NAUČNICA IZ PASTEROVOG INSTITUTA RAZOTKRIVA SVE LAŽI O IMUNITETU Supernamirnice su prevara, svež vazduh kali organizam, a prvih hiljadu dana života je ključno

Kada Vlad Aganov, popularni moskovski podkaster čiji kanal „Interesni podkast“ broji stotine hiljada pratilaca, najavi epizodu rečima „danas će biti podkast u formatu surove istine“ – znate da sledi nešto što će uzburkati javnost.

I zaista, razgovor koji je snimio početkom 2026. godine sa dr Darjom Kartašovom Eberc pokazao se kao jedna od onih epizoda koje čovek pamti: puna provokativnih tvrdnji, čvrstih naučnih dokaza i rečenica koje demontiraju decenije narodnih verovanja.

U ruskom naučno-popularnom svetu, Darja Kartašova Eberc je postala poznato ime. Radi se o naučnici koja je doktorirala imunologiju na čuvenom Pasterovom institutu u Parizu – jednoj od najuglednijih biomedicinskih ustanova na svetu, osnovanoj 1887. godine od strane samog Luja Pastera i domaćinu više od 30 Nobelovih nagrada iz medicine i hemije.

Posle doktorata, Kartašova Eberc nastavila je istraživačku karijeru kao postdoktorski istraživač u IRSL (Institut de Recherche Saint-Louis) u Parizu, a profesionalno iskustvo sticala je i u bolnici Košan, jednoj od vodećih pariskih kliničkih ustanova.

Paralelno s istraživačkim radom, radila je na popularnosti nauke na ruskom govornom području – njen blog „petitebete” („mala zver“ – u skladu s njenim poigravanjem imunološkim metaforama) prati više od 200.000 ljudi.

Bila je i naučna urednica ruskog prevoda knjige „Imunitet. Kako si?“ nemačkog pedijatra i onkologa dr Mihaela Hauha i njegove supruge, medicinske novinarke Regine Hauh. Ova knjiga je u Rusiji postala bestseler i dobila nagradu čitalaca u kategoriji „prosto o složenom“. Sam dr Mihael Hauh radio je na Univerzitetskoj klinici u Dizeldorfu i u glasovitom onkološkom centru Memorial Sloan Kettering u Njujorku.

Imunološki sistem nije organ – to je armija

Razgovor počinje temeljno: koja je razlika između imuniteta i imunog sistema? Kartašova Eberc odmah upozorava da je imuni sistem nešto potpuno posebno u odnosu na, recimo, respiratorni sistem ili digestivni trakt. Ne postoji jedan organ koji je zadužen isključivo za imunitet. Reč je o kompleksu različitih struktura raspoređenih po celom organizmu, plus ćelije koje neprestano putuju kroz krv i tkiva.

Imunitet, s druge strane, nije sistem sam po sebi, već reakcija tog sistema na nešto – na agresora (antigen) ili na sopstvena tkiva (kao u slučaju autoimunih bolesti). Metafora koju nudi naučnica savršeno ilustruje razliku: imuni sistem je automobil, a imunitet je ono što on vozi i kakve reakcije generiše u vožnji.

Ovo razlikovanje nije puka akademska pedanterija. Iz njega direktno sledi jedna od najvažnijih poruka čitavog razgovora: „pojačati imunitet“ nije samo besmislena fraza – ona može biti i opasna. Imuki sistem je po prirodi ubica. Jedino zahvaljujući regulatornim mehanizmima koji ga koče, on ne napada sopstveni organizam. Kada neko kaže da „jača imunitet“, doslovno govori o „nahuškavanju ubice“ – što nije nimalo bezazlena stvar.

Sve se odlučuje pre petog rođendana

Jedno od centralnih i najpotresnijih otkrića ovog razgovora tiče se vremena. Aganov postavlja pitanje koje zanima svakog: koliko imuni sistem koji imamo zavisi od genetike i ranog detinjstva, a koliko se može promeniti odraslim izborima? Odgovor Kartašove Eberc je brutalno jasan. Promeniti nešto u odraslom dobu moguće je, ali zahteva decenije doslednog ponašanja.

