НАУЧНИЦА ИЗ ПАСТЕРОВОГ ИНСТИТУТА РАЗОТКРИВА СВЕ ЛАЖИ О ИМУНИТЕТУ Супернамирнице су превара, свеж ваздух кали организам, а првих хиљаду дана живота је кључно

Када Влад Аганов, популарни московски подкастер чији канал „Интересни подкаст“ броји стотине хиљада пратилаца, најави епизоду речима „данас ће бити подкаст у формату сурове истине“ – знате да следи нешто што ће узбуркати јавност.

И заиста, разговор који је снимио почетком 2026. године са др Дарјом Карташовом Еберц показао се као једна од оних епизода које човек памти: пуна провокативних тврдњи, чврстих научних доказа и реченица које демонтирају деценије народних веровања.

У руском научно-популарном свету, Дарја Карташова Еберц је постала познато име. Ради се о научници која је докторирала имунологију на чувеном Пастеровом институту у Паризу – једној од најугледнијих биомедицинских установа на свету, основаној 1887. године од стране самог Луја Пастера и домаћину више од 30 Нобелових награда из медицине и хемије.

После доктората, Карташова Еберц наставила је истраживачку каријеру као постдокторски истраживач у IRSL (Institut de Recherche Saint-Louis) у Паризу, а професионално искуство стицала је и у болници Кошан, једној од водећих париских клиничких установа.

Паралелно с истраживачким радом, радила је на популарности науке на руском говорном подручју – њен блог „petitebete” („мала звер“ – у складу с њеним поигравањем имунолошким метафорама) прати више од 200.000 људи.

Била је и научна уредница руског превода књиге „Имунитет. Како си?“ немачког педијатра и онколога др Михаела Хауха и његове супруге, медицинске новинарке Регине Хаух. Ова књига је у Русији постала бестселер и добила награду читалаца у категорији „просто о сложеном“. Сам др Михаел Хаух радио је на Универзитетској клиници у Дизелдорфу и у гласовитом онколошком центру Memorial Sloan Kettering у Њујорку.

Имунолошки систем није орган – то је армија

Разговор почиње темељно: која је разлика између имунитета и имуног система? Карташова Еберц одмах упозорава да је имуни систем нешто потпуно посебно у односу на, рецимо, респираторни систем или дигестивни тракт. Не постоји један орган који је задужен искључиво за имунитет. Реч је о комплексу различитих структура распоређених по целом организму, плус ћелије које непрестано путују кроз крв и ткива.

Имунитет, с друге стране, није систем сам по себи, већ реакција тог система на нешто – на агресора (антиген) или на сопствена ткива (као у случају аутоимуних болести). Метафора коју нуди научница савршено илуструје разлику: имуни систем је аутомобил, а имунитет је оно што он вози и какве реакције генерише у вожњи.

Ово разликовање није пука академска педантерија. Из њега директно следи једна од најважнијих порука читавог разговора: „појачати имунитет“ није само бесмислена фраза – она може бити и опасна. Имуки систем је по природи убица. Једино захваљујући регулаторним механизмима који га коче, он не напада сопствени организам. Када неко каже да „јача имунитет“, дословно говори о „нахушкавању убице“ – што није нимало безазлена ствар.

Све се одлучује пре петог рођендана

Једно од централних и најпотреснијих открића овог разговора тиче се времена. Аганов поставља питање које занима сваког: колико имуни систем који имамо зависи од генетике и раног детињства, а колико се може променити одраслим изборима? Одговор Карташове Еберц је брутално јасан. Променити нешто у одраслом добу могуће је, али захтева деценије доследног понашања.

Ако почнете јести морске алге сутра, прексутра се ништа неће десити. Потребан је образац понашања који се спроводи 10 до 20 година – и можда ће вам на крају, у старости, додати годину или две. Све кључно се заправо формира у првих хиљаду дана од зачећа – што обухвата период интраутериног развоја, порођај, дојење и прву годину или две живота. Тај период је „критични прозор“ који детерминише реакције имуног система за цео остатак живота.

А имуни систем у потпуности сазрева тек око пете године живота – тек тада све његове компоненте функционишу онако како функционишу код одраслог човека.

Микробиота: нисте сами у свом телу

Централни појам овог разговора је микробиота – укупност свих бактерија које настањују наш организам. Карташова Еберц напомиње да ова тема увек шокира слушаоце: ми смо, дословно, у сталном покрету – не физички, већ микробиолошки. На кожи, у устима, у цревима, на свим слузницама, чак и у органима – постоје огромне колоније бактерија које се непрестано крећу у нечему што научница описује као „хаотично Брауново кретање“. Замислите силуету човека која константно трепери као облак.

