OTAC SE NE RAĐA – OTAC SE STVARA: Ispovest psihologa o najvećoj porodičnoj obmani

Zvuči jednostavno, gotovo utešno, sve dok se ne postavi pravo pitanje – da li se, dok se veza tek gradi, uopšte može naslutiti kakav će otac jednog dana postati muškarac koji sedi preko puta nas za stolom, sa svojim manama, svojim tvrdoglavim ćutanjem i svojim sitnim, naizgled bezopasnim lošim navikama?

Odgovor jednog od najuglednijih ruskih porodičnih psihologa je neprijatno iskren – jedva, i to samo ako smo spremni da sebe zavaramo mnogo manje nego što to obično radimo.

Tim pitanjem počinje jedna od najozbiljnijih epizoda podkasta posvećenog svesnom majčinstvu, u kojoj se, bez uvijanja, secira mit o ocu kao „pomoćniku“, razotkriva mehanizam bezuslovnog prihvatanja i objašnjava zašto strah, a ne ljubav, najčešće određuje koliko će se neki muškarac uopšte usuditi da bude otac.

Test iz ogledala: kako prepoznati budućeg oca pre nego što postane otac

Gost emisije je Aleksandar Kolmanovski, moskovski psiholog-konsultant, predavač i pedagog čije iskustvo od preko tri decenije obuhvata više od dvadeset hiljada porodičnih konsultacija.

Diplomirao je molekularnu biologiju na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“, potom završio i studije psihologije na istoj instituciji, gde danas predaje kurs posvećen psihologiji odnosa.

Njegov profesionalni put nije bio ograničen na udobnost konsultantske kancelarije – učestvovao je u psihološkoj pomoći žrtvama terorističkog napada u Beslanu 2004. godine, radio je u Chinvaliju nakon oružanog sukoba u Južnoj Osetiji, a decenijama je volontirao u onkološkom centru za decu „Blohin“ u Moskvi. Vodio je i radijsku emisiju „Samo za odrasle“, a danas rukovodi centrom za psihosocijalnu rehabilitaciju „Naš život“.

Kolmanovski tvrdi da je gotovo nemoguće, dok veza tek počinje, tačno predvideti kakav će neko postati roditelj – čak ni sam muškarac to unapred ne zna. Umesto proricanja, on predlaže neobičnu, gotovo terapijsku vežbu: zamisliti partnera kao sopstveno prvo dete i osmotriti sopstvenu reakciju na njegove mane.

Ako te mane izazivaju spontano razdraženje i nelagodu, poručuje psiholog, nema mesta iluziji da će se „naviknuti jedno na drugo“ kada se pojavi beba – jer isto ono što danas nervira kod partnera za par godina će, u još oštrijem izdanju, ispoljavati i sopstveno dete u pubertetu.

Prava suština roditeljstva, tvrdi Kolmanovski, ne leži u tome ko će obezbeđivati novac, a ko menjati pelene, već u nečemu mnogo dubljem – u takozvanom bezuslovnom prihvatanju. To ne znači odobravanje svakog detetovog postupka, već sposobnost da se reaguje na osećanja koja stoje iza ponašanja, a ne na sâmo ponašanje. Dete koje umesto razumevanja stalno nailazi na nezadovoljstvo i grdnju, upozorava psiholog, gradi unutrašnju sliku o sebi kao o nekom ko nije dovoljno dobar, a ne veštinu da svoje postupke ispravi.

Odgovornost umesto herojstva – šta zapravo znači „dobar otac“

Kada je reč o idealnoj slici oca, Kolmanovski je jasan – dobar otac je, pre svega, dobar čovek, a njegova osnovna vrlina jeste odgovornost. Ne u smislu patetičnog samopožrtvovanja, već u svakodnevnom, gotovo neupadljivom preuzimanju posledica sopstvenih odluka. Muškarac koji, kada nešto krene po zlu kod kuće, prvo pita šta je on mogao drugačije da uradi, umesto da traži krivca, prema ovom shvatanju, upravo demonstrira detetu kako izgleda zrela muškost.

Posebno zanimljiva je teza da ne postoji ništa što otac detetu može dati, a majka ne može – uključujući takozvano „muško društvo“ kao navodno jedinstven izvor vrednosti za dečake. Razlika između muških i ženskih razgovora, objašnjava psiholog, nije u dubini, već u fokusu: ženski razgovori se, bez obzira na temu, gotovo uvek na kraju svode na osećanja, dok se muški zadržavaju na činjenicama.

Ono što majka može da pruži detetu, čak i bez oca u kući, jeste upravo to sadržajno, nesuđeno razumevanje muških slabosti – uvid da otac nije odsutan zato što je hladan ili ravnodušan, već zato što nema unutrašnji resurs, jer je i sam, kao dete, bio nedovoljno voljen.