Ako počnete jesti morske alge sutra, preksutra se ništa neće desiti. Potreban je obrazac ponašanja koji se sprovodi 10 do 20 godina – i možda će vam na kraju, u starosti, dodati godinu ili dve. Sve ključno se zapravo formira u prvih hiljadu dana od začeća – što obuhvata period intrauterinog razvoja, porođaj, dojenje i prvu godinu ili dve života. Taj period je „kritični prozor“ koji determiniše reakcije imunog sistema za ceo ostatak života.

A imuni sistem u potpunosti sazreva tek oko pete godine života – tek tada sve njegove komponente funkcionišu onako kako funkcionišu kod odraslog čoveka.

Mikrobiota: niste sami u svom telu

Centralni pojam ovog razgovora je mikrobiota – ukupnost svih bakterija koje nastanjuju naš organizam. Kartašova Eberc napominje da ova tema uvek šokira slušaoce: mi smo, doslovno, u stalnom pokretu – ne fizički, već mikrobiološki. Na koži, u ustima, u crevima, na svim sluznicama, čak i u organima – postoje ogromne kolonije bakterija koje se neprestano kreću u nečemu što naučnica opisuje kao „haotično Braunovo kretanje“. Zamislite siluetu čoveka koja konstantno treperi kao oblak.

Interakcija ove mikrobijalne zajednice s imunim sistemom u prvih hiljadu dana određuje sve što dolazi posle. Imuni sistem zapravo sazreva zahvaljujući bakterijama koje nastanjuju creva, disajne puteve i kožu. To je razlog zašto su preporuke za trudnice i mlade majke u osnovi preporuke za zdravu mikrobiotu – jer zdrava majčina mikrobiota znači zdravija startna pozicija za bebu.

Ovde na scenu stupa Marija Kardakova – neko koga Kartašova Eberc pominje s velikim poštovanjem. Kardakova je registrovana nutricionistkinja i istraživačica na Univerzitetu Surrey u Ujedinjenom Kraljevstvu, počasna članica Kraljevskog medicinskog društva Britanije, autorka deset knjiga o ishrani i osnivačica Akademije nutricionizma. Njen slogan koji Kartašova Eberc citira u razgovoru – „Nahranite svoje bakterije “ – savršeno sažima suštinu modernog razumevanja veze između ishrane i imuniteta. Jer hrana ne hrani samo nas – hrani i bakterije koje nas nastanjuju, a te bakterije pak oblikuju ko smo imunološki.

Porođaj kao prvi mikrobiološki boks za bebe

Jedna od iznenađujućih i naučno provokativnih tema u razgovoru jeste uloga načina porođaja. Kartašova Eberc ide direktno u srž: plod u materici je sterilan – nema sopstvene bakterije. I kada se dete rodi, prvi talas bakterija koji ga kolonizuje dolazi iz prolaska kroz porođajni kanal.

I tu dolazi nauka koja će možda šokirati – ali je anatomski apsolutno logična, i babice i akušeri to potvrđuju. Dete prolazi kroz porođajni kanal okrenuto nosom ka analnom otvoru majke, a ne na drugu stranu. To nije slučajnost. To je evolucijom osmišljeni mehanizam kojim dete pri rođenju dobija prvi „paket“ crevnih bakterija direktno iz majčinog digestivnog trakta.

Potom sledi kolonizacija vaginalnim bakterijama i bakterijama kože u okolini. Kada se dete rodi carskim rezom, ovaj ključni mikrobiološki početak se preskače, što ima dugoročne posledice po razvoj imunog sistema.

Naučnica odmah dodaje važnu napomenu: majke koje su rodile carskim rezom ne treba da se nerviraju. Carski rez je neophodan i spasonosan u slučajevima medicinskih indikacija – pogrešnog položaja bebe, ugroženosti zdravlja majke ili deteta ili nekih bolesti koje sprečavaju prirodan porođaj.

Ali kada to nije medicinska nužnost, naučni konsenzus je jasan: prirodan porođaj je za imuni sistem bebe daleko bolji. Ovaj argument se u naučnoj zajednici zove i „higijenska hipoteza“, a istraživanja dosledno pokazuju razlike u mikrobiotskim profilima dece zavisno od načina porođaja.

