PRAVNIK I MATIČAR ZORAN IVKOVIĆ
HTEO DA OSTAVI SINU RODOSLOV, PA NAPISAO JEDNU OD NAJVEĆIH PORODIČNIH HRONIKA: DNK testovi potvrdili lozu Ivkovića koja seže u prethrišćansko doba
Kada se pravnik, matičar Zoran Ivković iz Novog Sada u želji da sinu ostavi pisani trag s osnovnim podacima o najbližim precima upustio u istraživanje, nije ni slutio da će to da rezultira knjigom pod naslovom „Rod Ivkovića“, koja u štampanom izdanju ima oko 1.150 stranica, a u elektronskom i nešto više.
Nije se nadao ni da će ga opsežno istraživanje zaokupiti blizu 15 godina, od kojih je 10 proveo u intenzivnom radu. Kako kaže, bio je to danonoćan rad, uprkos tome što su mu neki od saradnika dostavljali materijal do kog su dolazili, pa nije sve sam morao da prikuplja. Epilog svega je istorijat porodice čije je poreklo iz Hercegovine, potkrepljen dokazima i dokumentima, i rodoslov, odnosno podaci o oko 5.770 ljudi koji su nosili ili nose prezime Ivković. Koliko studiozno i odgovorno je pristupio poslu kog se latio bez velikih ambicija da piše naučno-književno delo, što je na kraju ipak stvorio, govori podatak da je svoja otkrića potkrepio DNK testovima.
„Neverovatno zvuči, ali je istinito da o mojoj porodici Ivković, Hercegovini i Hercegovcima nisam slušao od ljudi rođenih na tom podneblju. Najviše priča i podataka o svemu tome prenela mi je baka Bosiljka, Sremica, jer je moj đed Lazar preminuo još kada sam imao samo šest godina. O široj porodici znao sam vrlo malo. Prve naučnoistorijske podatke o poreklu Ivkovića saznao sam iz knjige docenta geografije, dr Jevta Dedijera „Hercegovina“, antropogeografske studije (1909) i iz istorijske građe koju je prikupio profesor istorije i publicista Nikola Laketa iz Nevesinja. Upravo ti šturi podaci o mojoj porodici naveli su me da se upustim u istraživanja o Ivkovićima i njihovoj prošlosti. Želeo sam da sakupim i otkrijem sve ono što je bilo zagubljeno, skriveno, prikriveno ili nestalo pod patinom vremena. Hteo sam da nađem i sve da vratim na svoje mesto u viševekovnom postojanju loze Ivkovića. Verujem da sam, posle dugog niza godina, pronašao mnogo toga što su pojedinci za sobom ostavili, da bi naša porodica imala šta da sačuva potomcima za sećanje – Rod Ivkovića“, napisao je u uvodniku Zoran Ivković.
„Moja porodica je toliko stara da je imala i prethrišćansko ime. Prezivala se Želud, što znači žir”...
A u razgovoru za „Dnevnik“ kaže da je shvatio tokom istraživanja da je njegovo delo istorija u malom.
– Ivkovići su toliko stari da prate sva dešavanja, promene, bolne i nebolne tačke naše istorije. Nema događaja koji je promakao mojoj porodici. Pre svega jer se nalazila od 10. veka, pa sve do danas, 21. veka, na Via Drina, glavnom putu iz antičkog vremena. Moja porodica je toliko stara da je imala i prethrišćansko ime. To je sačuvala u svom nadimku. Prezivala se Želud, što znači žir – plod svetog drveta hrasta kod starih Slovena, i jedina je, po predanju, koje je zapisao Dedijer, s tog područja za koju se zna da ima ranosrednjovekovne korene. To se kasnije kroz moje istraživanje potvrdilo – priča Zoran Ivković.
Kaže, pozivajući se na predanje i pisanje dr Jevta Dedijera, da je porodica Ivković na bilećku Bijelu Rudinu došla iz Tesalije, sa prostora današnje Grčke, „za vrijeme srpskog kneza Časlava“. Tesalija je u to vreme bila nastanjena srpskim plemenom, na šta ukazuju njena istorija, toponimi i patronimi.
Zoran dodaje da je istražujući Tesaliju, došao je do podatka da su srpska plemena naseljavala to područje još 616. godine, a verovatno i nešto malo ranije, a da su se do prihvatanja hrišćanstva, najverovatnije do 8. veka, Ivkovići prezivali Želud.
