MIT O „SARAJEVSKOM SAFARIJU” Majkl Martens: “Nema dokaza za lov na ljude”

Martens u svojoj analizi pod naslovom „Da li su bogati stranci zaista lovili ljude u Sarajevu?” podseća da, iako se o ovoj temi govori godinama, tužilaštvo u Sarajevu nije podiglo nijednu optužnicu, što, kako kaže, „nije ni čudo”.

Tri izvora koja ne prolaze proveru

Prema Martensovoj analizi, čitava konstrukcija o „Sarajevskom safariju” oslanja se na tri ključna, ali krajnje nepouzdana izvora:

• Film „Sarajevo safari” (2022) slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča.
• Knjiga „I ćekini del vikend” italijanskog autora Ecija Gavacenija.
• Knjiga „Plati i pucaj” hrvatskog autora Domagoja Margetića.

„Svako ko pogleda film i pročita ove knjige, nakon toga neće znati gotovo ništa. Svi ovi radovi nagoveštavaju skandal, ali nijedan ga ne potkrepljuje niti uverljivo objašnjava. Pojavljivanje ovih autora u medijima kao 'istraživačkih novinara' ništa ne opravdava”, navodi Martens.

Od „anonimnog svedoka” do „evropskog kralja”

Martens detaljno raskrinkava metode kojima se autori služe.

 Glavni izvor u Zupaničevom filmu je osoba sakrivena u senci koja tvrdi da je radila za američku obaveštajnu agenciju, ali čiji je identitet potpuno nepoznat. Iako film koristi autentične snimke ratnih zločina, oni dokazuju samo same zločine, a ne i navodno prisustvo „stranih snajperista”.

U knjigama se iznose apsurdne tvrdnje – od onih da su „strani lovci” putovali avionom u Beograd u vreme kada je vazdušni prostor bio zatvoren UN rezolucijama, do geografije u kojoj se gradovi iz Sibira smeštaju u Jugoslaviju.

Martens posebno ističe knjigu Domagoja Margetića, kojeg hrvatski kolege nazivaju „nepouzdanim izvorom” i teoretičarem zavere. Margetić u svojoj knjizi ide toliko daleko da tvrdi kako je „jedan evropski kralj” dolazio u Sarajevo da ubija decu i siluje devojčice, pozivajući se na intervju sa preminulim hrvatskim političarem Josipom Manolićem, koji o takvoj „avanturi” nigde nije pisao u svojim obimnim memoarima.

Masovni fenomen ili senzacionalizam?

Nemački novinar podseća na reči britanskog ratnog reportera Tima Džude, koji ističe da je logistika putovanja u Sarajevo tokom rata bila toliko komplikovana i opasna da je čitava priča o „vikend lovcima” krajnje nerealna.

„Ideja da se tokom rata moglo putovati u Sarajevo iz inostranstva vikendom je nategnuta. To mogu da veruju samo ljudi koji nemaju pojma kako je tada bilo na terenu”, prenosi Martens reči Džude.

Na kraju, Martens zaključuje da je čitava priča o „Sarajevskom safariju” tipičan primer senzacionalističke konstrukcije koju su sklopili ljudi koji nisu bili na licu mesta, ignorišući činjenicu da bi takav fenomen, u koji bi moralo biti uključeno na stotine ljudi, nemoguće bilo sakriti od brojnih novinara, humanitaraca i osoblja Ujedinjenih nacija koji su u to vreme boravili u Sarajevu.