Majčino mleko: imunološki koktel bez premca

Posle porođaja sledi kritični period – dojenje. Kartašova Eberc opisuje majčino mleko kao „imunološki koktel bez premca“, koji ne obavlja samo prehrambenu funkciju, već je pun regulatornih mehanizama koji ne postoje ni u jednoj formuli.

Nekoliko komponenti majčinog mleka zaslužuje posebnu pažnju. Prvo – imunoglobulin A (IgA), zaštitno antitelo sluznica. Ali kako ono tačno nastaje? Ovde Kartašova Eberc otkriva jedan fascinantan mehanizam koji je mnoge u publici iznenadio: majka pasivno vakciniše dete tako što ga ljubi. Kada majka ljubi bebu, bakterije i virusi s bebinog tela dospevaju u majčino telo. Ona na to reaguje stvaranjem antitela – i ta antitela završe u mleku. Mleko se tako prilagođava tačno onom mikrobnom okruženju kojim je beba okružena.

Drugo – oligosaharidi: majčino mleko sadrži više od 200 vrsta složenih šećera koji direktno hrane korisne bakterije u creva bebu, pre svega bifidus-bakterije i laktobacile. Te bakterije, kada se hrane oligosaharidima, proizvode kratkolančane masne kiseline koje direktno „uče“ imuni sistem da bude tolerantan, a ne agresivan. Na taj način beba koja je dojena razvija imuni sistem koji neće preterano reagovati na hranu (alergije) ili sopstvena tkiva (autoimune bolesti).

I tu dolazi do dramatičnog poređenja: formula za odojčad sadrži svega dve do pet vrsta ovih oligosaharida, dok ih majčino mleko ima više od 200. Formula je samo hrana. Majčino mleko je i hrana i imunološka škola.

Preporuka SZO je dojenje do dve godine i duže po potrebi – ali Kartašova Eberc naglašava da SZO uvek daje preporuke za najniži zajednički imenilac, uzimajući u obzir i siromašne regione sveta bez pristupa medicinskoj pomoći. Za razvijene zemlje, naučnica ističe da je najakritičniji prozor prvih četiri do šest meseci – to je period kada beba apsolutno zavisi od majčinog mleka za imunološku zaštitu. Posle šestog meseca uvodi se dopunska ishrana i pored mleka, a od godinu dana mleko postepeno gubi primat.

Epigenetika i migracija 

Zašto je mikrobiom dece iz Pakistana koja su odrasla u SAD više nalik američkoj deci? Jedna od najimpresivnijih priča u ovom razgovoru tiče se epigenetike i migracije. KartašovaEberc opisuje fascinantno istraživanje koje je pratilo porodice koje su se preselile iz Pakistana u Sjedinjene Države.

Pakistan je zemlja bujnog i raznolikog mikrobnog okruženja – donekle zbog nižeg nivoa higijene i manje sterilnih uslova. Kao posledica, populacija ima manje autoimunih i alergijskih bolesti, ali više infektivnih.

Američka populacija, obrnuto, ima razvijenu medicinsku infrastrukturu, bolju higijenu, ali i znatno veće stope dijabetesa tipa 1, alergija, autoimunih oboljenja.

Kada pakistanske porodice presele decu u SAD, nešto izvanredno se dešava: kroz generacije, mikrobiom ove dece počinje da nalikuje mikrobiomu Amerikanaca, i rizici od autoimunih bolesti kreću da se izjednačavaju. Nije reč o promeni gena – radi se o promeni epigenetske regulacije: sredina menja način na koji se geni čitaju i eksprimiraju. Geni su iste karte u špilu, ali se špil meša drugačije.

Ova priča savršeno ilustruje zašto je mikrobiom prvih hiljadu dana toliko važan: jednom kada se „stanari“ usele, teško ih je iseliti. Probiotici su popularna tema, ali KartašovaEberc je iskrena: naučni dokazi o njihovoj efikasnosti su daleko slabiji nego što industrija sugeriše, upravo zato što bakterijske niše koje su već zauzete ne prihvataju lako nove stanare. Bukvalno – nije lako doseliti nekog u stan gde neko već živi.