– Da se ne bih oslanjao samo na istorijske i arheološke nalaze, dokumente, bavio sam se i genetikom, koja egzaktno pokazuje ko si, šta si i odakle – objašnjava. – Obavili smo testiranja u tri najveće grane metodom slučajnog uzorka, i ispostavilo da su Ivkovići iz Bijele Rudine, iz Donjeg Drežnja i Požarnice kod Tuzle, u direktnom krvnom srodstvu. Dubljom genetičkom analizom došli smo do saznanja da imamo zajedničke pretke u ranoj srednjovekovnoj prošlosti sa samo izrazito plemenitim porodicama – Stratimirovićima, Kresojevićima iz Plane kod Bileće, Raškovićima i Kalaitovićima. Mogu slobodno da kažem da je to jedan plemeniti rod. Genetsko testiranje bilo je završna metoda da bi potvrdilo celokupno istraživanjenje koje je krenulo tako što sam našao srednjovekovnu pesmu o svom poreklu, koju su igrom slučaja zabeležili hrvatski etnolozi, koja je sama po sebi dokaz mnogo čega, mada se u nauci književnost i poezija ne priznaju kao primarni izvori.
Nesrodnici
Ovo je neprocenjivo bogatstvo za porodicu – ističe Zoran Ivković.
„U potrazi za potomcima bijelorudinskih Ivkovića, razgovarao sam i sa nosiocima prezimena Ivković koji nisu istog korena. Proučavao sam i njihovu prošlost. Trudio sam se da pomognem i tim porodicama da pronađu sebe. Mnogi su izgubili kontakte sa najbližima zbog imovine. Tome svedočim kao matičar. Sve se svelo na materijalno; ono jeste bitno, ali je prolazno. Zato sam objavio knjigu.”
Da bi potkrepio određena predanja, teorije i došao do novih saznanja o porodici Zoran Ivković je između ostalog, koristio građu pohranjenu u dubrovačkom arhivu, kao i otomanske sidžile, deftere-popise koji se čuvaju u Ankari.
– Nisam pobrojao izvore, ali mislim da sam oko 300 bibliotečkih jedinica koristio, a tome valja dodati i izjave, novinske članake i druge izvore. Pretežno sam se bazirao na Dubrovački arhiv, jer moja porodica se nalazi u samom zaleđu Dubrovnika, dvadesetak milja od Trebinja u mestu Bijela Rudina sa, danas, stotinak stanovnika. Put Via Drina na kom su se nalazili bio je aktuelan i u srednjovekovno doba kada su Ivkovići bili u naponu snage i usponu. Oni su kontrolisali tu žilu kucavicu, odnosno taj srednjovekovni auto-put i ubirali carine i prihode od toga. To nisu mogli tek tako, već voljom nekog vladara. Toliko su bili stara i moćna porodica što je potvrđeno kroz nekoliko pesama i materijal koji sam sakupio - štitovi, heraldički prikazi, da je novouspostavljena vlastelinska porodica Kosača našla u Ivkovićima porodicu sa dubokim korenima i orodila se sa nama – naglašava Ivković.
On kaže i da su mu od ogromne koristi bili turski arhivi koji „lepo pokrivaju“ taj period i tačno lociraju kretanje Ivkovića. Priznaje da je imao sreću da je svaka grana porodice vodila svoj mini rodoslov, kojim se on nije hteo baviti, prepuštajući to rođaku, ali je na kraju ipak morao da se prihvati i tog dela posla. Posao matičara mu je dobro došao u dopunjavanju podataka u tim rodoslovima.
Štampano izdanje knjige smatra uvodom u elektronsko, koje je prošireno, sistematičnije i smatra ga zbog same prirode forme, postojanijim i sigurnijim izvorom. Elektronske knjige poklonio je ustanovama kulture – institutima, muzejima, bibliotekama i arhivima u Srbiji i Republici Srpskoj, i nekim ustanovama Crne Gore. Poslao je i rođacima, tako da je ona stigla čak i onima na Sahalinskim ostrvima, u Tasmaniju, Ameriku, Kanadu, širom Evrope.
– Da se ponovo rodim, isto bih ovo uradio, ali još bolje...
Zorica Milosavljević
