ISPOVEST PENZIONERKE KOJA RUŠI PREDRASUDE Dom za stare nije kazna, već početak potpune slobode
Dok javnost na odlazak u dom za stare i dalje gleda sa predrasudama, sedamdesetdevetogodišnja Sofija Dragaš, magistar medicinske biohemije, svojom pričom ruši ove bauke.
Iako su njene ćerke u početku plakale i negodovale, Sofija danas, kako kaže za „Dnevnik“, uživa u garsonjeri u Domu Liman u Novom Sadu sa pogledom na Dunav. Nakon života provedenog u ugađanju drugima, konačno je presekla – donela je odluku da ne želi da bude na teretu svojoj deci, a život u domu za nju nije kazna, već početak potpune slobode.
– Došla sam u dom za stare zato što sam želela, jer sam htela da se priviknem. Starala sam se o ocu, majci, suprugu i jednostavno to svojoj deci ne želim da priuštim. Suprug mi je umro pre deset godina. Osećala sam se usamljeno i svaki dan sam gledala u vrata kada će on ući. To mi je bilo jako veliko opterećenje – priča Sofija.
Nije problem ni sebi ni deci
– Mojoj generaciji bih savetovala da svako ko je razuman i pametan razmišlja ovako kao ja. Kao prvo, da ne bude problem sebi, a onda i svojoj deci. Danas deca rade od 9 do 17 ili 19 časova i to je veliko opterećenje za njih. A najgore je kada stariji kažu: „Pa valjda sam ja to zaslužio.“ Ja sam svojoj deci dala puno, ali ono što sam ja želela, mene niko na to nije prisilio. I sada da se moja deca zbog tih mojih zasluga muče – pa to je strašno! Imam prijateljice koje mi kažu: „Nisi to zaslužila“, a ja mislim da mi je ovo najveća nagrada u životu – zaključuje Sofija.
Njena odluka naišla je na veliki otpor kod njenih ćerki. Starija ćerka nije sa njom, kako kaže, dva meseca razgovarala, mlađa je plakala.
– Međutim, kada sam došla i kada sam se smestila, oduševljene su. Ja sam prezadovoljna – priča naša sagovornica.
Ljudi koji su na nagovor nekoga došli ovde, oni su nezadovoljni. Oni koji su sami odlučili, oni su zadovoljni (Sofija Dragaš)
Nameštaj je uredila po svom ukusu, a za uslove i osoblje ima samo reči hvale.
– Jako mi je lepo. Imam tri obroka, spremačicu, pranje veša, frizeraj dva puta mesečno. Ne razmišljam šta ću jesti. Nemam zamerke za hranu. Pušač sam, nažalost, ali imam terasu od četiri metra, tako da imam gde da popušim cigaretu – priča Sofija.
Njen dan je ispunjen aktivnostima, šetnjom i putovanjima.
– Nije mi problem da ujutru sama odem do nekog obližnjeg lokala, popijem kaficu. Bila sam na moru 20 dana u junu, sada idem 20 dana u septembru. Idem jednom godišnje u banju Harkanj. Porodica mi je u Hrvatskoj, imam sestru kod koje odem obavezno dva puta godišnje – priča Sofija.
Iako uživa u penzionerskim danima, Sofija je visokoobrazovana žena koja i dalje voli osećaj stručne korisnosti. Kao magistar medicinske biohemije, školovana u Zagrebu, u Vrbasu je provela 35 godina. Nakon penzionisanja, dobila je poziv da dolazi na profesionalne konsultacije u laboratoriju, to joj mnogo znači jer se oseća korisno i ispunjeno.
Za razliku od onih koji su u dom došli pod pritiskom ili na nagovor porodice, Sofija smatra da je ključ zadovoljstva u sopstvenoj, pravovremenoj odluci.
– Uvek sam mislila da je dom dobra ideja. Ljudi koji su na nagovor nekoga došli ovde, oni su nezadovoljni. Oni koji su došli sami i odlučili, oni su dobro sa tom odlukom. Ja mislim da je to najpametnija odluka. Nikom nisam na teretu. Deca mi dođu, obiđu me, ja kada hoću odem kod njih. Moja sreća je što sam relativno zdrava, ali sutra-prekosutra kada ne budem mogla, tu je stacionar. Mislim da treba doći dok je čovek još razuman i relativno zdrav, da bi se privikao na ovu sredinu – kaže naša sagovornica.
Slađana Aničić Ilić