Zašto tata nije „pomoćnik“, ali podela uloga ipak postoji

Voditeljka razgovora, Veronika Kručinska, međunarodni konsultant za dečiji san i autorka podkasta posvećenog svesnom majčinstvu, direktno postavlja pitanje koje muči mnoge majke – da li je moderna ideja da otac nije pomoćnik, već ravnopravni roditelj, uopšte održiva kada su ekonomske i vremenske okolnosti u porodici najčešće drastično različite. Kolmanovski odgovara da nikakva „posebna muška ili ženska uloga“ ne postoji kao suštinska kategorija – postoji samo čovek i čovek, a svaka veštačka podela na „lovca“ i „kuvaricu“ prati unutrašnje naprezanje.

Umesto merenja ko je koliko puta menjao pelenu, psiholog predlaže potpuno drugačiji princip – da se prema partneru odnosimo sa žaljenjem, a ne sa potraživanjem. Kada muškarac dođe kući iscrpljen, a žena isto tako umorna od celodnevnog rada sa detetom, obostrano priznanje sopstvenog nedostatka snage, izgovoreno bez optužbe, po njegovom mišljenju čini više za odnos nego bilo koji dogovor o „ravnopravnim obavezama“.

Posebno provokativna je teza da žena, svojim ponašanjem, doslovno „stvara“ oca od muškarca. Dozirano, strpljivo uključivanje partnera u brigu o detetu – uz zahvalnost umesto kritike – kod muškarca postepeno gradi osećaj roditeljske kompetentnosti, dok ga stalno potcenjivanje i „bockanje“ gura dalje od deteta, a ne bliže njemu.

Kada tata viče: strah, a ne autoritet

Jedan od najupečatljivijih delova razgovora tiče se trenutaka kada otac ne izdrži dečiju histeriju ili plač. Kolmanovski upozorava da slika oca kao poslednje, zastrašujuće instance – onog čuvenog „sve ću ispričati tati“ – kod deteta ne izaziva poštovanje, već isključivo strah, a strah, podseća on, paralizuje višu psihu i pokreće isključivo primitivne mehanizme borbe ili bekstva.

Rešenje, prema njegovim rečima, ponovo leži na majci – ne u smislu da brani dete od oca, već da ocu, u tom trenutku bespomoćnosti, uputi razumevanje umesto prekora. Rečenica poput „teško ti je sa njim, zar ne“, izgovorena bez ironije, prema psihologu deluje terapeutski i, kap po kap, gradi kod muškarca prvo iskustvo da je prihvaćen čak i u svojoj najgoroj verziji – a upravo ta vrsta iskustva, tvrdi on, jedini je put ka promeni.

Razvod bez rušenja deteta – i granice uloge očuha

Razgovor se prirodno pomera i ka bolnijoj temi – razvodu. Kolmanovski otvoreno tvrdi da odnos nikada ne treba održavati „zbog dece“, jer deci nije potreban brak roditelja, već dobar odnos između njih, čak i kada žive odvojeno. Traumu, upozorava on, ne stvara razvod sam po sebi, već sukob i neprijateljstvo koje mu prethodi – onaj isti razgovor iza zida kuhinje koji je, kako kaže, za dete oduvek bio najstrašniji zvuk detinjstva.

Kriterijum za razvod koji predlaže nije spisak pritužbi, već unutrašnji osećaj da partner nije kriv, ali jednostavno nije uspelo – stav koji, paradoksalno, štiti i dete i buduće veze bivših partnera od gorčine i nepoverenja.

Posebna pažnja posvećena je i ulozi očuha, koji, prema psihologovom savetu, nikada ne sme osećati obavezu da voli partnerkino dete niti pokušavati da zameni biološkog oca. Majka mu, kaže Kolmanovski, treba dati punu slobodu da se prema detetu ponaša prirodno, bez pritiska da glumi privrženost koju ne oseća, dok istovremeno treba pažljivo održavati prisustvo pravog oca u svakodnevnom životu porodice, makar on bio i daleko.

Priznanje i oprost 

Cela epizoda, emitovana u okviru treće sezone podkasta „Dalaj mama“, čiji je autor i voditeljka Veronika Kručinska, na kraju se svodi na jednu jedinu, gotovo terapeutsku formulu – da nijedan roditelj svom detetu ne može preneti savršenstvo, ali svako od njih može da mu prenese nešto neuporedivo vrednije: iskreno priznanje sopstvene nesavršenosti. 

Na samom kraju razgovora, kada je voditeljka od gosta zatražila da jednom rečenicom sažme šta bi svaki otac trebalo da poruči svom detetu, odgovor je bio lišen svake teorije i sveden na najprostiju moguću ispovest – oprosti mi, dete moje, što nisam savršen. U tim rečima, čini se, leži čitava filozofija koju je psiholog gradio tokom celog razgovora: da roditeljstvo nije nadmetanje u vrlini, već hrabrost da se pred detetom prizna sopstvena ranjivost.

dr Goran Dejanović