ON JE KRAGUJEVAČKI SPAJDERMEN, ALI UMESTO SUPERMOĆI IMA ČEKIĆ I TESTERU Ostavio programersku platu i vratio se u rodni grad – žene ne skidaju pogled s njega

Napustio je Beograd, bezbednu poziciju developera u jednoj irskoj kompaniji i siguran ugovor, da bi se vratio u rodni Kragujevac i bavio građevinskim poslovima. Danas, umesto linija koda, on sa ocem i bratom sklapa krovne konstrukcije. Njegova kancelarija je ivica krova, a umesto laptopa, njegov alat su teški čekić, testera i vrhunsko majstorstvo.

– Otišao sam u Beograd da studiram Građevinski fakultet, stigao sam do četvrte godine kada sam počeo da se bavim programiranjem, a onda je sasvim slučajno usledio i posao u jednoj irskoj firmi. To je trajalo jedno tri godine, napredovao sam i bio je to onaj klasični programerski posao, svaki radni dan sedenje za računarom. Vikende sam koristio da sa mojima radim na građevini – kaže za RINU Raša. 

Iako je radio nešto što je san mnogih, ovaj mladi Kragujevčanin osećao je da to ipak nije ono što njega lilčno ispunjava. Taj tempo rada, gde se granica između dana i noći, vikenda i radne nedelje potpuno izbrisala, doveo je do prekretnice. Radoslav je shvatio da život u stalnom rascepu između ekrana i gradilišta ne vodi nikuda i da je vreme za presecanje.

– Nisam imao vremena za sebe, da se posvetim dovoljno razvoju poridične firme, i u jednom trenutku sam samo ustao jedno jutro i u toj jednoj raspravi sa menadžerom rekao da ja od sutra ne radim. Kada su mi tražili da radim još dva meseca, taj otkazni rok ja sam odbio i samo sam se prebacio i nastavio da radim građevinu u Kragujevcu – dodaje Raša. 

Tako je Radoslav napustio Beograd i potpuno se posvetio građevinskom poslu sa ocem i bratom. Vratio se korenima i porodičnom zanatu. Njegov otac je u ovom poslu proveo četvrt veka, a Radoslav je u sebi prepoznao strast prema poslu koji, za razliku od digitalnog koda, ima dušu, miris i sopstveni život.

– Mi radimo isključivo krovne konstrukcije. Radimo sa drvetom, jer je to, po meni, najlepši materijal. Nekako može da se kaže da je više neka vrsta umetnosti nego što je klasičan grubi rad. Tako da se to meni svidelo. Imam oca koji se bavi time već 25 godina i u jednom trenutku sam bio zagrejan za ideju da napravimo firmu. Onda sam ga ja bukvalno naterao da da otkaz u firmi u kojoj je radio, da bismo krenuli sa tim. U tom trenutku sam ja, to je bilo pre tri godine, našao nekoliko poslova za nas i tako smo krenuli – priča Radoslav. 

Iako je u Beogradu živeo sportskim životom, trenirajući powerlifting, boks i fudbal, prelazak na surovi celodnevni fizički rad na gradilištu bio je šok za organizam. Građevina traži posebnu vrstu izdržljivosti koja se ne stiče u teretani.

– Kada sam krenuo stvarno da radim šest dana nedeljno građevinu, bukvalno se dešavalo da mesec dana nisam mogao da spavam normalno od svih tih bolova, dok mi se telo nije priviklo. Posle toga je išlo sve svojim tokom – kaže Rašo. – Pored teškog fizičkog napora, rad na visini nosi sa sobom određenu opasnost. Svaki korak na drvenim gredama, nekoliko spratova iznad zemlje, zahteva apsolutni fokus i hladnokrvnost. U suštini nije opasno kada čovek nauči kako se radi. Na početku, dok još učiš da hodaš po krovu bilo je izazovno, ali kada se čovek navikne, onda više ne obraća pažnju na te stvari – kaže Rašo.

Ovaj mladić imao je jasnu poslovnu viziju. Dok tržište IT-ja polako preplavljuje jeftina globalna konkurencija i veštačka inteligencija, na srpskim krovovima vlada hronični deficit pravih majstora. On je tu video svoju šansu i nije pogrešio.

– Dosta ljudi je imalo komentare šta će mi to, ali ja sam video priliku u ovom poslu, zato što je malo konkurencije, a veliko tržište. Trudimo se da pronalizimo poslove, i za sada nam to ide prilično dobro. Pozicionirali smo se i zahvlajujući našem radu, jer smo brzi i efikasni, a dobra preporuka mnogo znači – dodaje ovaj mladi majstor. 

Radoslav ruši i mit o tome da se samo iza ekrana krije dobra zarada. Ekonomska realnost na terenu se drastično promenila u korist zanatlija. Svoju nesvakidašnju priču i svakodnevicu ovaj vredni mladić počeo je da deli i na društvenim mrežama i naišao je na veliku popularnost.

Sve je počelo iz obične opklade, a preraslo je u profil koji prati veliki broj ljudi jer nudi nešto što na društvenim mrežama hronično nedostaje, a to je sirova, neulepšana istina o radu, trudu i uspehu.

– Ja se bavim građevinom, treniram dosta, vozim motor i imam mačku, i svašta nešto može da bude kontent. U stvari, pokušavao sam da predstavim sebe, a ne svoj posao, i onda se nekako to sve ispreplitalo. Ljudi su počeli da prate zato što su videli da se ne trudim previše, da se ne trudim da predstavim neke lažne vrednosti ili tako nešto, nego prosto onako kako ja živim. I to je njima bilo očigledno zanimljivo – kazao je Radoslav.

Ovaj Kragujevčanin je najbolji dokaz da uspeh ne dolazi uvek u obliku u kom ga društvo servira. Ponekad je potrebno sići sa digitalnog oblaka, popeti se na stvaran krov pod otvorenim nebom i sopstvenim rukama stvoriti nešto što će trajati generacijama.