ДР ЈОВАН ЧОКОР: Заборављени геније из Карловачке гимназије „очитао лекцију” нобеловцу Роберту Коху
Име др Јована Чокора готово нико не спомене када се набрајају личности из плејаде значајних и познатих које су завршиле надалеко чувену Карловачку гимназију, а његов допринос светској науци и медицини немерљив је због открића које је променило тадашње ставове о туберкулози.
У групи малобројних који истакну његово име и значај су људи из медицинских кругова од којих је и потекла иницијатива да се поводом стогодишњице смрти др Чокора 2011. године одржи научни скуп у Сремским Карловцима и постави спомен-плоча у Магистрату. Али, чини се да то није довољно. Када се 2019. навршило 170 година од његовог рођења, српски студенти у Бечу на својој Фејсбук страници „Споменар бечких студената“ нису пропустили да спомену тог неуморног делатника на пољу медицине и ветерине, који је обожавао Сремске Карловце и радо боравио у њима након гимназијских дана.
Јован Чокор је рођен, живео и умро у Бечу, што може бити разлог што га у Карловцима не доживљавају баш као неког свог. Свет је угледао 4. априла 1849. године. Отац му је био Александар Чокор, магационер Главне железничке станице у Бечу, а мајка Ана, рођена Шиндлер, о којој нема више података.
Кох је заступао став да ТБЦ домаћих животиња није опасна за људе и да се заражено месо може користити у исхрани. Међутим, др Чокор је ове тврдње оповргао
Објашњење за његово школовање у Сремским Карловцима лежи у чињеници да му је мајка рано умрла, па га је стриц настојатељ манастира Грабовац у Епархији будимској, a потом по жељи патријарха Јосифа Рајачића, и управник српске митрополијско-гимназијске штампарије, Јулијан Чокор, довео у Карловце 1854. године. Брат и сестра, Стеван и Марија остали су код оца у Бечу. Јован је становао код стрица у кући, како пише Теодора Петровић у „Сећањима“, до Карловачке гиманзије која данас припада породици Матић. Јован проводи у Карловцима десет година, похађао је гимназију, ишао у православну цркву, певао у црквеном хору и причешћивао се.
Био је омиљен у школи и имао много пријатеља. Завршивши шест разреда гимназије, одлази у Будимпешту где матурира и уписује медицину, коју окончава у Бечу. Током студија, које је завршио 1873. стекавши диплому доктора медицине, а две касније и ветерине, издржавао се радом у лабораторији.
Каријеру је започео на Високој ветеринарској школи као асистент, а 1886. бива изабран за професора патолошке анатомије и судског ветеринарства. Покренуо је обуку за преглед стоке за клање и меса и водио је беспалтно до 1903. Залагао се и за увођење прописа о прегледу меса за људску употребу. Објавио је више од 40 опсежних радова из области микробиологије и инфективних болести и то у највећој мери на немачком језику.
Српство се њим поноси
Новосадска Застава у више наврата писала је 1904. године о Првом конгресу српских лекара и природњака на ком је прочитан рад др Јована Чокора, а у једном од бројева представила је учеснике. За Јована наводи да је скроман човек, али озбиљан научењак. Пише да је лекар и професор опште и специјалне патологије, патолошке анатомије и унутрашње медицине на Ветеринарској великој школи у Бечу и ванредни професор компаративне патологије (науке о болестима које са животиња прелазе на људе) на бечком Медицинском факултету.
„Име му је чувено не само као лекара него и као зоолога јер је Чокор млого радио и урадио истражујући животињске паразите на животињама и људима. Српство се њиме поноси као својим сином, а карловачка гимназија као својим ђаком“, писала је Застава.