Интеракција ове микробијалне заједнице с имуним системом у првих хиљаду дана одређује све што долази после. Имуни систем заправо сазрева захваљујући бактеријама које настањују црева, дисајне путеве и кожу. То је разлог зашто су препоруке за труднице и младе мајке у основи препоруке за здраву микробиоту – јер здрава мајчина микробиота значи здравија стартна позиција за бебу.

Овде на сцену ступа Марија Кардакова – неко кога Карташова Еберц помиње с великим поштовањем. Кардакова је регистрована нутриционисткиња и истраживачица на Универзитету Surrey у Уједињеном Краљевству, почасна чланица Краљевског медицинског друштва Британије, ауторка десет књига о исхрани и оснивачица Академије нутриционизма. Њен слоган који Карташова Еберц цитира у разговору – „Нахраните своје бактерије “ – савршено сажима суштину модерног разумевања везе између исхране и имунитета. Јер храна не храни само нас – храни и бактерије које нас настањују, а те бактерије пак обликују ко смо имунолошки.

Порођај као први микробиолошки бокс за бебе

Једна од изненађујућих и научно провокативних тема у разговору јесте улога начина порођаја. Карташова Еберц иде директно у срж: плод у материци је стерилан – нема сопствене бактерије. И када се дете роди, први талас бактерија који га колонизује долази из проласка кроз порођајни канал.

И ту долази наука која ће можда шокирати – али је анатомски апсолутно логична, и бабице и акушери то потврђују. Дете пролази кроз порођајни канал окренуто носом ка аналном отвору мајке, а не на другу страну. То није случајност. То је еволуцијом осмишљени механизам којим дете при рођењу добија први „пакет“ цревних бактерија директно из мајчиног дигестивног тракта.

Потом следи колонизација вагиналним бактеријама и бактеријама коже у околини. Када се дете роди царским резом, овај кључни микробиолошки почетак се прескаче, што има дугорочне последице по развој имуног система.

Научница одмах додаје важну напомену: мајке које су родиле царским резом не треба да се нервирају. Царски рез је неопходан и спасоносан у случајевима медицинских индикација – погрешног положаја бебе, угрожености здравља мајке или детета или неких болести које спречавају природан порођај.

Али када то није медицинска нужност, научни консензус је јасан: природан порођај је за имуни систем бебе далеко бољи. Овај аргумент се у научној заједници зове и „хигијенска хипотеза“, а истраживања доследно показују разлике у микробиотским профилима деце зависно од начина порођаја.

Мајчино млеко: имунолошки коктел без премца

После порођаја следи критични период – дојење. Карташова Еберц описује мајчино млеко као „имунолошки коктел без премца“, који не обавља само прехрамбену функцију, већ је пун регулаторних механизама који не постоје ни у једној формули.

Неколико компоненти мајчиног млека заслужује посебну пажњу. Прво – имуноглобулин А (ИгА), заштитно антитело слузница. Али како оно тачно настаје? Овде Карташова Еберц открива један фасцинантан механизам који је многе у публици изненадио: мајка пасивно вакцинише дете тако што га љуби. Када мајка љуби бебу, бактерије и вируси с бебиног тела доспевају у мајчино тело. Она на то реагује стварањем антитела – и та антитела заврше у млеку. Млеко се тако прилагођава тачно оном микробном окружењу којим је беба окружена.

Друго – олигосахариди: мајчино млеко садржи више од 200 врста сложених шећера који директно хране корисне бактерије у црева бебу, пре свега бифидус-бактерије и лактобациле. Те бактерије, када се хране олигосахаридима, производе кратколанчане масне киселине које директно „уче“ имуни систем да буде толерантан, а не агресиван. На тај начин беба која је дојена развија имуни систем који неће претерано реаговати на храну (алергије) или сопствена ткива (аутоимуне болести).

И ту долази до драматичног поређења: формула за одојчад садржи свега две до пет врста ових олигосахарида, док их мајчино млеко има више од 200. Формула је само храна. Мајчино млеко је и храна и имунолошка школа.

Препорука СЗО је дојење до две године и дуже по потреби – али Карташова Еберц наглашава да СЗО увек даје препоруке за најнижи заједнички именилац, узимајући у обзир и сиромашне регионе света без приступа медицинској помоћи. За развијене земље, научница истиче да је најакритичнији прозор првих четири до шест месеци – то је период када беба апсолутно зависи од мајчиног млека за имунолошку заштиту. После шестог месеца уводи се допунска исхрана и поред млека, а од годину дана млеко постепено губи примат.

