МИТ О „САРАЈЕВСКОМ САФАРИЈУ” Мајкл Мартенс: “Нема доказа за лов на људе”

Мартенс у својој анализи под насловом „Да ли су богати странци заиста ловили људе у Сарајеву?” подсећа да, иако се о овој теми говори годинама, тужилаштво у Сарајеву није подигло ниједну оптужницу, што, како каже, „није ни чудо”.

Три извора која не пролазе проверу

Према Мартенсовој анализи, читава конструкција о „Сарајевском сафарију” ослања се на три кључна, али крајње непоуздана извора:

• Филм „Сарајево сафари” (2022) словеначког редитеља Мирана Зупанича.
• Књига „И ћекини дел викенд” италијанског аутора Еција Гаваценија.
• Књига „Плати и пуцај” хрватског аутора Домагоја Маргетића.

„Свако ко погледа филм и прочита ове књиге, након тога неће знати готово ништа. Сви ови радови наговештавају скандал, али ниједан га не поткрепљује нити уверљиво објашњава. Појављивање ових аутора у медијима као 'истраживачких новинара' ништа не оправдава”, наводи Мартенс.

Од „анонимног сведока” до „европског краља”

Мартенс детаљно раскринкава методе којима се аутори служе.

 Главни извор у Зупаничевом филму је особа сакривена у сенци која тврди да је радила за америчку обавештајну агенцију, али чији је идентитет потпуно непознат. Иако филм користи аутентичне снимке ратних злочина, они доказују само саме злочине, а не и наводно присуство „страних снајпериста”.

У књигама се износе апсурдне тврдње – од оних да су „страни ловци” путовали авионом у Београд у време када је ваздушни простор био затворен УН резолуцијама, до географије у којој се градови из Сибира смештају у Југославију.

Мартенс посебно истиче књигу Домагоја Маргетића, којег хрватски колеге називају „непоузданим извором” и теоретичарем завере. Маргетић у својој књизи иде толико далеко да тврди како је „један европски краљ” долазио у Сарајево да убија децу и силује девојчице, позивајући се на интервју са преминулим хрватским политичарем Јосипом Манолићем, који о таквој „авантури” нигде није писао у својим обимним мемоарима.

Масовни феномен или сензационализам?

Немачки новинар подсећа на речи британског ратног репортера Тима Џуде, који истиче да је логистика путовања у Сарајево током рата била толико компликована и опасна да је читава прича о „викенд ловцима” крајње нереална.

„Идеја да се током рата могло путовати у Сарајево из иностранства викендом је натегнута. То могу да верују само људи који немају појма како је тада било на терену”, преноси Мартенс речи Џуде.

На крају, Мартенс закључује да је читава прича о „Сарајевском сафарију” типичан пример сензационалистичке конструкције коју су склопили људи који нису били на лицу места, игноришући чињеницу да би такав феномен, у који би морало бити укључено на стотине људи, немогуће било сакрити од бројних новинара, хуманитараца и особља Уједињених нација који су у то време боравили у Сарајеву.