Okupili su se malobrojni preživeli, njihove porodice... OBELEŽENA 81 GODINA OD OSLOBOĐENJA KONCENTRACIONOG LOGORA DAHAU Novosađanka Mirjana Katić-Stajić o STRAHOTAMA koje je preživeo njen otac dr Pavle Katić

Prenosimo Vam priču Mirjane Katić-Stajić o učešću na obeležavanju godišnjice stradanja u Dahau. Mirjana Katić-Stajić je ćerka dr Pavla Katića koji je preživeo strahote Dahau:

Dahau je bio prvi veliki nacistički koncentracioni logor u Nemačkoj, osnovan 1933. godine u blizini Minhena, i postao je model za sve kasnije nacističke logore. U početku je služio prvenstveno za političke zatvorenike i antifašiste. Kroz logor i njegove podlogore je prošlo oko 250.000 zatvorenika, dok je svega oko 67.000 dočekalo američke oslobodioce 29. aprila 1945. godine. Sa područja Jugoslavije bilo je približno 40.000 zatvorenika, a sa područja Srbije, uključujući i Vojvodinu, više od 15.000. Broj preživelih sa ovih prostora nije precizno utvrđen, ali se smatra da je između 3.000 i 5.000 ljudi preživelo Dahau i njegovih oko 140 podlogora.

Sa ponosom sam predstavljala svog oca, prof. dr Pavla Katića, 101-godišnjeg preživelog zatvorenika Dahaua, uhapšenog 1941. godine, zajedno sa Pavlom Vamošerom, sinom Leopolda Vamošera, preživelog zatvorenika Dahaua, predstavljajući Srbiju i Jevrejsku opštinu Novi Sad. Okupili su se malobrojni preživeli, njihove porodice, druga i treća generacija potomaka, diplomatski kor i značajne političke ličnosti Bavarske.

Kod krematorijuma je održana Ceremonija sećanja, na kojoj je govorio gradonačelnik grada Dahaua, Florian Hartman, naglašavajući trajnu odgovornost da se slušaju preživeli i da se ljudsko dostojanstvo i sloboda moraju stalno braniti od rastuće netolerancije. 

Ovde, u četiri peći, kremirane su mase zatvorenika koje je ubio SS, a pepeo nekih od njih rasut je ili zakopan u obližnjim poljima. Mi moramo nastaviti da pričamo ove priče – vi, preživeli, vaši potomci druge ili treće generacije, ali i svi mi koji smo posvećeni učenju i kulturi sećanja. Moramo pričati ove priče jer će uvek postojati ljudi i sistemi koji šire mržnju i netoleranciju, koji gaze dostojanstvo drugih i ugrožavaju slobodu. Na svima nama je da se odlučno suprotstavimo toj mržnji i zauzmemo se za svet u kojem svako može živeti u miru i slobodi, bez obzira na poreklo, veru ili boju kože, poručio je Hartman.

Dahau ostaje trajno povezan sa zločinima fašizma i nacizma i večitom tugom za nepravedno izgubljenim životima, ali i kao opomena i obaveza da se borimo za budućnost u kojoj reči „Nikad više“ neće ostati samo obećanje, već će postati i stvarnost.

Zatim je govorio 102-godišnji preživeli Žan Laforije iz Francuske, koji je zajedno sa preživelim Abom Noarom iz Izraela položio venac i cveće kod spomen-obeležja „Alter Galgenštand“ (staro gubilište), ispred krematorijuma. 

Nakon toga krenuli smo ka Apelplacu — platou za prozivanje i brojanje zatvorenika — u koloni iza brojnih svetskih zastava. 

Povorku je predvodila potomkinja iz Češke, noseći veliku Knjigu mrtvih sa imenima ubijenih u Dahauu. Pratili su nas zvuci velikog zvona dok smo prolazili alejom jablanova pored nekadašnjih logorskih baraka, od kojih je danas ostalo samo šljunkovito podnožje.

Na Apelplacu održana je Centralna Memorijalna Ceremonija. Govorili su Dr Kristof Tonfeld zamenik direktorke Memorijalnog centra dr Gabriele Hamerman, potpredsednik Bavarskog parlamenta Aleksandar Hold, direktor Fondacije bavarskih memorijalnih mesta Karl Freler, predsednik Međunarodnog komiteta Dahaua Dominik Bueil, kao i dr Robin Mišra, šef odeljenja za istoriju i sećanje Savezne vlade za kulturu i medije.

Govorila je i gospođa Eva Sepesi (danas Fridman) iz SAD, jedna od 7 preživelih beba rođenih u podlogoru Kaufering. Ispričala je potresnu priču o svom rođenju, o kojem dugo nije znala istinu, jer joj je majka govorila da je rođena 1946. godine, iako je zapravo rođena u novembru 1944. godine u logoru. Pored nje su ceremoniji prisustvovali i drugi preživeli „logorske bebe“ — Lesli Rozenatal iz Kanade i Džordž Legman iz Brazila.

Na kraju ceremonije predstavnici država položili su vence uz nekadašnji zid ubijanja na Apelplacu, koji danas stoji kao trajno mesto sećanja i opomene, ispod bronzane skulpture jugoslovenskog vajara Nandora Glida, podignute 1968/1969. godine, koji je jedan od najprepoznatljivijih simbola na žrtve Dahaua.

Svake godine se sećamo i odajemo poštu žrtvama, jer lekcije istorije moramo čuvati i prenositi budućim generacijama, kako se ovakvi zločini i stradanja nikada više ne bi ponovili!

Mirjana Katić-Stajić