više navrata pisala je 1904. godine o Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka na kom je pročitan rad dr Jovana Čokora, a u jednom od brojeva predstavila je učesnike. Za Jovana navodi da je skroman čovek, ali ozbiljan naučenjak. Piše da je lekar i profesor opšte i specijalne patologije, patološke anatomije i unutrašnje medicine na Veterinarskoj velikoj školi u Beču i vanredni profesor komparativne patologije (nauke o bolestima koje sa životinja prelaze na ljude) na bečkom Medicinskom fakultetu.
„Ime mu je čuveno ne samo kao lekara nego i kao zoologa jer je Čokor mlogo radio i uradio istražujući životinjske parazite na životinjama i ljudima. Srpstvo se njime ponosi kao svojim sinom, a karlovačka gimnazija kao svojim đakom“, pisala je Zastava.
Njegov rad na proučavanju tuberkuloze domaćih životinja posebno je obiman i značajan. Za njega je od srpskog kralja dobio visoko mirnodopsko odlikovanje, Orden Svetog Save petog reda, koje je uvek nosio uz ostala austrijska. Otkrio je i opisao nekoliko parazita koji su nazvani po njemu. Autor je udžbenika Sudska veterinarska medicina. I da je samo toliki njegov učinak na polju medicine i veterine, bilo bi dovoljno, međutim, istraživanje tuberkuloze životinja doprinelo je uklanjanju određenih zabluda o toj bolesti što ga je učinilo prznatim naučnikom.
Jedan od njegovih biografa dr Branislava Belić u svom delu „Zdravstvena kultura Sremskih Karlovaca“ navodi da je Čokor radio na Institutu Roberta Koha u Berlinu i tu se upoznao sa istraživanjem potonjeg nobelovca o bacilima tuberkuloze, a inovativan po prirodi, uveo je u studentske vežbe obavezna mikroskopska posmatranja.
Ona navodi da je Čokor svoja istraživanja domaćih i divljih životinja u Napulju, Beču i Sremskim Karlovcima, u Kohovom institutu objedinio u rad „Tuberkuloza životinja, prilepčivost te zaraze prema čoveku i borba protiv iste“. On je tim radom baziranom na iskustvu i istraživanjima demantovao reči Roberta Koha „da je jedan oblik tuberkuloze goveda neprenošljiv na čoveka i da se obrnuto infekcija čoveka ne može desiti“ koje je ovaj izrekao 1901. na skupu lekara u Londonu.
Koh je, drugim rečima, zastupao stav da tuberkuloza domaćih životinja nije opasna za ljude i da se meso zaraženih životinja može koristiti u ishrani. Međutim, ove tvrdnje je na Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka, održanom u Beogradu 1904. godine pod pokroviteljstvom srpske kraljevske kuće, opovrgao upravo rad dr Jovana Čokora.
Zbog bolesti Čokor nije prisustvovao kongresu, ali je njegov rad pročitao kolega i prijatelj s fakulteta dr Laza Popović. On je uz pomoć posebnog eksperimenta dokazao da je mleko tuberkuloznih krava i ovaca posebno infektivno za čoveka, tražeći da se iz ishrane isključi nekuvano mleko i sir. Tako je Čokor je kao najbolji stručnjak u veterinarskoj nauci, korigovao mišljenje Roberta Koha.
Godinu kasnije Robert Koh je iz Berlina u pismu Čokoru odao priznanje da je svojim radom pružio novo saznanje o bacilu tuberkuloze i da je na taj način „uputio medicinu na pravi put...“ Koh je Čokoru, između ostalog napisao: „Vaše otkriće spaslo je čovečanstvo od umiranja od tuberkuloze“.
Deset godina koje je proveo u Karlovcima ostavilo je dubok trag u Čokoru, toliki da ih je nazivao svojom drugom domovinom. U njima je od 1884. redovno provodio odmore. Dolazio bi lađom iz Beča i uvek nosio mikroskop, i ispitivao mleko, dunavsku vodu, plodove povrća, puževe i žabe. Družio se sa drugarima iz mladosti, apotekarem Stevanom Štefkom Štraserom, Jovanom Simeonovićem Čokićem i profesorom Petrom Ninkovićem.
Kći Jovana Simeonovića Čokića, Teodora Majica Petrović, u svojim „Sećanjima“ pominje da je Čokor u borojnim analizama vode sa svih javnih česmi i izvora u Karlovcima otkrio da je ona iz „česme ispod Šoberpove pivare najzdravija, najpitkija i najčistija“. Kod Štraserovih je odsedao kada je boravio u Karlovcima. Teodora je zabeležila da se seća i njegove dece – kćeri Eme i Evgenije i sina Franca Teodora (1885–1969), potonjeg čuvenog austrijskog pesnika i dramskog pisca, kako vire s prozora na prvom spratu, iznad apoteke.
Jovanu Simeonoviću Čokiću poslao je kada je 1909. penzionisan svoju fotografiju na poleđni napisavši ćirilicom „Finale karlovačkog đaka“. Održavao je prepisku sa Štraserom i u jednom od pisama iz 1910. godine navodi da mu je želja da „poživi još malo i provede Uskrs u Karlovcima“.
Umro je na Božić sledeće, 1911. godine u svom stanu u Medlingu i sahranjen je na lokalnom groblju. Odlikovan je i Viteškim krstom 1898. te Oficirskim krstom Ordena Franca Josifa 1909. godine. Bio je član Lekarskog društva i počasni član Srpskog lekarskog društva u Beogradu. Nosio je i titulu dvorskog savetnika.
Zorica Milosavljević