Kaliti se otvaranjem prozora i jutarnjom gimnastikom

Na pitanje o „kaljenju” – temi koja u ruskom kulturnom prostoru ima gotovo religiozan status – Kartašova Eberc kaže da „kaljenje” kao koncept ne postoji nigde van ruske tradicije. Ne postoji engleski ni francuski termin za ovu praksu jer u zapadnoj medicini nije ni kategorizovana kao specifična metoda. Nije slučajno što su ledene kupke popularne na Zapadu, ali iz sasvim drugog razloga – tamo se pominju u kontekstu sportske regeneracije ili potencialnog smanjenja hroničnog zapaljenja, a ne jačanja imuniteta.

Šta je, dakle, kaljenje u svojoj izvornoj formi? Gimnastika uz otvoreni prozor. Ništa više. Svež vazduh, fizička aktivnost, provetren prostor. Naučnica se slaže da to ima smisla – ali ne zbog temperaturne adaptacije koja je izuzetno teško dokaziva u kliničkim istraživanjima, već iz jednog prozaičnog razloga: koncentracija virusa u zatvorenim prostorijama je ogromna.

Kada 30 dece sedi u učionici bez provetravanja, kašlje i kija jedno na drugo, koncentracija patogena u vazduhu je alarmantna. Virus influence, na primer, ostaje u suspenziji u vazduhu 8 minuta posle kijanja. Čim otvorite prozor i pokrenete cirkulaciju vazduha, ta koncentracija drastično pada – i manja doza virusa kojoj se izlažete znači lakšu bolest ili nikakvu bolest.

Ledene kupke imaju naučnu potvrdu za efikasnost: postoje male studije koje sugerišu da smanjuju hronično sistemsko zapaljenje kod odraslih. Ali te studije broje 15-20 ispitanika – što je nedovoljno za bilo kakve globalne zaključke. A i sama praksa nosi rizike: loše je za kardiovaskularni sistem, posebno kod starijih i onih sa hipertenzijom ili istorijom infarkta. Jedno lečimo, drugo kvarimo, komentariše Kartašova Eberc.

Hladnoća sama po sebi ne izaziva bolest. Bolujemo od virusa i bakterija, a ne od hladnoće. Stoga, pregrejavati decu je greška, jer dete koje trči po parkiću u januaru ima potpuno drugačiji metabolizam od mame koja sedi na klupi. Ako dete kaže da mu je vruće i želi da skine kapu – skidajte kapu. Slušajte dete. Ono zna. Jedina zabrana ide ka suprotnoj krajnosti: nemojte novorođenčad i bebe izlagati hladnoći do te mere da poplave i plaču od nelagodnosti. To nije kaljenje – to je nasilje.

Stres je najjači imunosupresiv

Razgovor bi bio nepotpun bez segmenta o stresu. Kada Aganov napomene da mu je jedan od vodećih evropskih reumatologa – stručnjak iz Nemačke sa liste top tri u Evropi – savetovao da se odvoji od izuzetno stresnog posla zbog autoimunih tegoba, Kartašova-Eberc kaže da istraživanja to potvrđuju.

Kratkotrajan stres može čak biti koristan – adrenalin stimuliše imunske ćelije, mobiliše organizam. Ali hronični stres je delotvoran destruktor imunog sistema. Molekuli koje telo stalno luči pod stresom – kortizol i drugi – napadaju imunsku regulaciju i generišu hronično nisko zapaljensko stanje u organizmu. Taj upalni status nadvladava sve blagodeti dobre ishrane, vežbanja i sna. Ako bračni par jede organski i vežba svaki dan, ali su u hroničnom sukobu deset godina, sve te prednosti nestaju pred talogom hroničnog stresa.

Šta pomaže? Kognitivno-bihevioralna terapija, ali i geštaltterapija, rad s psihoterapeutom, plakanje u naručju prijatelja. Zdravi optimizam, koji Kartašova Eberc pominje s lakoćom, nije naivni pozitivizam – to je realna psihološka regulacija stresa.

Odrasli ne treba da čekaju čudesne pilule

Za gledaoce koji su „preskočili“ roditeljski deo i pitaju se šta oni mogu da urade za sopstveni imunitet, Kartašova Eberc ima realnu poruku bez ulepšavanja: ne postoje supernamirnice, ne postoje čudotvorne pilule i dodaci ishrani koji menjaju imunitet. „Supernamirnica“ je marketinški mit koji služi da se nešto proda skuplje i u većim količinama – i to je tačka.