Епигенетика и миграција 

Зашто је микробиом деце из Пакистана која су одрасла у САД више налик америчкој деци? Једна од најимпресивнијих прича у овом разговору тиче се епигенетике и миграције. КарташоваЕберц описује фасцинантно истраживање које је пратило породице које су се преселиле из Пакистана у Сједињене Државе.

Пакистан је земља бујног и разноликог микробног окружења – донекле због нижег нивоа хигијене и мање стерилних услова. Као последица, популација има мање аутоимуних и алергијских болести, али више инфективних.

Америчка популација, обрнуто, има развијену медицинску инфраструктуру, бољу хигијену, али и знатно веће стопе дијабетеса типа 1, алергија, аутоимуних обољења.

Када пакистанске породице преселе децу у САД, нешто изванредно се дешава: кроз генерације, микробиом ове деце почиње да наликује микробиому Американаца, и ризици од аутоимуних болести крећу да се изједначавају. Није реч о промени гена – ради се о промени епигенетске регулације: средина мења начин на који се гени читају и експримирају. Гени су исте карте у шпилу, али се шпил меша другачије.

Ова прича савршено илуструје зашто је микробиом првих хиљаду дана толико важан: једном када се „станари“ уселе, тешко их је иселити. Пробиотици су популарна тема, али КарташоваЕберц је искрена: научни докази о њиховој ефикасности су далеко слабији него што индустрија сугерише, управо зато што бактеријске нише које су већ заузете не прихватају лако нове станаре. Буквално – није лако доселити неког у стан где неко већ живи.

Калити се отварањем прозора и јутарњом гимнастиком

На питање о „каљењу” – теми која у руском културном простору има готово религиозан статус – Карташова Еберц каже да „каљење” као концепт не постоји нигде ван руске традиције. Не постоји енглески ни француски термин за ову праксу јер у западној медицини није ни категоризована као специфична метода. Није случајно што су ледене купке популарне на Западу, али из сасвим другог разлога – тамо се помињу у контексту спортске регенерације или потенциалног смањења хроничног запаљења, а не јачања имунитета.

Шта је, дакле, каљење у својој изворној форми? Гимнастика уз отворени прозор. Ништа више. Свеж ваздух, физичка активност, проветрен простор. Научница се слаже да то има смисла – али не због температурне адаптације која је изузетно тешко доказива у клиничким истраживањима, већ из једног прозаичног разлога: концентрација вируса у затвореним просторијама је огромна.

Када 30 деце седи у учионици без проветравања, кашље и кија једно на друго, концентрација патогена у ваздуху је алармантна. Вирус инфлуенце, на пример, остаје у суспензији у ваздуху 8 минута после кијања. Чим отворите прозор и покренете циркулацију ваздуха, та концентрација драстично пада – и мања доза вируса којој се излажете значи лакшу болест или никакву болест.

Ледене купке имају научну потврду за ефикасност: постоје мале студије које сугеришу да смањују хронично системско запаљење код одраслих. Али те студије броје 15-20 испитаника – што је недовољно за било какве глобалне закључке. А и сама пракса носи ризике: лоше је за кардиоваскуларни систем, посебно код старијих и оних са хипертензијом или историјом инфаркта. Једно лечимо, друго кваримо, коментарише Карташова Еберц.

Хладноћа сама по себи не изазива болест. Болујемо од вируса и бактерија, а не од хладноће. Стога, прегрејавати децу је грешка, јер дете које трчи по паркићу у јануару има потпуно другачији метаболизам од маме која седи на клупи. Ако дете каже да му је вруће и жели да скине капу – скидајте капу. Слушајте дете. Оно зна. Једина забрана иде ка супротној крајности: немојте новорођенчад и бебе излагати хладноћи до те мере да поплаве и плачу од нелагодности. То није каљење – то је насиље.

Стрес је најјачи имуносупресив

Разговор би био непотпун без сегмента о стресу. Када Аганов напомене да му је један од водећих европских реуматолога – стручњак из Немачке са листе топ три у Европи – саветовао да се одвоји од изузетно стресног посла због аутоимуних тегоба, Карташова-Еберц каже да истраживања то потврђују.

Краткотрајан стрес може чак бити користан – адреналин стимулише имунске ћелије, мобилише организам. Али хронични стрес је делотворан деструктор имуног система. Молекули које тело стално лучи под стресом – кортизол и други – нападају имунску регулацију и генеришу хронично ниско запаљенско стање у организму. Тај упални статус надвладава све благодети добре исхране, вежбања и сна. Ако брачни пар једе органски и вежба сваки дан, али су у хроничном сукобу десет година, све те предности нестају пред талогом хроничног стреса.

