ИСПОВЕСТ ПЕНЗИОНЕРКЕ КОЈА РУШИ ПРЕДРАСУДЕ Дом за старе није казна, већ почетак потпуне слободе
Док јавност на одлазак у дом за старе и даље гледа са предрасудама, седамдесетдеветогодишња Софија Драгаш, магистар медицинске биохемије, својом причом руши ове бауке.
Иако су њене ћерке у почетку плакале и негодовале, Софија данас, како каже за „Дневник“, ужива у гарсоњери у Дому Лиман у Новом Саду са погледом на Дунав. Након живота проведеног у угађању другима, коначно је пресекла – донела је одлуку да не жели да буде на терету својој деци, а живот у дому за њу није казна, већ почетак потпуне слободе.
– Дошла сам у дом за старе зато што сам желела, јер сам хтела да се привикнем. Старала сам се о оцу, мајци, супругу и једноставно то својој деци не желим да приуштим. Супруг ми је умро пре десет година. Осећала сам се усамљено и сваки дан сам гледала у врата када ће он ући. То ми је било јако велико оптерећење – прича Софија.
Није проблем ни себи ни деци
– Мојој генерацији бих саветовала да свако ко је разуман и паметан размишља овако као ја. Као прво, да не буде проблем себи, а онда и својој деци. Данас деца раде од 9 до 17 или 19 часова и то је велико оптерећење за њих. А најгоре је када старији кажу: „Па ваљда сам ја то заслужио.“ Ја сам својој деци дала пуно, али оно што сам ја желела, мене нико на то није присилио. И сада да се моја деца због тих мојих заслуга муче – па то је страшно! Имам пријатељице које ми кажу: „Ниси то заслужила“, а ја мислим да ми је ово највећа награда у животу – закључује Софија.
Њена одлука наишла је на велики отпор код њених ћерки. Старија ћерка није са њом, како каже, два месеца разговарала, млађа је плакала.
– Међутим, када сам дошла и када сам се сместила, одушевљене су. Ја сам презадовољна – прича наша саговорница.
Људи који су на наговор некога дошли овде, они су незадовољни. Они који су сами одлучили, они су задовољни (Софија Драгаш)
Намештај је уредила по свом укусу, а за услове и особље има само речи хвале.
– Јако ми је лепо. Имам три оброка, спремачицу, прање веша, фризерај два пута месечно. Не размишљам шта ћу јести. Немам замерке за храну. Пушач сам, нажалост, али имам терасу од четири метра, тако да имам где да попушим цигарету – прича Софија.
Њен дан је испуњен активностима, шетњом и путовањима.
– Није ми проблем да ујутру сама одем до неког оближњег локала, попијем кафицу. Била сам на мору 20 дана у јуну, сада идем 20 дана у септембру. Идем једном годишње у бању Харкањ. Породица ми је у Хрватској, имам сестру код које одем обавезно два пута годишње – прича Софија.
Иако ужива у пензионерским данима, Софија је високообразована жена која и даље воли осећај стручне корисности. Као магистар медицинске биохемије, школована у Загребу, у Врбасу је провела 35 година. Након пензионисања, добила је позив да долази на професионалне консултације у лабораторију, то јој много значи јер се осећа корисно и испуњено.
За разлику од оних који су у дом дошли под притиском или на наговор породице, Софија сматра да је кључ задовољства у сопственој, правовременој одлуци.
– Увек сам мислила да је дом добра идеја. Људи који су на наговор некога дошли овде, они су незадовољни. Они који су дошли сами и одлучили, они су добро са том одлуком. Ја мислим да је то најпаметнија одлука. Ником нисам на терету. Деца ми дођу, обиђу ме, ја када хоћу одем код њих. Моја срећа је што сам релативно здрава, али сутра-прекосутра када не будем могла, ту је стационар. Мислим да треба доћи док је човек још разуман и релативно здрав, да би се привикао на ову средину – каже наша саговорница.
Слађана Аничић Илић