Његов рад на проучавању туберкулозе домаћих животиња посебно је обиман и значајан. За њега је од српског краља добио високо мирнодопско одликовање, Орден Светог Саве петог реда, које је увек носио уз остала аустријска. Открио је и описао неколико паразита који су названи по њему. Аутор је уџбеника Судска ветеринарска медицина. И да је само толики његов учинак на пољу медицине и ветерине, било би довољно, међутим, истраживање туберкулозе животиња допринело је уклањању одређених заблуда о тој болести што га је учинило прзнатим научником.
Један од његових биографа др Бранислава Белић у свом делу „Здравствена култура Сремских Карловаца“ наводи да је Чокор радио на Институту Роберта Коха у Берлину и ту се упознао са истраживањем потоњег нобеловца о бацилима туберкулозе, а иновативан по природи, увео је у студентске вежбе обавезна микроскопска посматрања.
Она наводи да је Чокор своја истраживања домаћих и дивљих животиња у Напуљу, Бечу и Сремским Карловцима, у Коховом институту објединио у рад „Туберкулоза животиња, прилепчивост те заразе према човеку и борба против исте“. Он је тим радом базираном на искуству и истраживањима демантовао речи Роберта Коха „да је један облик туберкулозе говеда непреношљив на човека и да се обрнуто инфекција човека не може десити“ које је овај изрекао 1901. на скупу лекара у Лондону.
Кох је, другим речима, заступао став да туберкулоза домаћих животиња није опасна за људе и да се месо заражених животиња може користити у исхрани. Међутим, ове тврдње је на Првом конгресу српских лекара и природњака, одржаном у Београду 1904. године под покровитељством српске краљевске куће, оповргао управо рад др Јована Чокора.
Због болести Чокор није присуствовао конгресу, али је његов рад прочитао колега и пријатељ с факултета др Лаза Поповић. Он је уз помоћ посебног експеримента доказао да је млеко туберкулозних крава и оваца посебно инфективно за човека, тражећи да се из исхране искључи некувано млеко и сир. Тако је Чокор је као најбољи стручњак у ветеринарској науци, кориговао мишљење Роберта Коха.
Годину касније Роберт Кох је из Берлина у писму Чокору одао признање да је својим радом пружио ново сазнање о бацилу туберкулозе и да је на тај начин „упутио медицину на прави пут...“ Кох је Чокору, између осталог написао: „Ваше откриће спасло је човечанство од умирања од туберкулозе“.
Десет година које је провео у Карловцима оставило је дубок траг у Чокору, толики да их је називао својом другом домовином. У њима је од 1884. редовно проводио одморе. Долазио би лађом из Беча и увек носио микроскоп, и испитивао млеко, дунавску воду, плодове поврћа, пужеве и жабе. Дружио се са другарима из младости, апотекарем Стеваном Штефком Штрасером, Јованом Симеоновићем Чокићем и професором Петром Нинковићем.
Кћи Јована Симеоновића Чокића, Теодора Мајица Петровић, у својим „Сећањима“ помиње да је Чокор у боројним анализама воде са свих јавних чесми и извора у Карловцима открио да је она из „чесме испод Шоберпове пиваре најздравија, најпиткија и најчистија“. Код Штрасерових је одседао када је боравио у Карловцима. Теодора је забележила да се сећа и његове деце – кћери Еме и Евгеније и сина Франца Теодора (1885–1969), потоњег чувеног аустријског песника и драмског писца, како вире с прозора на првом спрату, изнад апотеке.
Јовану Симеоновићу Чокићу послао је када је 1909. пензионисан своју фотографију на полеђни написавши ћирилицом „Финале карловачког ђака“. Одржавао је преписку са Штрасером и у једном од писама из 1910. године наводи да му је жеља да „поживи још мало и проведе Ускрс у Карловцима“.
Умро је на Божић следеће, 1911. године у свом стану у Медлингу и сахрањен је на локалном гробљу. Одликован је и Витешким крстом 1898. те Официрским крстом Ордена Франца Јосифа 1909. године. Био је члан Лекарског друштва и почасни члан Српског лекарског друштва у Београду. Носио је и титулу дворског саветника.
Зорица Милосављевић