Ono što zaista deluje i potvrđeno je klinički, zapravo je dosadno ali jednostavno. Fizička aktivnost – i kardio i snažni trening – direktno utiče na regulaciju imuniteta. Ishrana bogata raznovrsnim povrćem, voćem i celim žitaricama hrani raznovrstan mikrobiom. Kartašova Eberc i ovde citira Kardakovu i njen slogan „jedite dugu“ – jedite povrće i voće svih boja, jer svaka boja donosi različite nutrijente koji hrane različite bakterijske zajednice.

Dijetetska vlakna su posebno ključna – ona su ono gorivo koje bakterije zapravo „jedu“. I da, krompir je povrće, podseća naučnica uz osmeh. Antibiotici isključivo kada su medicinski neophodni – jer ubijaju i korisne bakterije, i niko ne zna ko će se useliti u te ispražnjene bakterijske niše.

Šta da čitate posle ovog razgovora

U blic-krugu razgovora Kartašova Eberc preporučuje tri knjige. Prva su dela Arčibalda Kronina – škotskog lekara i romanopisca (1896–1981) koji je napustio medicinu da bi pisao fikciju s medicinskim temama. Njegov najslavniji roman „Tvrđava“ (The Citadel, 1937) toliko je uzburkao britansku medicinsku javnost i razotkrio toliko nepravde u zdravstvenom sistemu da se smatra jednim od faktora koji su inspirisali osnivanje britanske *Nacionalne zdravstvene službe (NHS).

Za lekare posebno preporučuje dela Fjodora Uglova – legendarne figure ruske medicine, akademika i hirurga koji je živeo 103 godine i operisao pacijente u dvadesetom veku. Uglov je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao najstariji aktivni hirurg na svetu – poslednju operaciju izveo je na svoj stoti rođendan. Njegova dela tačno opisuju razvoj medicine kroz XX vek i, što Kartašova Eberc posebno ceni, insistiraju na tome da bol nikada ne treba trpeti i da pacijenta uvek treba lečiti od bola – princip koji se u medicinskoj etici nažalost često zaboravlja.

Treća knjiga je upravo ona čija je Kartašova Eberc bila naučna urednica: „Imunitet. Kako si?“ Mihaela i Regine Hauh, koja prolazi kroz sve teme o kojim se razgovaralo u potkastu.

Što se tiče filmova, naučnica sa otkriva da je poslednje što je gledala bio „Final Destination 5“– i odmah dodaje da obožava klasike, posebno kultnu rusku komediju „Romanosa s posla“ (Sluzjebnij Roman, 1977) Eldara Rjazanova, jedan od najvoljenijih filmova ruske kinematografije.

A jedina svakodnevna navika koja joj oduzima pažnju – nije meditacija, nije žurnal, nije jutarnji ritual. To je čitanje naučnih radova s telefona pre spavanja. „To me smiruje“, kaže. „Ne doživljavam to kao posao – to mi je životni stil.“

Ključne lekcije iz razgovora

Svaki odgovor koji je Kartašova Eberc dala u ovom razgovoru može se svesti na nekoliko generalnih principa koji protivureče popularnim verovanjima: imunitet se ne „jača“ – reguliše se. Hladnoća ne izaziva bolest – virusi izazivaju bolest.

Supernamirnice ne postoje – raznovrstan mikrobiom postoji. Kaljenje nije polupaganska tradicija, nego benefit svežeg vazduha i gimnastike. A najvažnija intervencija na imunitet ne košta ništa: mirna i zdrava trudnoća, prirodan porođaj ako je moguć, dojenje što duže, što manje antibiotika, što više raznovrste hrane i što manje stresa – i sve to što pre početka prvog od hiljadu dana. Jer posle tih hiljadu dana, igra je u velikoj meri odigrana.

Izvor: potkast „Interesni Podkast“ Vlada Aganova, epizoda sa dr Darjom Kartašovom Eberc, februar 2026. Naučni podaci i reference u tekstu zasnovani su na tvrdnjama gošće, dostupnoj naučnoj literaturi i istraživačkom profilu sagovornice.

Dr Goran Dejanović