Шта помаже? Когнитивно-бихевиорална терапија, али и гешталттерапија, рад с психотерапеутом, плакање у наручју пријатеља. Здрави оптимизам, који Карташова Еберц помиње с лакоћом, није наивни позитивизам – то је реална психолошка регулација стреса.

Одрасли не треба да чекају чудесне пилуле

За гледаоце који су „прескочили“ родитељски део и питају се шта они могу да ураде за сопствени имунитет, Карташова Еберц има реалну поруку без улепшавања: не постоје супернамирнице, не постоје чудотворне пилуле и додаци исхрани који мењају имунитет. „Супернамирница“ је маркетиншки мит који служи да се нешто прода скупље и у већим количинама – и то је тачка.

Оно што заиста делује и потврђено је клинички, заправо је досадно али једноставно. Физичка активност – и кардио и снажни тренинг – директно утиче на регулацију имунитета. Исхрана богата разноврсним поврћем, воћем и целим житарицама храни разноврстан микробиом. Карташова Еберц и овде цитира Кардакову и њен слоган „једите дугу“ – једите поврће и воће свих боја, јер свака боја доноси различите нутријенте који хране различите бактеријске заједнице.

Дијететска влакна су посебно кључна – она су оно гориво које бактерије заправо „једу“. И да, кромпир је поврће, подсећа научница уз осмех. Антибиотици искључиво када су медицински неопходни – јер убијају и корисне бактерије, и нико не зна ко ће се уселити у те испражњене бактеријске нише.

Шта да читате после овог разговора

У блиц-кругу разговора Карташова Еберц препоручује три књиге. Прва су дела Арчибалда Кронина – шкотског лекара и романописца (1896–1981) који је напустио медицину да би писао фикцију с медицинским темама. Његов најславнији роман „Тврђава“ (The Citadel, 1937) толико је узбуркао британску медицинску јавност и разоткрио толико неправде у здравственом систему да се сматра једним од фактора који су инспирисали оснивање британске *Националне здравствене службе (НХС).

За лекаре посебно препоручује дела Фјодора Углова – легендарне фигуре руске медицине, академика и хирурга који је живео 103 године и оперисао пацијенте у двадесетом веку. Углов је ушао у Гинисову књигу рекорда као најстарији активни хирург на свету – последњу операцију извео је на свој стоти рођендан. Његова дела тачно описују развој медицине кроз XX век и, што Карташова Еберц посебно цени, инсистирају на томе да бол никада не треба трпети и да пацијента увек треба лечити од бола – принцип који се у медицинској етици нажалост често заборавља.

Трећа књига је управо она чија је Карташова Еберц била научна уредница: „Имунитет. Како си?“ Михаела и Регине Хаух, која пролази кроз све теме о којим се разговарало у поткасту.

Што се тиче филмова, научница са открива да је последње што је гледала био „Final Destination 5“– и одмах додаје да обожава класике, посебно култну руску комедију „Романоса с посла“ (Sluzjebnij Roman, 1977) Елдара Рјазанова, један од највољенијих филмова руске кинематографије.

А једина свакодневна навика која јој одузима пажњу – није медитација, није журнал, није јутарњи ритуал. То је читање научних радова с телефона пре спавања. „То ме смирује“, каже. „Не доживљавам то као посао – то ми је животни стил.“

Кључне лекције из разговора

Сваки одговор који је Карташова Еберц дала у овом разговору може се свести на неколико генералних принципа који противурече популарним веровањима: имунитет се не „јача“ – регулише се. Хладноћа не изазива болест – вируси изазивају болест.

Супернамирнице не постоје – разноврстан микробиом постоји. Каљење није полупаганска традиција, него бенефит свежег ваздуха и гимнастике. А најважнија интервенција на имунитет не кошта ништа: мирна и здрава трудноћа, природан порођај ако је могућ, дојење што дуже, што мање антибиотика, што више разноврсте хране и што мање стреса – и све то што пре почетка првог од хиљаду дана. Јер после тих хиљаду дана, игра је у великој мери одиграна.

Извор: поткаст „Interesni Podkast“ Влада Аганова, епизода са др Дарјом Карташовом Еберц, фебруар 2026. Научни подаци и референце у тексту засновани су на тврдњама гошће, доступној научној литератури и истраживачком профилу саговорнице.

Др Горан Дејановић