Окупили су се малобројни преживели, њихове породице... ОБЕЛЕЖЕНА 81 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА ДАХАУ Новосађанка Мирјана Катић-Стајић о СТРАХОТАМА које је преживео њен отац др Павле Катић

Преносимо Вам причу Мирјане Катић-Стајић о учешћу на обележавању годишњице страдања у Дахау. Мирјана Катић-Стајић је ћерка др Павла Катића који је преживео страхоте Дахау:

Дахау је био први велики нацистички концентрациони логор у Немачкој, основан 1933. године у близини Минхена, и постао је модел за све касније нацистичке логоре. У почетку је служио првенствено за политичке затворенике и антифашисте. Кроз логор и његове подлогоре је прошло око 250.000 затвореника, док је свега око 67.000 дочекало америчке ослободиоце 29. априла 1945. године. Са подручја Југославије било је приближно 40.000 затвореника, а са подручја Србије, укључујући и Војводину, више од 15.000. Број преживелих са ових простора није прецизно утврђен, али се сматра да је између 3.000 и 5.000 људи преживело Дахау и његових око 140 подлогора.

Са поносом сам представљала свог оца, проф. др Павла Катића, 101-годишњег преживелог затвореника Дахауа, ухапшеног 1941. године, заједно са Павлом Вамошером, сином Леополда Вамошера, преживелог затвореника Дахауа, представљајући Србију и Јеврејску општину Нови Сад. Окупили су се малобројни преживели, њихове породице, друга и трећа генерација потомака, дипломатски кор и значајне политичке личности Баварске.

Код крематоријума је одржана Церемонија сећања, на којој је говорио градоначелник града Дахауа, Флориан Хартман, наглашавајући трајну одговорност да се слушају преживели и да се људско достојанство и слобода морају стално бранити од растуће нетолеранције. 

Овде, у четири пећи, кремиране су масе затвореника које је убио СС, а пепео неких од њих расут је или закопан у оближњим пољима. Ми морамо наставити да причамо ове приче – ви, преживели, ваши потомци друге или треће генерације, али и сви ми који смо посвећени учењу и култури сећања. Морамо причати ове приче јер ће увек постојати људи и системи који шире мржњу и нетолеранцију, који газе достојанство других и угрожавају слободу. На свима нама је да се одлучно супротставимо тој мржњи и заузмемо се за свет у којем свако може живети у миру и слободи, без обзира на порекло, веру или боју коже, поручио је Хартман.

Дахау остаје трајно повезан са злочинима фашизма и нацизма и вечитом тугом за неправедно изгубљеним животима, али и као опомена и обавеза да се боримо за будућност у којој речи „Никад више“ неће остати само обећање, већ ће постати и стварност.

Затим је говорио 102-годишњи преживели Жан Лафорије из Француске, који је заједно са преживелим Абом Ноаром из Израела положио венац и цвеће код спомен-обележја „Алтер Галгенштанд“ (старо губилиште), испред крематоријума. 

Након тога кренули смо ка Апелплацу — платоу за прозивање и бројање затвореника — у колони иза бројних светских застава. 

Поворку је предводила потомкиња из Чешке, носећи велику Књигу мртвих са именима убијених у Дахауу. Пратили су нас звуци великог звона док смо пролазили алејом јабланова поред некадашњих логорских барака, од којих је данас остало само шљунковито подножје.

На Апелплацу одржана је Централна Меморијална Церемонија. Говорили су Др Кристоф Тонфелд заменик директорке Меморијалног центра др Габриеле Хамерман, потпредседник Баварског парламента Александар Холд, директор Фондације баварских меморијалних места Карл Фрелер, председник Међународног комитета Дахауа Доминик Буеил, као и др Робин Мишра, шеф одељења за историју и сећање Савезне владе за културу и медије.

Говорила је и госпођа Ева Сепеси (данас Фридман) из САД, једна од 7 преживелих беба рођених у подлогору Кауферинг. Испричала је потресну причу о свом рођењу, о којем дуго није знала истину, јер јој је мајка говорила да је рођена 1946. године, иако је заправо рођена у новембру 1944. године у логору. Поред ње су церемонији присуствовали и други преживели „логорске бебе“ — Лесли Розенатал из Канаде и Џорџ Легман из Бразила.

На крају церемоније представници држава положили су венце уз некадашњи зид убијања на Апелплацу, који данас стоји као трајно место сећања и опомене, испод бронзане скулптуре југословенског вајара Нандора Глида, подигнуте 1968/1969. године, који је један од најпрепознатљивијих симбола на жртве Дахауа.

Сваке године се сећамо и одајемо пошту жртвама, јер лекције историје морамо чувати и преносити будућим генерацијама, како се овакви злочини и страдања никада више не би поновили!

Мирјана Катић-Стајић