ПРАВНИК И МАТИЧАР ЗОРАН ИВКОВИЋ
ХТЕО ДА ОСТАВИ СИНУ РОДОСЛОВ, ПА НАПИСАО ЈЕДНУ ОД НАЈВЕЋИХ ПОРОДИЧНИХ ХРОНИКА: ДНК тестови потврдили лозу Ивковића која сеже у претхришћанско доба
Када се правник, матичар Зоран Ивковић из Новог Сада у жељи да сину остави писани траг с основним подацима о најближим прецима упустио у истраживање, није ни слутио да ће то да резултира књигом под насловом „Род Ивковића“, која у штампаном издању има око 1.150 страница, а у електронском и нешто више.
Није се надао ни да ће га опсежно истраживање заокупити близу 15 година, од којих је 10 провео у интензивном раду. Како каже, био је то даноноћан рад, упркос томе што су му неки од сарадника достављали материјал до ког су долазили, па није све сам морао да прикупља. Епилог свега је историјат породице чије је порекло из Херцеговине, поткрепљен доказима и документима, и родослов, односно подаци о око 5.770 људи који су носили или носе презиме Ивковић. Колико студиозно и одговорно је приступио послу ког се латио без великих амбиција да пише научно-књижевно дело, што је на крају ипак створио, говори податак да је своја открића поткрепио ДНК тестовима.
„Невероватно звучи, али је истинито да о мојој породици Ивковић, Херцеговини и Херцеговцима нисам слушао од људи рођених на том поднебљу. Највише прича и података о свему томе пренела ми је бака Босиљка, Сремица, јер је мој ђед Лазар преминуо још када сам имао само шест година. О широј породици знао сам врло мало. Прве научноисторијске податке о пореклу Ивковића сазнао сам из књиге доцента географије, др Јевта Дедијера „Херцеговина“, антропогеографске студије (1909) и из историјске грађе коју је прикупио професор историје и публициста Никола Лакета из Невесиња. Управо ти штури подаци о мојој породици навели су ме да се упустим у истраживања о Ивковићима и њиховој прошлости. Желео сам да сакупим и откријем све оно што је било загубљено, скривено, прикривено или нестало под патином времена. Хтео сам да нађем и све да вратим на своје место у вишевековном постојању лозе Ивковића. Верујем да сам, после дугог низа година, пронашао много тога што су појединци за собом оставили, да би наша породица имала шта да сачува потомцима за сећање – Род Ивковића“, написао је у уводнику Зоран Ивковић.
„Моја породица је толико стара да је имала и претхришћанско име. Презивала се Желуд, што значи жир”...
А у разговору за „Дневник“ каже да је схватио током истраживања да је његово дело историја у малом.
– Ивковићи су толико стари да прате сва дешавања, промене, болне и неболне тачке наше историје. Нема догађаја који је промакао мојој породици. Пре свега јер се налазила од 10. века, па све до данас, 21. века, на Виа Дрина, главном путу из античког времена. Моја породица је толико стара да је имала и претхришћанско име. То је сачувала у свом надимку. Презивала се Желуд, што значи жир – плод светог дрвета храста код старих Словена, и једина је, по предању, које је записао Дедијер, с тог подручја за коју се зна да има раносредњовековне корене. То се касније кроз моје истраживање потврдило – прича Зоран Ивковић.
Каже, позивајући се на предање и писање др Јевта Дедијера, да је породица Ивковић на билећку Бијелу Рудину дошла из Тесалије, са простора данашње Грчке, „за вријеме српског кнеза Часлава“. Тесалија је у то време била настањена српским племеном, на шта указују њена историја, топоними и патроними.
Зоран додаје да је истражујући Тесалију, дошао је до податка да су српска племена насељавала то подручје још 616. године, а вероватно и нешто мало раније, а да су се до прихватања хришћанства, највероватније до 8. века, Ивковићи презивали Желуд.
– Да се не бих ослањао само на историјске и археолошке налазе, документе, бавио сам се и генетиком, која егзактно показује ко си, шта си и одакле – објашњава. – Обавили смо тестирања у три највеће гране методом случајног узорка, и испоставило да су Ивковићи из Бијеле Рудине, из Доњег Дрежња и Пожарнице код Тузле, у директном крвном сродству. Дубљом генетичком анализом дошли смо до сазнања да имамо заједничке претке у раној средњовековној прошлости са само изразито племенитим породицама – Стратимировићима, Кресојевићима из Плане код Билеће, Рашковићима и Калаитовићима. Могу слободно да кажем да је то један племенити род. Генетско тестирање било је завршна метода да би потврдило целокупно истраживањење које је кренуло тако што сам нашао средњовековну песму о свом пореклу, коју су игром случаја забележили хрватски етнолози, која је сама по себи доказ много чега, мада се у науци књижевност и поезија не признају као примарни извори.
Несродници
Ово је непроцењиво богатство за породицу – истиче Зоран Ивковић.
„У потрази за потомцима бијелорудинских Ивковића, разговарао сам и са носиоцима презимена Ивковић који нису истог корена. Проучавао сам и њихову прошлост. Трудио сам се да помогнем и тим породицама да пронађу себе. Многи су изгубили контакте са најближима због имовине. Томе сведочим као матичар. Све се свело на материјално; оно јесте битно, али је пролазно. Зато сам објавио књигу.”
Да би поткрепио одређена предања, теорије и дошао до нових сазнања о породици Зоран Ивковић је између осталог, користио грађу похрањену у дубровачком архиву, као и отоманске сиџиле, дефтере-пописе који се чувају у Анкари.
– Нисам побројао изворе, али мислим да сам око 300 библиотечких јединица користио, а томе ваља додати и изјаве, новинске чланаке и друге изворе. Претежно сам се базирао на Дубровачки архив, јер моја породица се налази у самом залеђу Дубровника, двадесетак миља од Требиња у месту Бијела Рудина са, данас, стотинак становника. Пут Виа Дрина на ком су се налазили био је актуелан и у средњовековно доба када су Ивковићи били у напону снаге и успону. Они су контролисали ту жилу куцавицу, односно тај средњовековни ауто-пут и убирали царине и приходе од тога. То нису могли тек тако, већ вољом неког владара. Толико су били стара и моћна породица што је потврђено кроз неколико песама и материјал који сам сакупио - штитови, хералдички прикази, да је новоуспостављена властелинска породица Косача нашла у Ивковићима породицу са дубоким коренима и ородила се са нама – наглашава Ивковић.
Он каже и да су му од огромне користи били турски архиви који „лепо покривају“ тај период и тачно лоцирају кретање Ивковића. Признаје да је имао срећу да је свака грана породице водила свој мини родослов, којим се он није хтео бавити, препуштајући то рођаку, али је на крају ипак морао да се прихвати и тог дела посла. Посао матичара му је добро дошао у допуњавању података у тим родословима.
Штампано издање књиге сматра уводом у електронско, које је проширено, систематичније и сматра га због саме природе форме, постојанијим и сигурнијим извором. Електронске књиге поклонио је установама културе – институтима, музејима, библиотекама и архивима у Србији и Републици Српској, и неким установама Црне Горе. Послао је и рођацима, тако да је она стигла чак и онима на Сахалинским острвима, у Тасманију, Америку, Канаду, широм Европе.
– Да се поново родим, исто бих ово урадио, али још боље...
Зорица Милосављевић
